Sukob interesa

Kad se pomoću Google pretražuje "Dinkić sukob interesa" ili bilo koja kombinacija sličnih reči, jedino što izlazi jesu neki bizarni tekstovi o tome kako je pomenuti političar zaposlio suprugu u svom ministarstvu ili istovremeno nastupao kao predlagač zakona o autorskim pravima i kompozitor.

Međutim, mnogo opasnija stvar leži u činjenici da on nastupa kao ministar dva objedinjena ministarstva finansija i privrede. Sukob interesa u ovoj poziciji se ogleda u sledećem primeru:

Dinkić: Simpo da plati ili je naš 

Beograd -- Ministar Mlađan Dinkić kaže da će firma Simpo morati ili da plati dug, što je malo verovatno, ili će taj dug biti pretvoren u državno vlasništvo nad kompanijom. 

Dinkić je, u izjavi novinarima u Vladi Srbije, rekao de je realnija opcija da se poreski dug Simpa pretvori u vlasništvo države i da ta kompanija nastavi da radi kao većinski državna. 

On je rekao da državu ne zanima da zadrži Simpo u svom vlasništvu, već da za tu kompaniju nađe strateškog partnera ili će, ako to ne žele, otići u blokadu...

Interes ministarstva finansija, u čijoj nadležnosti je Poreska uprava jeste prikupljanje poreza, tj. što veći stepen naplate poreza i balansiranje prihoda i rashoda u javnim finansijama (ovde ne ulazimo u to koliki nivo rashoda, prihoda, stope poreza itd je opravdan). U tom smislu, svako neplaćanje poreza treba da upali određenu crvenu lampicu i prema tom dužniku se preduzimaju određene mere u cilju naplate potraživanja (blokada računa, prodaja imovine i naplata kroz stečaj itd).

Ministarstvo privrede ne može da ima ovako jasne interese jer je ono isključivo politička ustanova. Njegovo postojanje u bivšim komunističkim zemljama poput Srbije se može jedino vezati za postojanje određene administracije koja će da dovrši proces privatizacije, nakon čega bi bila ukinuta. Ako njegov cilj nije takav, onda pravi ciljevi ne postoje, mogu se menjati često i vezani su isključivo za političke interese za određena državna preduzeća i slično.

Ako su ovakva dva ministarstva objedinjena u jedno, onda će na šteti sigurno biti ministarstvo finansija, tj. državni budžet, jer proizvoljno definisani ciljevi ministarstva privrede se prenose i na funkcionisanje ovog ministarstva i Poreske uprave. Tako se može doneti odluka da se nekim preduzećima toleriše neplaćanje poreza dok iznos duga ne dostigne takve razmere da njegovom konverzijom u kapital država postaje većinski vlasnik. Dalje, kao većinski vlasnik država će preko objedinjenog ministarstva da zloupotrebljava poreske prihode tako što će da subvencioniše postojanje tog preduzeća u budućem periodu, a onda će da subvencioniše i potencijalnog novog vlasnika te firme ako se isti deklariše kao "strani investitor".

Da ne postoji sukob interesa kreiran spajanjem ministarstava, Poreska uprava bi pokrenula prinudnu naplatu poreza blokadom računa, prodajom imovine kroz stečaj i slično, čime bi naplatila svoja potraživanja od budućih vlasnika Simpa. Ovako, vlasnici Simpa će, ne svojom voljom, postati svi poreski obveznici koji će najpre izmiriti sva zaostala dugovanja ove firme, a onda verovatno preuzeti i neke nove finansijske obaveze.

O govoru profesorke Filološkog fakulteta

Govor profesorke Rajne Dragicevic, koji je koliko vidim izazvao veliku pažnju, prava je slika propalog državnog obrazovanja u ovoj zemlji.

Opšte je poznato da ljudi u državnim institucijama imaju privilegiju da ne moraju da brinu za svoje plate jer ih mi finansiramo. Upravo dugogodišnje tavorenje u takvom sistemu podsticaja dovodi do toga da posmatrate realni svet oko sebe (koji se neprestano menja i zahteva od vas da mu se prilagođavate) sa mešavinom prezira i gađenja, kao što je vidljivo u navedenom govoru. Profesorka zbog svega toga ne razume sledeće:

• Sve urušene vrednosti u društvu su posledica delovanja državnih institucija, od kojih sistemu obrazovanja pripada jedna od najvećih zasluga
• Nastava srpskog jezika i knjizevnosti predstavljala je najvažnije mesto za utemeljenje ideološke pozicije vlasti, verovatno više nego časovi raznih izmišljenih komunističkih nauka (poput sociologije)
• Smisao obrazovanja iz srpskog jezika nije utemeljenje nacionalizma i kolektivizma („učite učenike da vole svoju zemlju“) već obrazovanje iz srpskog jezika
• Foliranti nisu oni sa zvučnim zanimanjima nego upravo oni koji imaju posao zato što im je profesija monopolizovana (osnovno obrazovanje je obavezno)
• Dostojanstvo profesije ne postoji. Postoji (lično i profesionalno) dostojanstvo pojedinca.

U vezi sa krajnjim pozivom na rat, sugerisao bih profesorki da bude oprezna, jer ne vidim koje oružje ona i njena profesija imaju da krenu u rat protiv nas. Sa druge strane, ako mi krenemo u rat na njih i odbijemo da finansiramo predimenzionirani, zastareli i nefunkcionalni sistem državnog obrazovanja, bojim se da se njoj i njenim kolegama ne piše dobro.

Dado Topić, evroskeptik

Jedino što mi pada na pamet u vezi sa nedavnim ulaskom Hrvatske u EU jeste jedna još neobjavljena pesma Dade Topića "Europe" koju već odavno izvodi na koncertima. U jednom intervjuu za Blic (koji je čak iz 2001. i kada je retko ko razmišljao o EU na ovaj način) je rekao:

- Imam nekolicinu (pesama) koje se tiču Evrope. Govore o tome da li je taj ponuđeni smisao stvarno smisao ili besmisao. Evropa se fura na priču i retoriku, ali ona nije to zašto se izdaje. Stvarno ne želim biti komercijalni pjevač čije pjesme pjevaju djeca u vrtiću ili mame dok kuhaju ručak.

Hoćete li da čitaocima 'Blica' premijerno otkrijete neki stih?

- Ima jedan bezobrazan: 'Donedavno sam bio suveren i samouvjeren da je tvoja ljubav iskrena...', počinje kao ljubavna tema, ali završava se refrenom 'Stop fucking me, jer ti si meni obećala demokraciju'.

Masters Of Money: Friedrich Hayek (2012)

U pitanju je serijal BBC-a u tri epizode od kojih je jedna posvećena Hajeku. Pošto iza ovog dokumentarca stoji "javni servis", naravno da im nije bio cilj da otvoreno zagovaraju primenu Hajekovih ideja u praksi, već da pokušaju da prikažu koliko su one, tokom njegovog života, bile zastupljene i gde im je bilo mesto u odnosu na mainstream.

Tako se tenzija tokom ove epizode održava doziranim pojavljivanjima zagovornika simulacije invazije vanzemaljaca i snažnog odgovora države na tu invaziju u vidu rekordne javne potrošnje koja će nas izvući iz recesije. Dodatno, na kraju autorka na vrlo loš način zatvara epizodu konstatujući kako ne može da zamisli da će doživeti da bilo koja vlada danas ili u budućnosti zastupa Hajekove neintervencionističke ideje u rešavanju ekonomske krize, što više ostavlja utisak odbacivanja ideja kao bizarnih nego kritike savremenika u državnim administracijama širom sveta. Naravno, od levičarskog BBC-a se ne može više i očekivati, ali opet pokušaj je vredan gledanja uz rezerve.

Fraud. Why the Great Recession? (2012)

Odličan dokumentarni film koji je producirao prof. Jesús Huerta de Soto, iz jula ove godine. Govori o finansijskoj krizi iz 2008. godine iz ugla austrijske škole. Zvanični sajt filma se nalazi ovde.

EPS-ova "logika" određivanja cena

U poslovanju firme iz koje socijalizam nikada nije ni izašao, najavljuju se neke socijalističke novine. Tako je ministarka energetike danas izjavila da će se promeniti tarifni sistem, tako da najveći potrošači plaćaju više, a mali potrošači plaćaju manje, sve u skladu sa politikom ove vlade da treba posebno nagaziti one koji dobro zarađuju.

Šta je problem u vezi sa tim?

Rast prodaje a samim tim i proizvodnje nekog proizvoda/usluge snižava njegove prodajne odnosno proizvodne troškove, tako da kupci koji kupuju veće količine proizvoda treba da imaju manju cenu po jedinici proizvoda (bilo da je to kilogram, metar, litar ili kilovat-čas). U prodajnoj politici to funkcioniše preko rabata, tako da oni koji kupuju veće količine dobijaju manju cenu kao popust na količinu. Na taj način se povećava obim prodaje i portfolio kupaca koje to preduzeće ima, kao pretpostavka njegovog uspešnog poslovanja (interesantno da je isti argument upotrebio i bivši ruski ambasador Konuzin kada je objašnjavao zašto je cena gasa za Nemačku dosta niža od one koju plaća Srbija).

Međutim, to je situacija sa preduzećima koja nastoje da budu profitabilna i uspešna. EPS nema taj cilj. Njegov, tj. cilj države je da EPS bude gubitaš i nikad ne postane profitabilna kompanija. Što su veći gubici, to je veći strateški značaj te kompanije za državu, jer država posebno voli kompanije koje prave gubitke (pored EPS-a tu je Železara Smederevo i mnoge druge). Time se samo potvrđuje teza da najviše štićena preduzeća, tj. monopolisti na neliberalizovanom tržištu moraju da propadaju, tj. da nijedan proizvod ili usluga ne može biti element socijalne politike.

Posledice takve odluke će biti da će najveći potrošači (a to su preduzeća) imati rast troškova energije, zbog čega će im se smanjiti dobitak a time i sposobnost da rastu, investiraju, izmiruju svoje obaveze i dr. To će uticati i generalno na niži rast ekonomije.

Prilog istoriji promašaja države: krediti za likvidnost privrede

Slušam obrazloženje ministra finansija i ekonomije za uvođenje subvencionisanih kredita. Privreda je u krizi, ima problem sa likvidnošću, ne može da vrati kredite, preduzeća su opterećena visokim kamatama. I šta je njegovo rešenje? Da banke zarađuju još para. A kako im to omogućiti ako ne naplaćuju ni kamate na trenutne plasmane? Tako što će država po svojoj dobroj navici da uskoči kao treća strana, u jedan aranžman između banke i pojedinačne privatne firme koji sa njom nema nikakve veze. Ona će sada dobrovoljno da plaća deo kamate umesto preduzeća, kako bi istima bili odobreni dodatni krediti.

Zašto je to pogrešno?

Situacija u kojoj pojedina preduzeća ne mogu da izmiruju svoje obaveze (prema bankama, dobavljačima i drugima) je apsolutno posledica njihovih poslovnih odluka i poslovnog okruženja (btw, da li na ovaj način država priznaje da je poslovno okruženje izuzetno nepovoljno, pa naknadno želi da plaća posledice svoje loše politike?). Ali kad se uzmu faktori na koje sama preduzeća mogu da utiču, to se svodi na njihovu poslovnu politiku i isključivo njihove odluke. Nemogućnost izmirenja obaveza preduzeća prema bankama je stvar pogrešne procene (a) preduzeća da će njihovi projekti koji su finansirani iz kredita doneti prinos dovoljan za pokriće troškova kamate i vraćanje glavnice (b) banaka da je rizik odobravanja kredita prihvatljiv za banku i da je stepen obezbeđenja zadovoljavajući.

Srpska preduzeća koja većim delom potiču iz perioda kada su dobijala kredite koje nisu morala da vraćaju i dalje se suočavaju sa situacijom da ne mogu pravilno da procene rizik u koji ulaze određenim kreditnim aranžmanom. To je zato što to nikada i nisu radili i nisu imali od koga da nauče. Retko koje preduzeće u Srbiji ima ozbiljan finansijski sektor koji će analizirati jedan takav poduhvat. Takođe, mnoga preduzeća su one-man show, personifikacija svojih vlasnika koji sve i da imaju neke obrazovane ljude najčešće ih ne slušaju i samostalno donose odluke misleći da razumeju potpuno sve aspekte poslovanja.

Na drugoj strani su banke koje zapravo i nemaju nekakvu ozbiljnu intenciju da im budu vraćeni svi krediti koje su odobrili. Njima je često zadovoljavajući i konstantni priliv koji ostvaruju po osnovu visokih kamata. U želji da plasiraju što više sredstava, bili su spremni da prihvate krajnje nerealne iznose procene nekretnina i druge imovine koja je prihvatana kao sredstvo obezbeđenja.

Dakle, u celoj toj priči u kojoj nigde nema države, ona se pojavljuje i nanosi štetu po najmanje dva osnova: (a) time što razvija poslovanje banaka i omogućuje im dodatne zarade na štetu poreskih obveznika i (b) odvraća preduzeća od nužnih promena i prilagođavanja novonastaloj situaciji nudeći im finansijska sredstava mimo tržišnih uslova.