Ron Paul, drugi put

Kongresmen Ron Paul je, kao i prošle godine, pobedio na CPAC (Conservative Political Action Conference). Ovde je ceo govor, koji počinje osvrtom na krizu u Egiptu:

Kratak citat sa Lew Rockwell Blog-a na ovu temu:

Ron Paul won the CPAC straw poll, as you know. But it isn’t fair, they say. He inspired all those people to come vote for him. Um, well, isn’t that the point?

RTS i "ozdravljenje" TV publike

Pogledajte najnoviji smehotresni pokušaj RTS-a da doskoči konkurenciji (ovde prihvatam da ne uvažavam činjenicu da su oni „javni servis“ pa privatne televizije pogrešno nazivam njihovim konkurentima, ali to je samo moj previd i pogreška). Naime, oni su pod senzacionalnim i društveno odgovornim naslovom "TV publika na putu ozdravljenja?" objavili rezultate nekakvog istraživanja po kome tokom januara tekuće godine na listi 5 najgledanijih emisija njima pripadaju prva četiri mesta.

Međutim, njima ne pada na pamet da se time hvale. Oni su promenili strategiju, jer znaju da ako bi to istakli kao uspeh, onda bi priznali da nisu javni servis i da se takmiče sa komercijalnim televizijama u pogledu rejtinga. Zato (skromno) posmatraju sebe kao čuvare nekakvih (meni nepoznatih) javnih interesa i vrednosti, zbog čega im gledanost nikad i nije bila preterano važna. Oni ovu nezahvalnu priliku u kojoj su se našli koriste samo da pohvale publiku koja je sve manje zainteresovana da se truje raznoraznim rijaliti programima zbog čega je odlučila da upgrade-uje svoj kulturno-obrazovni nivo gledanjem najnovijih epizoda serija „Moj rođak sa sela“ i „Selo gori a baba se češlja“ pa je time zaslužila jedno tapšanje po ramenu od strane uredničkog kolegijuma uz dobronamernu i krajnje neutralnu dijagnozu da je na putu „ozdravljenja“.

Postojanje medijskog javnog servisa se opravdava nekakvom „tržišnom greškom“, tj. potencijalnom okolnošću da postoji velika zainteresovanost građana za određenu vrstu medijskog sadržaja, a da niko od komercijalnih televizija (i pored velike zainteresovanosti i sledstveno velikog tržišnog potencijala i mogućnosti zarade) nije zainteresovan da tu tražnju i zadovolji. Ipak, prvi program RTS-a nam ne daje povoda da ga smatramo drugačijim od privatnih kanala, a njihov drugi program privlači zanemarljivo malu pažnju gledalaca. Znači, pretpostavka o razlozima postojanja RTS-a nikako ne može da izdrži test realnosti, zbog čega se postavlja pitanje šta zapravo raditi sa njima?

Postoje 3 moguća scenarija:

1. Ukidanje RTS-a

Ovo je sigurno najbolje rešenje i donosi najveće koristi za sve zainteresovane strane. Građani više neće plaćati pretplatu i verujem da će zbog toga biti veoma srećni. Što se tiče njihovih omiljenih programa koje su voleli da gledaju na RTS-u, sigurno će urednici privatnih televizija početi da se otimaju oko autora emisija koje imaju publiku i garantuju prihode, tako da ni oko toga ne treba previše da brinu. Tako će i novinari na RTS-u koji su kvalitetni sigurno dobiti novi posao, jer mnoge televizije su se gasile i osnivale nove, pa opet nekako gledamo ista lica na ekranu. Komercijalne televizije će takođe vrištati od sreće jer će deo izdataka oglašivača za reklamiranje na RTS-u sada biti preusmeren ka njima. Da li će neko biti na gubitku? Samo političari koji koriste ovaj medij za svoje svrhe. Ali, ni njima ovaj scenario ne bi trebalo tako teško da padne jer će sigurno imati dovoljno prostora na privatnim medijima koji će biti zainteresovani da popune prazninu u informativnom programu nastalu na taj način (naravno ako ista bude uopšte konstatovana). Na kraju, ako ove zainteresovane strane posmatramo iz prizme odnosa principal-agent, onda su građani i privatne kompanije principali, a političari su agenti, tako da u slučaju da prve dve kategorije prihvataju ovaj scenario, onda treću niko ništa i ne pita.

2. Potpuno ukidanje oglašavanja na RTS-u

Imajući u vidu da je misija RTS-a da služi direktno građanima a ne oglašivačima, to bi o kvalitetu njihovog programa građani i trebalo da donesu konačan sud. Zabranom oglašavanja bi se RTS primorao da se okrene isključivo gledaocima i pruži im ono što ne mogu da vide na privatnim kanalima (ako tako nešto i postoji). Time bi oni zapravo dobili drugu šansu da budu ono što tvrde da treba da budu, a građani bi, ako odluče da to ima smisla plaćati, onda i finansirali takvo njihovo poslovanje.

Međutim, čini mi se da takav eksperiment ne bi uspeo, jer osim televizije, postoje i drugi mediji i načini za zadovoljenje potreba za informisanjem, obrazovanjem, upoznavanjem nacionalne kulture itd, pa nije potrebno da postoji tako veliki sistem čija je osnovna svrha da bude politički zloupotrebljen onda kad je to potrebno. Pošto RTS najverovatnije ne bi dokazao da može da pruži nešto drugačije od privatnih televizija, a da za takav program bude plaćen na dobrovoljnoj bazi, onda bi ovaj drugi scenario samo bio međufaza ka realizaciji prvog scenarija.

3. Nema

I pored moje dobre namere i uloženih napora da obogatim ovaj presek scenarija za budućnost RTS-a, nikako ne uspevam da smislim nešto pod rednim brojem 3 što bi moglo da konkuriše prethodno navedenim dvema opcijama (zapravo samo ovoj pod rednim brojem 1 kojoj sam intimno najbliži a koja podrazmeva ukidanje, jer broj 2 više ima za cilj da obogati pristup problemu, a uz to se bazira na pretpostavci o postojanju "tržišne greške" za koju smo već na početku dokazali da je neodrživa). Dakle, broj 3 je tu samo da podseti da je pored njega prazno polje...

„Money for nothing“ ili kako izgleda kada država pokušava da se bavi moralom?

Vrlo smešno. Ono što se time postiže (kao i svakom državnom intervencijom) jeste da se samo smanjuju slobode pojedinaca. Tako je na primer telo koje je u Kanadi zaduženo za nadzor radio stanica zabranilo originalnu verziju pesme „Money for nothing“ od Dire Straits zato što je u međuvremenu došlo do preorijentacije društvenih vrednosti i njeno emitovanje 2010. trebalo bi da održava te vrednosti, a ne one iz 1985. Radi se zapravo o vređanju homoseksualaca, zato što pesma sadrži termin „faggot“ koji se na tom govornom području smatra uvredljivim za ovu populaciju (mada može da ima i druga značenja).

Tako jedna strofa pesme glasi:

See the little faggot with the earring and the makeup
Yeah buddy that’s his own hair
That little faggot got his own jet airplane
That little faggot he’s a millionaire

Inače, pesma je nastala tako što je Mark Knopfler došao u jednu prodavnicu kućnih aparata i u njenoj pozadini video zid sa televizorima na kojima je bio uključen MTV. Onda je posmatrao jednog radnika kako prenosi kutije sa proizvodima i zapisivao njegove reči i komentare na račun onoga što je bilo na programu. Knopfler je pojasnio da taj stih i pesma zapravo predstavljaju viđenje rok zvezde na MTV-u od strane tog radnika, i da sa svoje niske pozicije u društvu komentariše njihov imidž, bogatstvo i da mu nije jasno kako ta industrija funkcioniše (That ain't workin' that's the way you do it, get your money for nothin' get your chicks for free). Pri tom, želja mu je bila da tekst pesme bude autentičan, pa je na licu mesta zapisivao komentare koje je čuo od tog radnika na račun video spota i kasnije na osnovu njih razvio celu pesmu. Po izveštajima, to telo je čak konstatovalo da kontekst u kome se reč „faggot“ pominje nema veze sa gej populacijom (kao što i nema), ali su ipak odlučili da je cenzurišu jer su se vremena promenila pa danas nije prikladno upotrebljavati tu reč.

Komentar bivšeg klavijaturiste ovog benda, Gaja Flečera, je bio da bi Kanada onda mogla da zabrani 75% ploča koje su ikada izdate. U vidu protesta, neke radio stanice su odlučile da puštaju samo tu pesmu celih sat vremena. Takođe, jedan član parlamenta u Kanadi koji je pritom i homoseksualac kaže da je to njemu besmisleno i da, ako se nekome ne sviđa pesma, može jednostavno da je isključi (a njemu se kao homoseksualcu baš sviđa jer je fan Dire Straits i dok je kao student imao neku svoju firmu, koristio je tu pesmu za radio reklamu).

New Year's Resolution

Kako mogu da izgledaju Novogodišnje odluke libertarijanaca, pogledajte dva primera:

Ovde se nalazi tekst koji je napisao Harry Browne, jedan od predsedničkih kandidata ispred Libertarijanske partije u SAD, dok je na ovom linku tekst sa bosanskog sajta Sloboda i Prosperitet.

Komercijalna

Ekonomska sekcija b92 je i definitivno dotakla dno u svom radu, obzirom da su danas samo preneli vest sa Press-a o najavi privatizacije Komercijalne banke, uključujući uz to i izjave brojnih stručnjaka na ovu temu koje je Press kontaktirao. Očito nisu imali zamerke na pisanje Press-a, kao i izbor sagovornika kojih je bilo ukupno 3 (tri), a od kojih svega 3 (tri) izražavaju zgražavanje i protivljenje najavi te privatizacije. I ne samo to, jedan od njih još uvek žali za one 4 državne banke koje više ne postoje. To je otprilike kao kad bi se u političkoj sekciji ovog sajta pojavila izjava nekog analitičara koji žali nad činjenicom da se 5. oktobar uopšte i desio, gde bi se to smatralo nekim objektivnim stanovištem koje je rezultat dugogodišnje produbljene analize.

Argumenti tih stručnjaka su, blago rečeno, nebulozni. Osim standardnih besmislica u kojima se kaže da je to dobra banka, zbog koje je ne treba privatizovati, sada ima i malo bankarske ekspertize, pa se kaže da „osim Narodne banke Srbije, država mora da ima i neki drugi instrument kojim može da reguliše monetarnu politiku“. Možda je moj pristup suviše konzervativan, ali Ustavom Srbije je definisano da postoji Narodna banka Srbije kao centralna banka, a Zakonom o Narodnoj banci Srbije je propisano da je ona ta koja sprovodi monetarnu politiku. Šteta što autori ovog zakona nisu imali u vidu i ovo mišljenje o sprovođenju monetarne politike, pa uneli i neki član kojim se NBS ovlašćuje da monetarnu politiku sprovodi zajedno sa komercijalnim bankama u državnom vlasništvu.

Iako je ogromna većina komentara na ovu vest prilično negativna, ima i nekih interesantnih:

Mora država da proda sve što neko hoće da kupi, jer su socijalna davanja ogromna, a privreda slaba. Da li nas to vodi u propast? Odgovor je DA, ako ne izvršimo korenite reforme.

Ili ovaj:

Pa naravno da drzava treba da proda svoj deo, a sto se vi"radnici" ne udruzite i kupite akcije? 

Ali, interesantije od svega bi bilo saznati koliko od nezadovoljnih građana koristi usluge Komercijalne banke? Niko od njih nije rekao da ne želi prodaju jer je zadovoljan uslugom i ne veruje da može biti bolja. Dakle, to je neko apstrakno razmišljanje o nacionalnom interesu koje su oni spremni da slede jedino za tastaturom računara ali ne i u stvarnosti kada koriste bankarske usluge. Ja srećom do sada nisam imao posla sa ovom bankom, ali jedan moj prijatelj je pokušao da preko njih primi neki novac koji mu je poslat iz inostranstva i odustao je pošto je išao od šaltera do šaltera i niko nije pokazao preterano interesovanje da mu izađe u susret.

Loši dani za tenis

Iako me je kobloger Nikola pozivao da napišem nešto o dodeli nagrada i penzija teniserima, to nisam planirao da učinim, jer mi je daleko interesantnije bilo ono nedavno bacanje para na studente (ali sam zbog hroničnog nedostatka vremena propustio da se time bavim). Ipak, kao i sa svim planovima, uvek se dešava ono što je suprotno od planiranog, pa tako dolazi do toga da (kratko) komentarišem taj događaj prevashodno zbog, čega drugog nego izjave jednog državnog funkcionera na tu temu. U pitanju je ministarka sporta koja je rekla da za srpski tenis dolaze bolji dani, jer su ispunjeni skoro svi preduslovi za izgradnju Nacionalnog teniskog centra na Novom Beogradu.

Razumem da je javnost lako ubediti u potrebu državne intervencije u nekoj oblasti u vreme kad se ta oblast suočava sa krizom, ali da država ulaže u neku delatnost koja u to vreme cveta, to najmanje ima smisla. Kako će izgledati ti "bolji dani" u tenisu koji tek treba da dođu, u odnosu na ove (loše) koje sada proživljavamo? 

Prinudna solidarnost

Danas smo bili svedoci još jednog poziva Predsednika najbogatijim ljudima u Srbiji na solidarnost sa ostalim građanima u ovim teškim vremenima. Nakon što je rekao da se ne oseća da ga tajkuni prozivaju, ali ih istovremeno i upozorio da to ne rade (!), Predsednik je pojasnio svoju logiku na ovu temu:

Tadić je rekao da je od Vlade Srbije zatražio da pronađe mogućnosti da kroz zakonska rešenja i poreski sistem, ljudi koji su danas najbogatiji u Srbiji, podnesu teret ekonomske krize i da jedan deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane otvaranjem novih radnih mesta i za školski i zdravstveni sistem. 

Novinarima b92 se verovatno veoma svidelo šta je Predsednik rekao, pa su morali da bolduju pojedine delove ove izjave (valjda da pojačaju upozorenje), što sam i ja ostavio, radi autentičnosti.

Ako „ljudi koji su najbogatiji“ neće u Srbiji da stvaraju nove šanse za građane otvaranjem novih radnih mesta, postavlja se pitanje šta će da rade sa svojim novcem? Verovatno će ga investirati na neko drugo mesto iz razloga što tamo mogu više da zarade nego u Srbiji. To znači da se u Srbiji ne stvaraju nove šanse za građane zato što investicioni ambijent nije dovoljno atraktivan, a to je pre svega zasluga države, a ne „ljudi koji su najbogatiji“.

Investicioni ambijent se ne može poboljšati većim oporezivanjem. Time se pogoršava, a to znači manje „šansi za građane“. Ali ne za sve. Oporezivanjem se stvara više šansi za građane zaposlene u državnoj upravi, da se tako izrazim.

Takođe, iz poziva da i oni „podnesu teret krize“ u ovoj izjavi se implicira kako najbogatiji ljudi u Srbiji nisu dovoljno opterećeni krizom koja je sve zadesila, pa su se nekako provukli i negde uživaju čekajući da ona prođe. Međutim, kriza deluje na sve, i Predsedniku je verovatno promakla činjenica da neki ljudi na koje on misli u ovoj izjavi su na putu da prestanu da budu tajkuni, o čemu su mediji već detaljno izveštavali. Tako je poznato da je Delta Holding na putu da proda svoj lanac supermarketa, koji je i osnovni razlog da se njegov vlasnik ima smatrati problematičnim, dok se Zoran Drakulić već oprostio od kontrole nad svojim East Point-om. Te prodaje se pre mogu tumačiti kao prinudne, tj. kao posledice krize, nego nekim drugim razlogom. Ni situacija sa ostalima verovatno nije mnogo bolja, naročito sa onima koji su uložili mnogo sredstava u poslove sa nekretninama.