Loši dani za tenis

Iako me je kobloger Nikola pozivao da napišem nešto o dodeli nagrada i penzija teniserima, to nisam planirao da učinim, jer mi je daleko interesantnije bilo ono nedavno bacanje para na studente (ali sam zbog hroničnog nedostatka vremena propustio da se time bavim). Ipak, kao i sa svim planovima, uvek se dešava ono što je suprotno od planiranog, pa tako dolazi do toga da (kratko) komentarišem taj događaj prevashodno zbog, čega drugog nego izjave jednog državnog funkcionera na tu temu. U pitanju je ministarka sporta koja je rekla da za srpski tenis dolaze bolji dani, jer su ispunjeni skoro svi preduslovi za izgradnju Nacionalnog teniskog centra na Novom Beogradu.

Razumem da je javnost lako ubediti u potrebu državne intervencije u nekoj oblasti u vreme kad se ta oblast suočava sa krizom, ali da država ulaže u neku delatnost koja u to vreme cveta, to najmanje ima smisla. Kako će izgledati ti "bolji dani" u tenisu koji tek treba da dođu, u odnosu na ove (loše) koje sada proživljavamo? 

Prinudna solidarnost

Danas smo bili svedoci još jednog poziva Predsednika najbogatijim ljudima u Srbiji na solidarnost sa ostalim građanima u ovim teškim vremenima. Nakon što je rekao da se ne oseća da ga tajkuni prozivaju, ali ih istovremeno i upozorio da to ne rade (!), Predsednik je pojasnio svoju logiku na ovu temu:

Tadić je rekao da je od Vlade Srbije zatražio da pronađe mogućnosti da kroz zakonska rešenja i poreski sistem, ljudi koji su danas najbogatiji u Srbiji, podnesu teret ekonomske krize i da jedan deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane otvaranjem novih radnih mesta i za školski i zdravstveni sistem. 

Novinarima b92 se verovatno veoma svidelo šta je Predsednik rekao, pa su morali da bolduju pojedine delove ove izjave (valjda da pojačaju upozorenje), što sam i ja ostavio, radi autentičnosti.

Ako „ljudi koji su najbogatiji“ neće u Srbiji da stvaraju nove šanse za građane otvaranjem novih radnih mesta, postavlja se pitanje šta će da rade sa svojim novcem? Verovatno će ga investirati na neko drugo mesto iz razloga što tamo mogu više da zarade nego u Srbiji. To znači da se u Srbiji ne stvaraju nove šanse za građane zato što investicioni ambijent nije dovoljno atraktivan, a to je pre svega zasluga države, a ne „ljudi koji su najbogatiji“.

Investicioni ambijent se ne može poboljšati većim oporezivanjem. Time se pogoršava, a to znači manje „šansi za građane“. Ali ne za sve. Oporezivanjem se stvara više šansi za građane zaposlene u državnoj upravi, da se tako izrazim.

Takođe, iz poziva da i oni „podnesu teret krize“ u ovoj izjavi se implicira kako najbogatiji ljudi u Srbiji nisu dovoljno opterećeni krizom koja je sve zadesila, pa su se nekako provukli i negde uživaju čekajući da ona prođe. Međutim, kriza deluje na sve, i Predsedniku je verovatno promakla činjenica da neki ljudi na koje on misli u ovoj izjavi su na putu da prestanu da budu tajkuni, o čemu su mediji već detaljno izveštavali. Tako je poznato da je Delta Holding na putu da proda svoj lanac supermarketa, koji je i osnovni razlog da se njegov vlasnik ima smatrati problematičnim, dok se Zoran Drakulić već oprostio od kontrole nad svojim East Point-om. Te prodaje se pre mogu tumačiti kao prinudne, tj. kao posledice krize, nego nekim drugim razlogom. Ni situacija sa ostalima verovatno nije mnogo bolja, naročito sa onima koji su uložili mnogo sredstava u poslove sa nekretninama.

Beko vs. Verica

Ranije sam na ovom blogu imao post u vezi sa gostovanjem Milke Forcan kod Jugoslava Ćosića, gde je uglavnom komentarisana Jugoslavova nekompetentnost koja je u određenim momentima bila zaista ozbiljna. Međutim, utisak o njemu je još gori nakon što je za suparnika uspeo da dovede kontroverznog biznismena Milana Beka.

Nakon te emisije, danas je najpre Baraćeva brže-bolje odlučila da svima stavi do znanja koliko je trenutno dezorijentisana, time što je, reagujući na Bekovu repliku Tadiću, pitala kako može neko Predsedniku da sugeriše šta treba da radi? Zaista, zar je tako nešto moguće u društvu koje neguje slobodu govora? Siguran sam da je Baraćeva imala štošta da kaže (i verovatno je javno govorila) tokom 90ih Miloševiću šta je sve trebalo da (ne) radi, ali nekom čudnom inverzijom, kada je ona na čelu jednog državnog organa, sada niko Predsedniku ne sme da daje sugestije. Ona nije rekla niko, već je ciljala na jednog građanina, ali prava bi trebalo da budu ista za sve, pa pretpostavljam da ako se javno prozivanje Tadića želi uskratiti Beku, onda bi trebalo da se uskrati i moru raznoraznih političara, analitičara, kolumnista, novinara, blogera i drugih koji kritiku Predsednika vole često da upražnjavaju.

Аko se vratimo na problem, jako je teško dati neku ocenu ovog slučaja bez detaljnog uvida u kompletnu dokumentaciju koja nije u potpunosti dostupna. Ipak, može se komentarisati ono što je raspoloživo. Tako je na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije moguće pronaći nekoliko dokumenta na ovu temu, a jedno od saopštenja objavljeno dok je tema bila u žiži jasno otkriva koliko je pristup Saveta ovom problemu pogrešan:

Država, odnosno građani, su decenijama ulagali u izgradnju sadašnje luke (priobalje, utvrđena obala, akvatorij su objekti u javnoj svojini) da bi Beograd imao uslova za razvoj rečnog saobraćaja i bio važna luka na Dunavu. Ukoliko grad ostane bez luke i građani budu prinuđeni da ponovo narednih decenija izdvajaju novac za izgradnju nove luke, znaćemo da ova sprega nije razvrgnuta već da i dalje živimo u državi zarobljenoj korupcijom. 

Ja sam mislio da je problem u korupciji, a oni se brinu za stanje rečnog saobraćaja u Srbiji, njegov razvoj i ko će finansirati taj razvoj. Nije mi poznato da to spada u ingerencije jednog tela koje se nominalno bori protiv korupcije. Pošto ovo uglavnom podseća na argumentaciju malih akcionara protiv privatizacije, pretpostavljam da je u saradnji sa njima razvijen ceo slučaj, koji je Savet samo prigrlio jer ionako treba da opravda svoje postojanje.

Baraćeva je gostovala i na Radiju b92, gde je razložila svoje tvrdnje:

Ona je dodala da je Milan Beko kupio Luku Beograd kao što rade svi tajkuni i špekulanti ”da bi je ugasio i prodao zemljište”. Generalni plan iz 2003. godine, koji važi narednih 20 godina, potvrđuje da luka tu ostaje i da se njeno zemljište uvećava za 10 hektara. Kada su Beko i Mišković kupili Luku odmah je promenjen generalni plan. To je bilo moguće samo uz spregu”, rekla je Baraćeva. 

Ali, ako je već Luka bila ponuđena na prodaju, i nije se javio niko ko želi da razvija taj biznis na tom mestu, već samo investitor koga interesuje zemljište i ulaganje u nekretnine, onda to upućuje samo na jedan zaključak – Generalni urbanistički plan Beograda nije u redu i potrebno ga je menjati. To naravno ne treba da iznenađuje jer svi planski procesi nikada ne završavaju uspehom. Ko nam garantuje da su planeri 2003. godine dobro uradili svoj posao i ispravno predvideli da je ekonomski opravdano da Luka Beograd ostane na mestu gde su je njihovi komunistički mentori takođe postavili? Ali logika Baraćeve je suprotna. Ona misli da su planeri pametni, i ako su oni predvideli da tu bude luka, mora biti luka, makar i ostala u državnom vlasništvu. To je verovatno i krajnji cilj, da privatizacije uopšte i ne bude.

Ako planeri ne žele da uzmu u obzir informacije sa tržišta, onda se to može tumačiti kao odsustvo podrške investitorima. Ili podizanje cene za tu podršku. A informacije sa tržišta govore da nije racionalno da se na tom mestu razvija saobraćajna delatnost, nego je bolje ulagati u nekretnine. Ali, pretvaranje te lokacije u neku rezidencijalnu četvrt ne znači da luka ne treba da nastane na nekom drugom mestu. Ako je već taj posao toliko atraktivan kako Baraćeva sugeriše (navodeći da je preduzeće bilo uspešno i poslovalo bez dugova), onda sam siguran da će u slučaju gašenja osnovne delatnosti sadašnje Luke Beograd da se pojavi neki investitor koji će pokrenuti tu delatnost na nekom drugom mestu.

Osim Ćosića, fundamentalno nepoznavanje nekih osnovnih principa preuzimanja akcionarskih društava je demonstrirao i sam Savet. Naime, u njihovom Izveštaju o koncentraciji vlasništva u preduzeću Luka Beograd (na kojem je Ćosić bazirao dobar deo pitanja u svojoj emisiji), je razvijena teorija kako je Luka preuzeta ispod tržišne vrednosti, pod čim se ne podrazumeva vrednost koju je neki drugi investitor spreman da plati (a nije ih ni bilo), već vrednost koju je procenio jedan institut! Sjajno, zar ne? Pored toga, optužuje se i Komisija za hartije od vrednosti što je prihvatila ponudu za preuzimanje iako je „znala” da je „tržišna” vrednost daleko veća. Interesantno je kako članovi Saveta nisu bili upoznati da uslove preuzimanja ne određuju nekakvi instituti koji pomoću teorijskih modela i pretpostavki procenjuju vrednost preduzeća, već Zakon o preuzimanju koji u svom čl. 22 definiše kako se određuje cena u ponudi za preuzimanje. A tamo, pogađate, naravno da ne piše da se mora konsultovati nekakva ugledna institucija za procenu vrednosti, već ponuđena cena ne sme biti niža od prosečne ponderisane cene akcija na berzi u poslednja 3 meseca pre objavljivanja ponude za preuzimanje.

Verovatno je za njih bio preveliki zadatak da smisle neku teoriju zavere u vezi sa kretanjem cena akcije Luke na berzi, pa su se odlučili da odredbe Zakona o preuzimanju jednostavno ignorišu i razviju drugu teoriju zavere po kojoj rukovodstvo Luke nije na vreme povećalo vrednost imovine nakon što je procenjeno da ona vredi više nego što piše u knjigama, kao da bi to imalo nekog uticaja na ceo proces.

Rekonstrukcija Vlade

Mediji su našli novu zanimaciju, a to je moguća rekonstrukcija Vlade.

Došlo je vreme da se "podvuče crta" i da se kaže ko je za šta odgovoran, ko je šta radio i koji ministri nisu uradili ono što se od njih očekivalo, kaže jedan potpredsednik Vlade.

Ok, poštujem tu inicijativu. Hajde da počnemo od ministarstva vera, na primer. Koji su kriterijumi uspeha njihovog rada i kako se mere? Ili ministarstva za dijasporu? Šta bi mogli oni da urade da opravdaju sopstveno postojanje? Pošto je ključna odrednica „da se kaže ko je za šta odgovoran“ zanima me čisto onako usput za šta je odgovoran ministar bez portfelja? Ili će on možda biti izuzet od ovog ispitivanja, budući da se ne uklapa u osnovni kriterijum, tj. da mora za nešto prethodno da bude odgovoran da bi polagao račune.

Ali da ne bude da sam izabrao lake primere, možemo uzeti i ministarstvo ekonomije. Koji kriterijum bi trebalo primeniti za ocenu njihovog rada? Siguran sam da bi oni hteli da to budu neki makroekonomski podaci, kao npr stopa rasta GDP-a, ali to je prilično besmisleno jer oni ne upravljaju celokupnom privredom pa nisu zaslužni za bilo kakav rast. Jedini parametar njihovog uspeha bi trebalo da bude broj sprovedenih privatizacija, budući da je taj proces jedino zbog čega ovo ministarstvo još uvek postoji (jasno je da kad sve firme budu u privatnom vlasništvu, neće biti potrebe da se neki državni organ bavi njima kao što se bavio državnim firmama). U tom segmentu su prilično neuspešni, čak su uspeli da osmisle i novi metod, transformaciju društvenog u državno vlasništvo, kako se privatizacija uopšte ne bi ni sprovela (primer zoološkog vrta). Dakle, imajući u vidu da većina ministara u Vladi imaju problem da opravdaju svoje postojanje, izjava s početka teksta je trebalo da glasi:

Došlo je vreme da se “podvuče crta” i da se kaže kojim poslovima država treba da se bavi a kojima ne i koja ministarstva treba da budu ukinuta.

Mnogo je lakše krenuti od onih koja treba da ostanu. Tu su samo ministarstvo finansija, pravde, vojske, policije i spoljnih poslova. Sva ostala su nepotrebna budući da su neka od njih nastala razbijanjem ekonomskog sektora, kako bi on bio pravilno raspoređen između koalicionih partnera (tu spadaju ministarstva poljoprivrede, rudarstva i energetike, infrastrukture, trgovine i usluga, NIP), neka obuhvataju delatnosti kojima država ne treba da se bavi (prosveta, omladina i sport, zdravlje, rad i socijalna politika, životna sredina, nauka i tehnološki razvoj, telekomunikacije, kultura, vera), dok ostala verovatno služe za dostizanje nekog ciljanog broja ministara (državna uprava i lokalna samouprava, Kosovo i Metohija, ministarstvo bez portfelja). 

Izumiranje stanovništva

Vrlo česta tema posebno u Srbiji, ali i u drugim zemljama. Najčešće opservacije idu u pravcu toga da država treba da "učini nešto" po tom pitanju, da donese neki plan, strategiju i sl. Međutim, jedina pomoć države može biti njeno povlačenja iz raznih funkcija porodice koje je na sebe preuzela, što Daniel Hannon, poslanik Evropskog parlamenta, navodi kao ključni razlog koji se potpuno ignoriše kada se ovo pitanje razmatra. Time je smanjenje broja stanovnika samo logična posledica ekspanzije države blagostanja koja je direktno usmerena protiv porodice.

Evropski parlament protiv Evrope

Iako se u mnogim zemljama EU, poput Velike Britanije, Portugalije, Irske, Češke itd, planiraju ili sprovode velike mere štednje u državnim budžetima, Evropski parlament je prošle nedelje usvojio predlog budžeta za 2011. godinu koji podrazumeva povećanje od 5.9% u odnosu na prošlu godinu (u strukturi budžeta EU je planirano povećanje od 85% za nešto što se naziva "entertainment budget"). To se desilo istog dana kada je Džordž Ozborn, ministar finansija Velike Britanije, objavio mere štednje u visini od preko 80 milijardi evra u svojoj zemlji do 2015. godine.

Njihova birokratska obrazloženja u pravcu povećanja budžeta EU su očekivano besmislena:

The budget of the EU is not similar to a national budget, it is oriented towards investment and is a tool for fighting the crisis, kaže jedna članica parlamenta.

We must fight the austerity message from ministers — especially the hard-line ideas of governments in the U.K., the Czech Republic and some Scandinavian countries, kaže još jedan parlamentarac.

Ipak, interesantno je da prema rezultatima istraživanja koje je Radio BBC 1 sproveo među mladima od 18 – 24 godine u Velikoj Britaniji čak 76% njih smatra da treba smanjiti javnu potrošnju, pre nego povećati poreze da bi se uravnotežio budžet.

Smanjenje drzavne uprave – anatomija jedne prevare

Da li neko može da zamisli da kasirka u „Merkatoru“ u trenutku kada firma posluje loše, bude, uz platu, proglašena za „neraspoređenu“ na nekoliko meseci, pre nego što dobije otkaz? E, to je privilegija koja je korišćena u državnoj upravi. I sve to o našem trošku.

Jedan od izazova koji se postavio pred svaku zemlju nakon izbijanja svetske ekonomske krize jeste smanjenje javne potrošnje. Neke od prvih mera za kojima su ministarka finansija i Vlada Srbije posegli bile su dodatne takse na korišćenje mobilnih telefona, smanjenje tzv. transfernih sredstava lokalnim samoupravama (kojima se dotiraju gradovi i opstine u cilju pruzanja najosnovnijih usluga gradjanima) i smanjenje drzavne uprave.

Vest je mnogo više nego kod nas odjeknula u susednoj Hrvatskoj, zemlji koja se nezaustavljivo bliži dužničkoj krizi. Vodeći dnevnici su na naslovnim stranama izveštavali da Srbija smanjuje svoju javnu administraciju za 10%. U Srbiji pak nije bilo toliko velikog odjeka. Javnost je bila više fokusirana na novouvedena opterećenja na različite vidove zarada. Onda počinje „puzajuća“ namera države da ne ispuni ono na šta se obavezala i pred predstavnicima međunarodnih finansijskih institucija i pred sopstvenim građanima. Iako je donet zakon kojim se maksimizuje broj zaposlenih u državnoj upravi, neki ministri su izjavljivali da u njihovom resoru ne treba smanjenje, nego povećanje zaposlenih (Milan Marković). Drugi bili rezolutni da nikakvog otpuštanja neće biti (Mrkonjić). Šta se zapravo dešavalo? Ministarstva su radila nove sistematizacije radnih mesta. Time su državni službenici zapravo sami procenjivali ko će od njih ostati na radnim mestima. Sam Zakon nije predvideo buduću strukturu službenika, već samo njihov broj, iako ni za državni budžet niti za radni proces nije isto ako otpustite načelnika nekog sektora ili čistačicu.

Konačna racionalizacija iliti narodski rečeno, otpuštanje, je odlagana mesecima, od posete do posete delegacije MMF-a. Ministarka Dragutinović je čak u nekim TV emisijama izjavljivala da su oni imali nameru da smanje broj zaposlenih odmah, ali da su tek naknadno shvatili (?!) da ti zaposleni imaju neka prava, koja se ne mogu kršiti. Ono što je Dragutinovićka izostavila jeste da je Vlada namerno propustila da prethodno izmeni ili ukine Zakon o državnim službenicima. Pomenuti zakon, koji kao lex specialis važi za njih umesto Zakona o radu, državnim službenicima daje mnogo veća prava- skoro da ih je nemoguće otpustiti. I sve to o našem trošku. Umesto izmene zakonskog okvira, otpuštanja su odlagana mesecima. Mnogi su dobili privilegiju da, uz platu, neko vreme imaju status „neraspoređenog“. Odlaganje otpuštanja i kasnije otpremnine su opasno opterećivale srpski budžet u trenucima kada je čak i isplata penzija i socijalnih prinadležnosti dovođena u pitanje. Šta je epilog ovoga?

Racionalizacija od oko 10% sprovedena je teškom mukom u Vladi, Skupštini i ministarstvima. Jedan deo zaposlenih je otišao „prirodnim odlivom“ – penzionisanjem. Ipak, u Vladi, ministarstvima, agencijama i regulatornim telima ostala je prava armija od 28.400 zaposlenih. Lokalne samouprave (opštinske/ gradske uprave, skupštine opština- gradova) su takođe redukovane. Ono što je ostalo jeste predimenzioniran broj zaposlenih u javnim preduzećima na centralnom nivou (od kojih mnogi čak posluju kao gubitaši- JAT, Srbijagas,...), zatim u zdravstvu, prosveti i sl. (na ove sektore se Zakon uopšte nije odnosio!) Ovde apsolutno nikakve racionalizacije nije bilo. Vlada je na kraju formalno ispunila zacrtano, MMF je klimnuo glavom, iako ne bas odusevljen „napisanom zadaćom“. Nama je ostao i dalje veliki državni sektor da ga finansiramo. I nedopustivo nizak kvalitet javnih usluga koji zauzvrat dobijamo. A meni je kao autoru ovih redova ostalo da i dalje katonovski ciljam u Kartaginu govoreći da „državni sektor treba radikalno smanjiti!“.