29. novembar

Šta policajac ima da kaže demonstrantima

Da je policija kojim slučajem delatnost privatnog sektora, verovatno bi ovako izgledalo obraćanje privatnog policajca demonstrantima:

"Enjoy your time protesting. You live in the United States, the greatest country in the world, and you have a great time!"

Pored toga, na prvom mestu brine o bezbednosti demonstranata.

Iron Lady (2012)

Snimljen je film o Margaret Tačer i u ponedeljak se pojavio trejler:





Glavnu ulogu tumači Meril Strip i kritike na njen račun su vrlo pozitivne (mogu se pronaći na sajtu filma) i govori se o tome da je nova nominacija za nagradu Oskar za nju skoro neizbežna.

Ipak, mnogo je važnije kako je predstavljena politika Tačerove, imajući u vidu levičarsku poziciju Holivuda. I sama glavna glumica je priznala da ne podržava njenu politiku. Sa druge strane, članovi porodice nazivaju film "levičarskom fantazijom".

“Sir Mark and Carol are appalled at what they have learnt about the film,” says a friend of the family. “They think it sounds like some Left-wing fantasy. They feel strongly about it, but will not speak publicly for fear of giving it more publicity."

Takođe je osetljivo pitanje i tretiranja mentalnog stanja Tačerove, koja boluje od demencije. 

U svakom slučaju, treba pogledati film u bioskopima, gde će se pojaviti u januaru sledeće godine. Pre toga, deo iz poslednjeg nastupa bivše premijerke u britanskom parlamentu:



Hvala Nikoli Mikašinoviću što mi je skrenuo pažnju na trejler.

Kinezi drže lekciju

“I think if you look at the troubles which happened in European countries, this is purely because of the accumulated troubles of their worn out welfare societies,” Jin Liqun said in an interview with Al Jazeera television. “I think the labour laws are outdated – the labour laws induce sloth, indolence rather than hard working. The incentive system is totally out of whack.”

To je rekao predsednik nadzornog odbora kineskog državnog fonda, koji upravlja delom njihovih deviznih rezervi, u ovom članku.

Frenk Zapa protiv Gorovih

Negde 1985. godine u SAD, muzičari su bili tadašnji ekvivalent terorista Al Kaide. Supruga Al Gora je zajedno sa još nekoliko istomišljenica odlučila da stane na put onima koji su bili izuzetno štetni za društvo.

Sve je počelo kad je gđa Tipper Gore čula kako njena ćerka sluša pesmu Darling Nikki koju izvodi Prince. Prva strofa glasi:

I knew a girl named Nikki
I guess u could say she was a sex fiend
I met her in a hotel lobby
Masturbating with a magazine
She said howd u like 2 waste some time
And I could not resist when I saw little Nikki grind

Kada je čula još nekoliko sličnih pesama i pogledala spotove u kojima se pojavljuju reči kao što su „seks“ i „masturbacija“ ili govori o nasilju ili uzimanju alkohola i droge, Gorova je izjavila:

The images frightened my children, they frightened me! I am frightened! Way frightened! The graphic sex and the violence were too much for us to handle.

Nakon toga je napravljena lista od 15 opasnih pesama, kojima je trebalo da se bavi novo telo: Parents Music Resource Center (PMRC). Njihove ideje su se kretale od toga da se napravi rejting sistem po uzoru na filmove, pa da svaki album sadrži neku oznaku o tome kojoj publici je namenjen, preko toga da svaki album sadrži obavezne tekstove pesama i napomenu na omotu da se radi o opasnom materijalu (valjda slično kao danas za cigarete), do toga da TV stanicama bude zabranjeno emitovanje spotova koje PMRC odredi i tome slično.

Komitet za trgovinu, nauku i transport Senata je organizovao raspravu ovim povodom na kojoj su učestvovale članice PMRC-a kao i nekoliko muzičara, kako bi se pronašlo rešenje za "problem". Ispod se nalazi izlaganje Frenka Zape. Ovde se nalazi tekst njegovog izlaganja a ovde tekstovi svih izlaganja. Zapa se na početku pozvao na I amandman Ustava SAD kojim se garantuje sloboda govora, a u nastavku detaljno dekonstruisao ideje PMRC-a. Nakon Zapinog izlaganja, i sam Gore je imao zadovoljstvo da postavi pitanja nakon čega se izrodila rasprava između njih dvojice.














Takođe, interesantno je bilo izlaganje i kantri muzičara Džona Denvera:

Najveći faktor dužničke krize nekih država evro zone je...

... broj muškaraca od 25 - 34 godine koji žive sa roditeljima. Sve se lepo vidi ispod:

Ovo je grafik iz 2008. godine, a kasniji razvoj situacije je samo potvrdio korelaciju. Na y osi je broj baznih poena za petogodišnji credit default swap (CDS), finansijski instrument koji pokazuje rizik da država dođe u situaciju da ne može da servisira svoje dugove. 2008. godine je najveći broj baznih poena imala Grčka, koja je tada imala i najveći broj muškaraca od 25 - 34 koji žive sa matorcima.

O Izveštaju o medijima Saveta za borbu protiv korupcije

Savet za borbu protiv korupcije je sastavio dokument bombastičnog naziva "Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji" (pdf). Imajući u vidu blamaže ove institucije po nekim drugim pitanjima, zanimalo me šta su napravili u ovom slučaju. Izveštaj jeste rezultat jednog detaljnog pristupa i sa te strane ima određeni kvalitet jer je dosta relevantnih informacija prikupljeno i izloženo. Sa druge strane, manjkavosti koje se mogu istaći potiču pre svega iz shvatanja medijske industrije i načina kako ona treba da funkcioniše. Takođe, kako bi izveštaj bio povezan za osnovnim delovanjem saveta (a to je nominalno borba protiv korupcije), mediji se kritikuju zbog nedovoljnog zalaganja za otkrivanje slučajeva korupcije.

Savet je identifikovao tri glavna problema u vezi sa medijima u Srbiji, i ceo izveštaj je strukturisan na način da izlaže detaljne informacije koje, po njima, potkrepljuju postojanje ova tri problema, pa i u ovom kraćem osvrtu je logično slediti taj redosled.

1. Netransparentnost medijskog vlasništva

Netransparentnost vlasništva (koje se dokazuje navođenjem vlasnika medija iz ofšor zona) bi se mogla shvatiti kao problem da je to pojava koja je karakteristična samo za firme koje posluju u medijskoj industriji. Međutim, kako je ta pojava prisutna i u drugim industrijama, onda se postavlja pitanje zašto bi to bilo tako alarmantno shvaćeno ovde? Razlog je naravno u tome što relevantna medijska regulativa u Srbiji ne dozvoljava učešće stranog vlasnika veće od 49% u kapitalu medija u Srbiji. Da bi se ta odredba ispoštovala, neophodno je transparentno vlasništvo. A njega nema, pa nije sigurno da li se zakon poštuje. I onda Savet kaže – obezbedite transparentno vlasništvo, ne dovodeći u pitanje opravdanost postojanja tog ograničenja od maksimalnih 49%. Šta bi bilo kada bi se slična odredba uvela u neke druge industrije, na primer telekomunikacije, industriju čelika, automobilsku industriju, bankarstvo itd? Jasno je da se ne bi desile skoro sve strane investicije u Srbiji u poslednjih 10 godina.

Kroz izveštaj Saveta naravno provejava mišljenje da su mediji neka posebna vrsta i ne mogu se tek tako izložiti tržištu i posmatrati kao svaki drugi biznis. U realnosti je drugačije i program koji mediji nude je proizvod kao i svaki drugi i od spremnosti gledalaca da taj proizvod kupuju zavisi i opstanak medija.

Međutim, savet smatra da problem netransparentnog vlasništva nije samo bitan kao takav, već ima manifestaciju i u tome da se „interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana“. Ovde postoji jedan logički kratak spoj, jer da mediji ne rade u interesu građana, onda ih ovi ne bi gledali/slušali/čitali i oni bi se vrlo brzo ugasili. Teza o protivurečnom interesu biznismena u bilo kojoj industriji i potrošača njihovih proizvoda (a i njihovih zaposlenih i još čega sve ne, na drugoj strani) je opšte mesto levičarske kritike stvarnosti. Odabir čitaoca jednog dnevnog lista da svaki dan kupuje taj list na trafici je ekonomska transakcija kao i svaka druga. Vlasnik tog lista je time što je obezbedio da se njegovo izdanje svakodnevno pojavi u prodaji zadovoljio interese jednog dela građana. Tek kada bi se povukao iz posla, moglo bi se reći da se njegovi interesi „ne poklapaju sa interesima građana“. Međutim, pošto bi interes građana bio poznat, neko drugi bi uleteo na njegovo mesto i nastavio da zadovoljava interese građana preuzimanjem njegovog lista ili osnivanjem novog.

2. Ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja

U ovom delu se detaljno navode primeri brojnih ugovora o oglašavanju, istraživanju tržišta i raznim drugim aktivnostima koje su mediji sprovodili za državne organe, a gde je prvenstveni cilj bio promocija političkih funkcionera koji vode te organe, odnosno amortizovanje kritike medija prema njihovom radu (akcije tipa Očistimo Srbiju i slične gluposti). Mislim da se na ovaj deo ne može dati neka konkretna primedba, ali jasno je da ovo nije problem samih medija već državne uprave i kontrole njihovih budžeta, finansija itd.

3. Problem RTS-a koji umesto javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita

I ovo je pravilno uočen problem, ali je njega nemoguće ukloniti na bilo koji drugi način osim napuštanjem ideje javnog servisa kao takvog, tj. gašenjem RTS-a. O tome je pisao i Borislav Ristić na blogu Mizes kafe (gde je prevashodni povod bio osvrt na poznato izvinjenje RTS-a za „uređivačku politiku“ Dnevnika 90-ih):

Ja pripadam onoj školi mišljenja koja u posvemašnjoj „zloupotrebi“ i moralnoj i fizičkoj devastaciji svih državnih institucija za vreme Miloševića, vidi dobar razlog da se te institucije ukinu a ne popravljaju. Miloševićev režim je demonstrirao krajnje konsekvence socijalizma primenjenog u praksi u nekoliko oblasti. Izazivanjem ratova je pokazao da je krajnja konsekvenca socijalističkog socijalnog inženjeringa ne „izgradnja društva“ nego njegov raspad i uništenje. Hiperinflacijom je pokazao šta sve država može kada imamo instituciju centralne banku. RTS-ovskom propagandom je pokazao krajnje mogućnosti institucije državnog informisanja… Jako malo smo naučili iz iskustva total(itar)ne destrukcije društva do koje je doveo nacional-socijalistički režim SM, ako nam je jedina pouka to da se radilo o jednom u osnovi ispravnom sistemu, a da je destrukcija bila samo posledica „zloupotrebe“ ili „izopačavanja“ njenih inače korisnih i neophodnih socijalnih institucija…