Početkom ove nedelje je počelo trgovanje akcijama NIS-a, pa je to odlična prilika za prikupljanje političkih poena na nezadovoljstvu građana cenom akcija. Tako se LDP dosetio da kritikuje način na koji je privatizovan NIS, ispravno navodeći da nije bilo tendera, da je očuvan monopol itd. Ali onda pokušavaju da budu ubedljivi, pa kritikuju i „dopuštanje neverovatne mogućnosti da se obavezne investicije finansiraju iz kredita koji opterećuju kompaniju u kojoj je Srbija još uvek suvlasnik".
Kako privatizacija podrazumeva prodaju većinskog državnog kapitala (u ovom slučaju 51%) to je nakon gubitka većinskog paketa akcija njihovom prodajom najčešće onemogućen dalji uticaj na poslovanje i donošenje bitnih odluka, pa samim tim je na novom vlasniku da odluči kako će finansirati investicije koje namerava da sprovede. A odluka o investicijama je samo njegova (jer je i kompanija postala samo njegova) pa samim tim uvođenje investicija kao obaveze novog vlasnika je problem a ne način njihovog finansiranja. (Čak su neki ekonomisti, u odbrani ove prodaje, bili skloni da sabiraju iznos cene i investicija i time pokušavali da opravdavaju celu transakciju.) Uopšte, to je suvišan element celog koncepta privatizacije u Srbiji, gde postoji kriterijum obaveznih investicija koji ulazi u vrednost ponude. Država je trebalo kao jedini kriterijum da postavi cenu koja će se plaćati za kapital ili imovinu koja je predmet prodaje, jer bi na taj način najbolje bila utvrđena tržišna vrednost ovih preduzeća.
Ali najlošija stvar u vezi sa stavovima ove stranke po pitanju NIS-a tek sledi u narednoj rečenici, gde se kaže „...da je zemlja dovedena u situaciju da ostane bez energetskih resursa, uz potpuni gubitak suverentiteta u toj oblasti“.
U prvi mah vam se čini da je možda neki novinar greškom uradio copy-paste neke rečenice iz saopštenja SPS-a, ali ipak to nije slučaj. Znači najpre se kritikuje samo način privatizacije, ali u toku pisanja saopštenja su uspeli da promene mišljenje, pa je ipak bolje da privatizacije nije ni bilo, i da su „resursi“ ostali državni kako bi se njihovim mudrim upravljanjem od strane države očuvao „suverenitet“. Pokušavam da razumem smisao prefiksa „liberalna“ u nazivu ove partije, ali je on verovatno poznat samo njegovim autorima. Još jednom se potvrđuje da po pitanju ekonomske politike zapravo nema bitnih razlika u trenutnoj političkoj ponudi.
понедељак, 30. август 2010.
петак, 23. јул 2010.
Neuspeh države #1
1. Pokušaj države da se bavi komercijalnim bankarstvom povećava rejting ministra policije koji ima više posla jer hapsi i nesavesne državne „bankare“. Ovde verovatno niko ne postavlja pitanje smisla postojanja Fonda za razvoj zbog zauzetosti aplaudiranjem borbi protiv korupcije: Sedmoro uhapšeno zbog korupcije
2. Obezbeđivanje državnih podsticaja za investiranje usporava investicije: Izgradi fabriku, ne dam ti prilaz
3. Ministar trgovine: Nepotrebno ministarstvo izbacuje na površinu nepotrebne ljude. Svestan opasnosti da značajno suzim lik i delo ovog pregaoca, ovde ću samo dotaći njegov poslednji intelektualni domet, sadržan u projekciji o rastu standarda u Srbiji: Živećemo bolje za sedam godina
2. Obezbeđivanje državnih podsticaja za investiranje usporava investicije: Izgradi fabriku, ne dam ti prilaz
3. Ministar trgovine: Nepotrebno ministarstvo izbacuje na površinu nepotrebne ljude. Svestan opasnosti da značajno suzim lik i delo ovog pregaoca, ovde ću samo dotaći njegov poslednji intelektualni domet, sadržan u projekciji o rastu standarda u Srbiji: Živećemo bolje za sedam godina
PKS - odbrana i poslednji dani
Obavezno članstvo u Privrednoj komori Srbije bi trebalo da bude ukinuto 2013. godine. Ali, ova institucija ne namerava tako lako da se preda. Njihova strategija je izgleda da pokušaju da nametnu što više regulative kako bi imali osnova da naplaćuju svoje „usluge“ i u budućnosti.
Tako su se dosetili da malo regulišu oblast turističkih manifestacija (u kojoj naravno vlada potpuni haos) i založili se da bi ovu oblast trebalo zakonski regulisati, a da se podzakonskim aktima, odnosno pravilnicima, regulišu kriterijumi za organizovanje manifestacija. To se pre svega odnosi na one lokalnog i regionalnog nivoa, koje se najčešće stihijski organizuju, umesto da budu osmišljene i sistematizovane. Tako bi se znalo sa koliko novca je država ili lokalna samouprava pomogla neku manifestaciju.
Nema sumnje da samo čvrsta ruka planera može dovesti u red sadašnji haos i suzbiti štetnu inicijativu sa lokala, a o blagotvornim dejstvima postavljanja što većih prepreka, tj. „kriterijuma” za ulazak u neki posao je suvišno i govoriti. Ipak, da sve nije prazna priča pokazuje i angažovanje jednog stručnjaka sa SANU koji se pobrinuo da smisli kriterijume za klasifikovanje ovih manifestacija, koji će, pretpostavljam, služiti za utvrđivanje opravdanosti finansiranja iz budžeta:
Članovi Grupacije prihvatili su geografsku grupu kriterijuma, koji obuhvataju glavni sadržaj manifestacije, tradicionalnost, rang održavanja, vreme i lokaciju manifestacije, broj posetilaca i učesnika, zatim umetničku vrednost manifestacije, prateći program i zadovoljstvo posetilaca. U ekonomskoj grupi su uticaj kapitalnih projekata, ekološki, ekonomski, medijski i politički odnosi, ocena saradnje sa turističkim organizacijama, a svi ovi kriterijumi boduju se na skali ocenjivanja od nule do broja pet.
Ja sam bio u zabludi kad sam mislio da je broj posetilaca jedino važan za organizatore, jer im on garantuje pokriće rashoda iz prodaje ulaznica, dodatne prihode od sponzora i eventualnu zaradu. Sada, kada malo bolje razumemo problematiku, možemo da zamislimo situaciju gde neka manifestacija biva ocenjena sa 0 za „kriterijum“ broj posetilaca, ali istovremeno sa 5 za „tradicionalnost“, „medijske i političke odnose“, „saradnju sa turističkim organizacijama“ i „uticaj kapitalnih projekata“, čime kompenzuje odsustvo svakog interesovanja i stiče osnovu da aplicira za sredstva iz budžeta. A tek objektivno ocenjivanje po kriterijumu „zadovoljstvo posetilaca“...
Tako su se dosetili da malo regulišu oblast turističkih manifestacija (u kojoj naravno vlada potpuni haos) i založili se da bi ovu oblast trebalo zakonski regulisati, a da se podzakonskim aktima, odnosno pravilnicima, regulišu kriterijumi za organizovanje manifestacija. To se pre svega odnosi na one lokalnog i regionalnog nivoa, koje se najčešće stihijski organizuju, umesto da budu osmišljene i sistematizovane. Tako bi se znalo sa koliko novca je država ili lokalna samouprava pomogla neku manifestaciju.
Nema sumnje da samo čvrsta ruka planera može dovesti u red sadašnji haos i suzbiti štetnu inicijativu sa lokala, a o blagotvornim dejstvima postavljanja što većih prepreka, tj. „kriterijuma” za ulazak u neki posao je suvišno i govoriti. Ipak, da sve nije prazna priča pokazuje i angažovanje jednog stručnjaka sa SANU koji se pobrinuo da smisli kriterijume za klasifikovanje ovih manifestacija, koji će, pretpostavljam, služiti za utvrđivanje opravdanosti finansiranja iz budžeta:
Članovi Grupacije prihvatili su geografsku grupu kriterijuma, koji obuhvataju glavni sadržaj manifestacije, tradicionalnost, rang održavanja, vreme i lokaciju manifestacije, broj posetilaca i učesnika, zatim umetničku vrednost manifestacije, prateći program i zadovoljstvo posetilaca. U ekonomskoj grupi su uticaj kapitalnih projekata, ekološki, ekonomski, medijski i politički odnosi, ocena saradnje sa turističkim organizacijama, a svi ovi kriterijumi boduju se na skali ocenjivanja od nule do broja pet.
Ja sam bio u zabludi kad sam mislio da je broj posetilaca jedino važan za organizatore, jer im on garantuje pokriće rashoda iz prodaje ulaznica, dodatne prihode od sponzora i eventualnu zaradu. Sada, kada malo bolje razumemo problematiku, možemo da zamislimo situaciju gde neka manifestacija biva ocenjena sa 0 za „kriterijum“ broj posetilaca, ali istovremeno sa 5 za „tradicionalnost“, „medijske i političke odnose“, „saradnju sa turističkim organizacijama“ i „uticaj kapitalnih projekata“, čime kompenzuje odsustvo svakog interesovanja i stiče osnovu da aplicira za sredstva iz budžeta. A tek objektivno ocenjivanje po kriterijumu „zadovoljstvo posetilaca“...
недеља, 11. јул 2010.
"Uputstvo za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje"
Neke od početnih doktrina liberalne ideologije definisale su državu kao “noćnog čuvara” privatne svojine. Ovakva, minimalistički zamišljena država, imala je za zadatak da garantuje onaj minimum pravila koji omogućava očuvanje individualnih prava. Vremenom, kako su se stvari usložnjavale, državni aparati su se unekoliko promenili i, iako se i dalje smatraju ustanovama tzv. liberalne demokratije obuhvatili su i one nadležnosti koje bi rodonačelnicima liberalizma bile nezamislive.
Ipak, neke države ipak odu predaleko. Na sajtu www.zastitnik.rs se nalazi Uputstvo za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje. Izdao da je zaštitnik građana Republike Srbije (ombudsman wanna be). Različite stvari ovde možete pronaći. Od toga da se izbacuje pojam "gospođica", obavezno genderisanje imenica koje su u muškom rodu, a odnose se i na žene (psiholog- psihološkinja, sociolog-sociološkinja) do toga da "zvanične delegacije koje zatraže prijem, a predstavljaju grane, kolektive ili grupe ljudi treba da budu informisane da u tom sastavu treba da imaju lica oba pola" (sreća pa se ova odredba izričito ne odnosi na rudare). U delu posvećenom LGBT osobama, moj omiljeni deo je onaj gde se kaze da ako vas gay kolega (za koga se automatski pretpostavlja da će biti obučen u "življe" boje?!... sta je to nego predrasuda?) u tim istim bojama dođe na neki važan događaj, vi ne smete da mu kažete "makar na ovom važnom događaju probaj da ne izgledaš šašavo". Posebno je i interesantno da se prohibira sintagma "lice sa posebnim potrebama", koju je srpsko društvo jedva naučilo, a kao jedina ispravna uvodi se "lice sa invaliditetom".
Ako pročitate celo Uputstvo, vidi se da ono jezikom, tonom i posebno, "moralnom uzvišenošću" podseća na one bračne priručnike iz 1890-tih (u kojima se žene savetuju da muževima nikada ne "daju", osim u svrhu oplođavanja) ili nekog pamfleta SKP(B)/KPJ/SKJ. Tužno je posmatrati vaskrsavanje moralno-političke podobnosti, stvorene ovog puta od nosioca državne institucije, čija uloga nije prevazišla loše osmišljen garnirung. I zašto jedan državni organ, koga plaćaju poreski obveznici Republike Srbije, preuzima one nadležnosti kojima treba da se bave instituti SANU ili drugih naučno-obrazovnih institucija ili crkve i verske zajednice ili možda organizacije civilnog društva, pošto spadaju u sfere jezika, pravopisa i morala?
Preteraću, ali mogu reći da je to onaj momenat kada država lagano počinje da interveniše u polju društva i skreće u totalitarizam. Posebno je interesantno da inače (u toj oblasti) liberali, borci i borkinje za ljudska prava, postaju upravo oni koji upravo prenormiranjem i naturanjem svoje vizije društva krše prava svih drugih.
среда, 16. јун 2010.
Šta sve možeš kad si država
Ministarstvo prostornog planiranja je jedno od onih koje samim svojim postojanjem i pokušajem da radi svoj posao pravi neprocenjivu štetu. Danas saznajemo da pumpe duž Koridora 10 od sada mogu da se izgrađuju tek nakon kupovine zemljišta na tenderu. Neko bi rekao da je to sasvim u redu, jer ako je zemljište državno onda i treba tako da se prodaje. Ali avaj, radi se o privatnom zemljištu! A da bi se prodalo putem tendera, država prethodno namerava da izvrši eksproprijaciju. Ali da pogledamo gde leži problem koji agilno Ministarstvo namerava da reši:
Ministarstvo je zaustavilo izgradnju pumpi duž celog koridora 10, kako bi se lokacije za to namenjene prvo eksproprisale, a zatim prodavale isključivo putem tendera. Od ovog posla do sada su najviše koristi imali posrednici, koji su zemljište kupovali od privatnih vlasnika, a zatim ih prodavali naftašima i po sto puta većoj ceni.
Znači umesto da se dozvole slobodne transakcije između privatnih lica, država želi da ih zabrani, navodeći kao razlog da se onda zemljište prodaje naftašima po sto puta većoj ceni. Ali ne vidim i dalje u čemu je problem, jer sve dok neko želi da plati tu cenu sasvim je legitimno da se transakcija obavi. Ako ne plati, taj zločesti posrednik će ostvariti manji profit ili čak gubitak ako ne proda zemljište, ali to je već njegova stvar. On je slobodan da preuzima bilo kakav rizik koji želi da preuzme budući da sam snosi koristi i troškove tog posla. A pored toga nije mi poznato da je država po definiciji i agent naftnih kompanija pa da treba da brine koju cenu će one platiti za zemljište.
I onda država dolazi sa idejom da umesto da privatno lice snosi rizik, njega će snositi svi poreski obveznici! Poreski obveznici će platiti eksproprijaciju, a ako se ne proda zemljište na tenderu biće(mo) na gubitku.
Osim promene Zakona o putevima, planiramo da menjamo i postojeći prostorni plan na koridoru 10, zbog čega će doći i do promena lokacija koje su predviđene za izgradnju pumpi.
A šanse da zemljište, koje je nakon eksproprijacije u vlasništvu države, ne bude prodato na tenderu svakako rastu samom činjenicom da država određuje lokacije gde će se pumpe nalaziti. Zašto bi to bio njen posao? Valjda naftne kompanije najbolje poznaju svoj posao, i mogu da odrede koja lokacija im je najpovoljnija za njihov objekat, kupe zemljište koje im je potrebno direktno od privatnih vlasnika i počnu sa radom.
Ali, da pogledamo pozadinu svega:
Dozvole za postavljanje pumpnih stanica duž autoputeva do sada su dodeljivale lokalne samouprave, dok je država urbanističkim planovima samo grubo određivala mesta na kome će one biti sagrađene. Neki su, međutim, takve zakonske odredbe vešto koristili.
“U praksi je to izgledalo ovako - neko iz državne birokratije dojavi bliskim ljudima koja je lokacija predviđena za pumpe. On je zatim kupuje od privatnog vlasnika u trenutku kada to zemljište ne vredi više od 10 evra po kvadratu. Kada postane izvesno da će u tom delu Srbije biti sagrađen koridor, tu lokaciju prodaje i po sto puta većoj ceni nekoj od naftnih kompanija”,kaže izvor „Blica” iz Vlade Srbije.
Ali da država ne određuje lokacije, onda taj pohlepni pojedinac iz državne uprave i ne bi bio u vlasništvu poverljive informacije koju može da unovči. Znači država samim time što pokušava nešto da reguliše proizvodi novi problem koji onda pokušava da rešava dodatnom regulacijom, nerazmišljajući o tome da samo ukine sva prethodna pravila.
Pošto ovaj tekst iz Blica kreće od kraja pa dolazi do početka, onda je potrebno obrnuti redosled da bi bilo jasno šta se zapravo dešava. Najpre država određuje lokacije, što nije njen posao, i to onda ima za posledicu opisano ponašanje državnog službenika, a zatim i prodaju zemljišta po visokoj ceni budući da se samo na njemu može sagrati benzinska pumpa pa mu cena na veštački način raste. Ali da bi se stvari vratile u normalu, potrebno je samo pustiti da se zemljištem slobodno trguje i da naftne kompanije same grade pumpe gde žele i onda će sve strane biti zadovoljne (osim naravno ovog državnog službenika koji neće imati na čemu da zaradi, pa se njemu može pripisati i ceo ovaj problem). Ovde smo zapravo saznali da taj posrednik koji zarađuje na preprodaji zemljišta i koji predstavlja suštinu problema jeste državni službenik. Dakle, kao i uvek nije u pitanju nikakva greška tržišta, kako bi mnogi zaključili, već posledica prevelikih ovlašćenja države.
Ministarstvo je zaustavilo izgradnju pumpi duž celog koridora 10, kako bi se lokacije za to namenjene prvo eksproprisale, a zatim prodavale isključivo putem tendera. Od ovog posla do sada su najviše koristi imali posrednici, koji su zemljište kupovali od privatnih vlasnika, a zatim ih prodavali naftašima i po sto puta većoj ceni.
Znači umesto da se dozvole slobodne transakcije između privatnih lica, država želi da ih zabrani, navodeći kao razlog da se onda zemljište prodaje naftašima po sto puta većoj ceni. Ali ne vidim i dalje u čemu je problem, jer sve dok neko želi da plati tu cenu sasvim je legitimno da se transakcija obavi. Ako ne plati, taj zločesti posrednik će ostvariti manji profit ili čak gubitak ako ne proda zemljište, ali to je već njegova stvar. On je slobodan da preuzima bilo kakav rizik koji želi da preuzme budući da sam snosi koristi i troškove tog posla. A pored toga nije mi poznato da je država po definiciji i agent naftnih kompanija pa da treba da brine koju cenu će one platiti za zemljište.
I onda država dolazi sa idejom da umesto da privatno lice snosi rizik, njega će snositi svi poreski obveznici! Poreski obveznici će platiti eksproprijaciju, a ako se ne proda zemljište na tenderu biće(mo) na gubitku.
Osim promene Zakona o putevima, planiramo da menjamo i postojeći prostorni plan na koridoru 10, zbog čega će doći i do promena lokacija koje su predviđene za izgradnju pumpi.
A šanse da zemljište, koje je nakon eksproprijacije u vlasništvu države, ne bude prodato na tenderu svakako rastu samom činjenicom da država određuje lokacije gde će se pumpe nalaziti. Zašto bi to bio njen posao? Valjda naftne kompanije najbolje poznaju svoj posao, i mogu da odrede koja lokacija im je najpovoljnija za njihov objekat, kupe zemljište koje im je potrebno direktno od privatnih vlasnika i počnu sa radom.
Ali, da pogledamo pozadinu svega:
Dozvole za postavljanje pumpnih stanica duž autoputeva do sada su dodeljivale lokalne samouprave, dok je država urbanističkim planovima samo grubo određivala mesta na kome će one biti sagrađene. Neki su, međutim, takve zakonske odredbe vešto koristili.
“U praksi je to izgledalo ovako - neko iz državne birokratije dojavi bliskim ljudima koja je lokacija predviđena za pumpe. On je zatim kupuje od privatnog vlasnika u trenutku kada to zemljište ne vredi više od 10 evra po kvadratu. Kada postane izvesno da će u tom delu Srbije biti sagrađen koridor, tu lokaciju prodaje i po sto puta većoj ceni nekoj od naftnih kompanija”,kaže izvor „Blica” iz Vlade Srbije.
Ali da država ne određuje lokacije, onda taj pohlepni pojedinac iz državne uprave i ne bi bio u vlasništvu poverljive informacije koju može da unovči. Znači država samim time što pokušava nešto da reguliše proizvodi novi problem koji onda pokušava da rešava dodatnom regulacijom, nerazmišljajući o tome da samo ukine sva prethodna pravila.
Pošto ovaj tekst iz Blica kreće od kraja pa dolazi do početka, onda je potrebno obrnuti redosled da bi bilo jasno šta se zapravo dešava. Najpre država određuje lokacije, što nije njen posao, i to onda ima za posledicu opisano ponašanje državnog službenika, a zatim i prodaju zemljišta po visokoj ceni budući da se samo na njemu može sagrati benzinska pumpa pa mu cena na veštački način raste. Ali da bi se stvari vratile u normalu, potrebno je samo pustiti da se zemljištem slobodno trguje i da naftne kompanije same grade pumpe gde žele i onda će sve strane biti zadovoljne (osim naravno ovog državnog službenika koji neće imati na čemu da zaradi, pa se njemu može pripisati i ceo ovaj problem). Ovde smo zapravo saznali da taj posrednik koji zarađuje na preprodaji zemljišta i koji predstavlja suštinu problema jeste državni službenik. Dakle, kao i uvek nije u pitanju nikakva greška tržišta, kako bi mnogi zaključili, već posledica prevelikih ovlašćenja države.
понедељак, 17. мај 2010.
Dobra strana neulaska u EU
Boris Tadić kaže da će novac od prodaje kapitala kompanije Telekom Srbija između ostalog biti iskorišćen i za projekte u vodoprivredi:
"Prosto, mi nismo bogato društvo i nemamo neogranični pristup fondovima EU, nemamo mogućnost da dobijemo bespovratna sredstva kao neke članice EU... Zato ovog trenutka razmišljamo o privatizaciji ’Telekoma’. Jedan deo sredstava mora da ode upravo na ovakve investicije."
Zaista je srećna svaka okolnost u kojoj jedna država biva prisiljena da troši u skladu sa svojim mogućnostima, tj. da ne troši tuđe pare (koje se u ovom slučaju eufemistički definišu kao EU fondovi). Dakle, u situaciji kada je ograničena samo na sopstvene resurse, država je pod pritiskom da njima racionalno raspolaže, pa se u ovom slučaju dolazi do ideje da se jedan resurs za koji postoji interesovanje privatnog kapitala iznese na tržište, kako bi se omogućilo finansiranje drugih oblasti (koje bi takođe mogle biti prepuštene tržištu, ali u to ovde nećemo detaljnije ulaziti).
Naravno, pravi razlozi za prodaju Telekoma su u činjenici da uloga države nije da brine o prodaji pre-paid i post-paid paketa i uvođenju novih usluga u ovu oblast, te u tom smislu nikakva opasnost od poplava i klizišta ne treba da se čeka da bi se pokrenuo postupak privatizacije. Ovo nije pohvala politike aktuelnog Predsednika, ali dobro je primetiti da kasniji ulazak u EU nego što se očekivalo može ubrzati reforme javnog sektora.
"Prosto, mi nismo bogato društvo i nemamo neogranični pristup fondovima EU, nemamo mogućnost da dobijemo bespovratna sredstva kao neke članice EU... Zato ovog trenutka razmišljamo o privatizaciji ’Telekoma’. Jedan deo sredstava mora da ode upravo na ovakve investicije."
Zaista je srećna svaka okolnost u kojoj jedna država biva prisiljena da troši u skladu sa svojim mogućnostima, tj. da ne troši tuđe pare (koje se u ovom slučaju eufemistički definišu kao EU fondovi). Dakle, u situaciji kada je ograničena samo na sopstvene resurse, država je pod pritiskom da njima racionalno raspolaže, pa se u ovom slučaju dolazi do ideje da se jedan resurs za koji postoji interesovanje privatnog kapitala iznese na tržište, kako bi se omogućilo finansiranje drugih oblasti (koje bi takođe mogle biti prepuštene tržištu, ali u to ovde nećemo detaljnije ulaziti).
Naravno, pravi razlozi za prodaju Telekoma su u činjenici da uloga države nije da brine o prodaji pre-paid i post-paid paketa i uvođenju novih usluga u ovu oblast, te u tom smislu nikakva opasnost od poplava i klizišta ne treba da se čeka da bi se pokrenuo postupak privatizacije. Ovo nije pohvala politike aktuelnog Predsednika, ali dobro je primetiti da kasniji ulazak u EU nego što se očekivalo može ubrzati reforme javnog sektora.
среда, 5. мај 2010.
Najzad i Zakon o pivu
Konzumenti piva napokon mogu biti spokojni, budući da je donet Zakon o pivu. Dakle nema više neprospavanih noći zbog nepostojanja Registra proizvođača piva, nema više straha od sopstvene iracionalnosti proizvođača piva zbog nedovoljne kontrole od strane Vlade, sada su svi problemi rešeni.
U izjavama ministra kao i obrazloženju predloga zakona navodi se da će zakon „podržati industriju“ i doprineti njenoj „konkurentnosti“, paralelno navodeći kako je Srbija „lider u industriji piva u okruženju“. Neverovatno kako nije uočeno da ove stvari nisu baš konzistentne, i da je vrlo moguće da je Srbija lider upravo zato što nije bilo pokušaja države da reguliše ovu delatnost, tj. donosi zakone. Ako je već industrija piva postigla takve rezultate i privukla značajne strane investicije, a da se država nije u to previše uplitala, možda bi bilo bolje i da tako ostane, umesto da se ova oblast opterećuje? Da ne govorimo da se radi samo o sigurnosti zaposlenja određenog broja državnih službenika na teret poreskih obveznika koji će voditi taj tužni registar proizvođača piva.
Kao i svaki drugi zakon, i ovaj ima pregršt korisnih definicija koje pomeraju granice našeg znanja, pa u čl. 4 možemo da naučimo da „točeno pivo jeste pivo koje se direktno toči potrošaču iz originalne ambalaže preko aparata za točenje“.
Zakonom je definisano i da proizvođač piva mora da dostavlja brojne informacije o svom poslovanju, tehničkim standardima, kapacitetima itd Registru proizvođača piva, iako su većina tih informacija već dostupne javnosti kroz finansijske izveštaje, berzanske prospekte (za otvorena akcionarska društva) koje sastavljaju same kompanije.
Međutim sve to nije ništa u poređenju sa sekcijom u kojoj se obrazlaže donošenje zakona, pa tako na strani 5 obrazloženja ima odeljak sa naslovom „Koji se problem rešava ovim zakonom?“ a da u samom tekstu nije naveden nijedan konkretan problem koji sada postoji osim što nema zakona kao takvog. Jedino što se provlači kao mogući problem jeste postojanje tzv. mini pivara, tj. preduzetnika koji se bave proizvodnjom piva, tako da razlozi za donošenje zakona se mogu nalaziti i u potrebi velikih kompanija da eliminišu deo konkurencije nametanjem određenih uslova u pogledu zaposlenosti, opreme i sl. koje oni neće moći da ispune.
U izjavama ministra kao i obrazloženju predloga zakona navodi se da će zakon „podržati industriju“ i doprineti njenoj „konkurentnosti“, paralelno navodeći kako je Srbija „lider u industriji piva u okruženju“. Neverovatno kako nije uočeno da ove stvari nisu baš konzistentne, i da je vrlo moguće da je Srbija lider upravo zato što nije bilo pokušaja države da reguliše ovu delatnost, tj. donosi zakone. Ako je već industrija piva postigla takve rezultate i privukla značajne strane investicije, a da se država nije u to previše uplitala, možda bi bilo bolje i da tako ostane, umesto da se ova oblast opterećuje? Da ne govorimo da se radi samo o sigurnosti zaposlenja određenog broja državnih službenika na teret poreskih obveznika koji će voditi taj tužni registar proizvođača piva.
Kao i svaki drugi zakon, i ovaj ima pregršt korisnih definicija koje pomeraju granice našeg znanja, pa u čl. 4 možemo da naučimo da „točeno pivo jeste pivo koje se direktno toči potrošaču iz originalne ambalaže preko aparata za točenje“.
Zakonom je definisano i da proizvođač piva mora da dostavlja brojne informacije o svom poslovanju, tehničkim standardima, kapacitetima itd Registru proizvođača piva, iako su većina tih informacija već dostupne javnosti kroz finansijske izveštaje, berzanske prospekte (za otvorena akcionarska društva) koje sastavljaju same kompanije.
Međutim sve to nije ništa u poređenju sa sekcijom u kojoj se obrazlaže donošenje zakona, pa tako na strani 5 obrazloženja ima odeljak sa naslovom „Koji se problem rešava ovim zakonom?“ a da u samom tekstu nije naveden nijedan konkretan problem koji sada postoji osim što nema zakona kao takvog. Jedino što se provlači kao mogući problem jeste postojanje tzv. mini pivara, tj. preduzetnika koji se bave proizvodnjom piva, tako da razlozi za donošenje zakona se mogu nalaziti i u potrebi velikih kompanija da eliminišu deo konkurencije nametanjem određenih uslova u pogledu zaposlenosti, opreme i sl. koje oni neće moći da ispune.
Пријавите се на:
Постови (Atom)