Beko vs. Verica

Ranije sam na ovom blogu imao post u vezi sa gostovanjem Milke Forcan kod Jugoslava Ćosića, gde je uglavnom komentarisana Jugoslavova nekompetentnost koja je u određenim momentima bila zaista ozbiljna. Međutim, utisak o njemu je još gori nakon što je za suparnika uspeo da dovede kontroverznog biznismena Milana Beka.

Nakon te emisije, danas je najpre Baraćeva brže-bolje odlučila da svima stavi do znanja koliko je trenutno dezorijentisana, time što je, reagujući na Bekovu repliku Tadiću, pitala kako može neko Predsedniku da sugeriše šta treba da radi? Zaista, zar je tako nešto moguće u društvu koje neguje slobodu govora? Siguran sam da je Baraćeva imala štošta da kaže (i verovatno je javno govorila) tokom 90ih Miloševiću šta je sve trebalo da (ne) radi, ali nekom čudnom inverzijom, kada je ona na čelu jednog državnog organa, sada niko Predsedniku ne sme da daje sugestije. Ona nije rekla niko, već je ciljala na jednog građanina, ali prava bi trebalo da budu ista za sve, pa pretpostavljam da ako se javno prozivanje Tadića želi uskratiti Beku, onda bi trebalo da se uskrati i moru raznoraznih političara, analitičara, kolumnista, novinara, blogera i drugih koji kritiku Predsednika vole često da upražnjavaju.

Аko se vratimo na problem, jako je teško dati neku ocenu ovog slučaja bez detaljnog uvida u kompletnu dokumentaciju koja nije u potpunosti dostupna. Ipak, može se komentarisati ono što je raspoloživo. Tako je na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije moguće pronaći nekoliko dokumenta na ovu temu, a jedno od saopštenja objavljeno dok je tema bila u žiži jasno otkriva koliko je pristup Saveta ovom problemu pogrešan:

Država, odnosno građani, su decenijama ulagali u izgradnju sadašnje luke (priobalje, utvrđena obala, akvatorij su objekti u javnoj svojini) da bi Beograd imao uslova za razvoj rečnog saobraćaja i bio važna luka na Dunavu. Ukoliko grad ostane bez luke i građani budu prinuđeni da ponovo narednih decenija izdvajaju novac za izgradnju nove luke, znaćemo da ova sprega nije razvrgnuta već da i dalje živimo u državi zarobljenoj korupcijom. 

Ja sam mislio da je problem u korupciji, a oni se brinu za stanje rečnog saobraćaja u Srbiji, njegov razvoj i ko će finansirati taj razvoj. Nije mi poznato da to spada u ingerencije jednog tela koje se nominalno bori protiv korupcije. Pošto ovo uglavnom podseća na argumentaciju malih akcionara protiv privatizacije, pretpostavljam da je u saradnji sa njima razvijen ceo slučaj, koji je Savet samo prigrlio jer ionako treba da opravda svoje postojanje.

Baraćeva je gostovala i na Radiju b92, gde je razložila svoje tvrdnje:

Ona je dodala da je Milan Beko kupio Luku Beograd kao što rade svi tajkuni i špekulanti ”da bi je ugasio i prodao zemljište”. Generalni plan iz 2003. godine, koji važi narednih 20 godina, potvrđuje da luka tu ostaje i da se njeno zemljište uvećava za 10 hektara. Kada su Beko i Mišković kupili Luku odmah je promenjen generalni plan. To je bilo moguće samo uz spregu”, rekla je Baraćeva. 

Ali, ako je već Luka bila ponuđena na prodaju, i nije se javio niko ko želi da razvija taj biznis na tom mestu, već samo investitor koga interesuje zemljište i ulaganje u nekretnine, onda to upućuje samo na jedan zaključak – Generalni urbanistički plan Beograda nije u redu i potrebno ga je menjati. To naravno ne treba da iznenađuje jer svi planski procesi nikada ne završavaju uspehom. Ko nam garantuje da su planeri 2003. godine dobro uradili svoj posao i ispravno predvideli da je ekonomski opravdano da Luka Beograd ostane na mestu gde su je njihovi komunistički mentori takođe postavili? Ali logika Baraćeve je suprotna. Ona misli da su planeri pametni, i ako su oni predvideli da tu bude luka, mora biti luka, makar i ostala u državnom vlasništvu. To je verovatno i krajnji cilj, da privatizacije uopšte i ne bude.

Ako planeri ne žele da uzmu u obzir informacije sa tržišta, onda se to može tumačiti kao odsustvo podrške investitorima. Ili podizanje cene za tu podršku. A informacije sa tržišta govore da nije racionalno da se na tom mestu razvija saobraćajna delatnost, nego je bolje ulagati u nekretnine. Ali, pretvaranje te lokacije u neku rezidencijalnu četvrt ne znači da luka ne treba da nastane na nekom drugom mestu. Ako je već taj posao toliko atraktivan kako Baraćeva sugeriše (navodeći da je preduzeće bilo uspešno i poslovalo bez dugova), onda sam siguran da će u slučaju gašenja osnovne delatnosti sadašnje Luke Beograd da se pojavi neki investitor koji će pokrenuti tu delatnost na nekom drugom mestu.

Osim Ćosića, fundamentalno nepoznavanje nekih osnovnih principa preuzimanja akcionarskih društava je demonstrirao i sam Savet. Naime, u njihovom Izveštaju o koncentraciji vlasništva u preduzeću Luka Beograd (na kojem je Ćosić bazirao dobar deo pitanja u svojoj emisiji), je razvijena teorija kako je Luka preuzeta ispod tržišne vrednosti, pod čim se ne podrazumeva vrednost koju je neki drugi investitor spreman da plati (a nije ih ni bilo), već vrednost koju je procenio jedan institut! Sjajno, zar ne? Pored toga, optužuje se i Komisija za hartije od vrednosti što je prihvatila ponudu za preuzimanje iako je „znala” da je „tržišna” vrednost daleko veća. Interesantno je kako članovi Saveta nisu bili upoznati da uslove preuzimanja ne određuju nekakvi instituti koji pomoću teorijskih modela i pretpostavki procenjuju vrednost preduzeća, već Zakon o preuzimanju koji u svom čl. 22 definiše kako se određuje cena u ponudi za preuzimanje. A tamo, pogađate, naravno da ne piše da se mora konsultovati nekakva ugledna institucija za procenu vrednosti, već ponuđena cena ne sme biti niža od prosečne ponderisane cene akcija na berzi u poslednja 3 meseca pre objavljivanja ponude za preuzimanje.

Verovatno je za njih bio preveliki zadatak da smisle neku teoriju zavere u vezi sa kretanjem cena akcije Luke na berzi, pa su se odlučili da odredbe Zakona o preuzimanju jednostavno ignorišu i razviju drugu teoriju zavere po kojoj rukovodstvo Luke nije na vreme povećalo vrednost imovine nakon što je procenjeno da ona vredi više nego što piše u knjigama, kao da bi to imalo nekog uticaja na ceo proces.