Странице

петак, 31. јануар 2014.

"Vest"

Neuobičajeno veliki broj netržišnih elemenata u vesti o početku "tržišnog poslovanja":

Železnice od juna "tržišno posluju"
IZVOR: TANJUG
Beograd -- Železnice Srbije najavljuju da će 1. juna započeti transformaciju u holding i tako označiti početak tržišnog poslovanja.

Holding će imati jedno kontrolno i dva zavisna preduzeća, izjavio je danas Tanjugu generalni direktor srpskih železnica Dragoljub Simonović. 
U Železnicama kažu da je uslov za transformaciju rebalans budžeta u toku ove godine koji bi predvideo sredstva za izmenjenu strukturu železnica, koja će imati jedno matično i dva posebna preduzeća za železničku infrastrukturu i prevoz robe i putnika. 
Na taj način će Železnice Srbije započeti poslovanje po evropskim principima organizacije železnica i u narednom periodu postepeno će biti otvoreno tržište i uvedeni strani operateri u robnom i putničkom saobraćaju.

Simonović je rekao da će se preduzeće za infrastrukturu finansirati iz budžeta, kao i putnički prevoz, dok će robni obezbeđivati novac sa tržišta.

Očekuje se da bi već u 2015. godini robni prevoz, kada bude ojačao, mogao da se izdvoji iz zajedničkog preduzeća za prevoz i bude formirano četvrto posebno preduzeće za transport robe. 
Što se tiče finansiranja putničkog prevoza, planirano je da železnice uzimaju subvencije od države ili lokalnih samouprava, na osnovu obaveze javnog prevoza, samo za one linije vozova koje ne budu profitabilne.

On je rekao da je predlog Železnica Srbije o modelu transformacije upućen vladi, koja treba da ga usvoji.

Simonović je naveo da je i Unija železnica Evrope zadovoljna takvim načinom restrukturiranja i da ta organizacija smatra bi Vlada Srbije trebalo da finansira infrastrukturu i prevoz putnika koji je za njih interesantan, a da prevoz robe ide na tržište.

среда, 29. јануар 2014.

Zašto je predlog novog Zakona o privatizaciji bio loš?

Ideja ovog posta je da pokaže da se ne mogu svi potezi bivšeg ministra privrede smatrati korisnim po unapređenje poslovnog ambijenta (ili popularno "reformski", ako se pod reformom podrazumeva neka promena koja donosi poboljšanje, a ne samo promena kao takva). Značajan deo njegovih ideja bi doprinosio poboljšanju poslovnog ambijenta (ukidanje subvencionisanja npr) ali to ne znači za sve poteze.

Sam predlog zakona o privatizaciji (kao i izmene zakona o stečaju, ali su one manje važne) nije bio predmet značajne javne debate, kao što je bio slučaj sa zakonom o radu. Pošto će se time baviti neki novi kabinet, koji će verovatno pre pisati svoj predlog zakona, ovde su primedbe na elemente postojećeg predloga koje nisu previše korisne po sam proces privatizacije a samim tim i ukupnu ekonomiju, pa bi bilo korisno izostaviti ih u novim varijantama zakona (ili izmena postojećeg)

1. Ciljevi koji se žele postići

U najkraćem, ideja zakona je bila da se privatizacija završi do kraja 2014. godine. To je bio vrlo ambiciozan cilj čak i da nisu menjana pravila igre (a samim tim što se donosi novi zakon, ona su potpuno izmenjena). Međutim, kada je već ambiciozan cilj postavljen (što je vrlo opravdano), onda je postupak privatizacije trebalo da bude prilagođen tako ambicioznom cilju. Ono što je urađeno jeste da je sam proces dodatno zakomplikovan kroz uvođenje novih profesija (privatizacioni upravnici), uvođenje metoda privatizacije koji zapravo nisu privatizacija i druge postupke, tako da se čini da bi privatizaciju bilo jednostavnije okončati po starom zakonu ako je cilj da se to obavi što pre (a svakako jeste).

2. Priprema za privatizaciju

Novi zakon je predvideo da se uvedu tzv. privatizacioni upravnici, kao paralela sa stečajnim upravnicima za preduzeća u stečaju. Oni bi morali da polažu određeni ispit i dobiju licencu, pripremaju lične karte a da istovremeno krivično odgovaraju ako podaci u njima nisu tačni. To značajno komplikuje proceduru i obesmišljava razne profesionalne delatnosti koje su zadužene za utvrđivanje tačnosti finansijskih izveštaja (revizija), i verovatno dovodi u čudnu poziciju potencijalne investitore koji ne bi mogli da sprovedu svoju analizu preduzeća koja budu hteli da preuzmu.

Na ovom linku se nalazi prospekt Galenike na celoj jednoj strani. Takav dokument je bio zamišljen da služi investitorima da pošalju pismo o zainteresovanosti, a konačnu odluku da donesu na osnovu "ličnih karata". Ranije smo imali post o tome da ovi dokumenti teško mogu biti dovoljni stranim investtiorima za donošenje bilo kakve smislene odluke (ili čak razmišljanje). Ono što je vrlo čudno i iznenađujuće, bilo je predviđeno da oni budu jedini izvor informacija investitoru, a da se ukine procedura dijagnostičke analize (due diligence) koja je standardna za bilo kakve postupke sticanja većinskog vlasništva. 

3. Metodi prodaje

U pogledu metoda prodaje, umesto ranijih tendera i aukcije, uzima se najlošiji od svih metoda: kombinacija aukcije sa dostavljanjem zatvorenih ponuda, kao u slučaju Mobi 63. U javnosti se nekako stekao utisak da je prodaja ove firme na javnoj aukciji pred TV kamerama bio najveći poduhvat reformi u Srbiji. Ne uzima se u obzir da se možda radi o vrlo atraktivnoj delatnosti, koja privlači interesovanje investitora u bilo kom delu sveta (pa time se podiže i prodajna cena), a da je TV aukcija uzeta u obzir zbog brojnih problema sa transparentnošću celog procesa (prethodno oduzimanje licence, nerešeni vlasnički odnosi itd.)? Kako bilo, ovde je to jedini dozvoljeni metod. Zašto je on loš?

Jednostavno iz razloga što investitori koji imaju priliku da posmatraju ponašanje svojih konkurenata na ponuđenu cenu (što je slučaj na aukciji gde svi sede u istom redu) nikada neće biti primorani da ponude svoju najveću cenu. Oni će postati pobednici odmah nakon što odustane poslednji njihov konkurent. Cena koja se tada postigne je jedan prag iznad cene na kojoj je odustao pretposlednji učesnik aukcije. Ali, to nije nužno i maksimalna cena koju je spreman da plati poslednji učesnik aukcije, koji istovremeno postaje pobednik.

4. Novi metodi

Osim prodaje kapitala ili imovine, zakon je predviđao nove metode privatizacije kao što su zajedničko ulaganje, dokapitalizacija, opcija kupovine kapitala i poveravanje upravljanja uz podelu dobiti. Čudno je što se neke od tih metoda nalaze ovde, jer se na primer ministar protivio jednom zajedničkom ulaganju (Air Serbia), kao što je naveo u obrazloženju ostavkeKad je reč o poveravanju upravljanja uz podelu dobiti, ta metoda nije u skladu sa idejom privatizacije (transformacijom državnog vlasnistva u privatno), konfliktna je (razdvojenost vlasništva od upravljanja uglavnom nije dobra stvar) i nije u skladu sa ambicijom da se privatizacija završi do kraja godine jer predstavlja u najblažoj formulaciji samo međufazu do privatizacije (a u realnosti verovatno odustajanje od toga).

Zakonom se predviđa da se privatizacija može smatrati okončanom ako je za državna preduzeća usvojen Unapred pripremljen plan reorganizacije koji može (ali i ne mora) da sadrži jednu od ovih metoda. U realnosti dakle, moguće je da većina preduzeća ostane u većinskom državnom vlasništvu a da se smatra da je privatizacija okončana, što bi bio veliki paradoks.

Zaključak

Metod prodaje putem aukcije je verovatno odabran sa stanovišta transparentnosti, tj. većeg poverenja javnosti u ispravnost procesa. Međutim, takav pristup ne garantuje i maksimalnu cenu za ponuđeni kapital/imovinu, kao što smo prethodno objasnili, a to je glavni cilj postupka prodaje.

Dobra strana zakona je bila ta što u slučaju da do kraja godine ne bi bili sprovedeni postupci koje on predviđa (prodaja imovine ili kapitala ili usvajanje plana reorganizacije), državna preduzeća bi krenula u likvidaciju. Međutim, problem je što plan reorganizacije ne predstavlja privatizaciju, a budući da većina preduzeća zahteva neku vrstu reorganizacije, usvajanjem takvog plana do kraja godine bio bi postignut samo formalni uspeh, jer bi većina preduzeća mogla da ostanu u većinskom državnom vlasništvu. U pravnom smislu njihov status bi bio drugačiji, ali u vlasničkom (koji je jedini relevantan) većina stvari bi ostala ista.

Zbog toga, ovaj zakon se ne može smatrati "reformskim". Pravilno iskazivanje obaveza i imovine preduzeća, procene po tržišnim metoda i ostalo što on propisuje su svakako korisni, ali ne i opredeljujući faktor da bi neka preduzeća bila interesantna stranim investitorima. Dodatno, investitori će svoje ponude bazirati uvek na svojoj proceni vrednosti preduzeća (ili imovine) a ne na proceni tzv. privatizacionih upravnika (koji mogu biti i sadašnji direktori). U tom smislu, čini se da je bivši ministar bio previše ograničen svojim iskustvom stečajnog upravnika, budući da iako su neka od državnih preduzeća uporediva sa onim u stečaju, dobar deo njih koji treba da budu u postupku privatizacije (Telekom Srbija, Dunav Osiguranje, Komercijalna banka itd) ipak nije.

субота, 25. јануар 2014.

Ekonomija protiv obnovljivih izvora energije

List Danas je pre par dana objavio tekst o tome da EU kritikuje Srbiju zbog nedovoljnog razvoja obnovljivih izvora energije u našoj zemlji. 
U deklaraciji Evropski parlament ističe da „žali zbog izostanka napretka i stalnog kašnjenja u praktičnoj primeni okvira za obnovljive izvore energije i primećuje da Srbija zaostaje za drugim zemljama kandidatima u korišćenju obnovljivih izvora energije i izražava zabrinutost zbog toga što ciljevi za obnovljive izvore energije za 2020. u Srbiji neće biti ispunjeni“. EP, takođe, „naglašava potrebu za transparentnošću u postupcima savetovanja vlade i žali zbog neuspeha vlasti Srbije u vođenju računa o stavovima međunarodnih finansijskih institucija pri usvajanju modela ugovora o otkupu električne energije“. Uz to, Evropski parlament je izrazio negodovanje zbog toga što je postignuto vrlo malo napretka u oblasti životne sredine i klimatskih promena te je pozvao vlasti u Srbiji da što je brže moguće usvoje sveobuhvatnu strategiju za klimu u skladu sa ciljevima Evropske unije. 
Trenutno je cilj da se do 2020. godine postigne minimalno učešče energije proizvedene iz obnovljivih izvora od minimalno 20% u ukupno proizvedenoj energiji. Istovremeno, Njujork Tajms piše da EU odustaje od ciljeva u vezi sa obnovljivim izvorima energije. Naime, na sastancima Evropske komisije prošle nedelje je razmatrano da nakon 2020. godine budu ukinute obaveze država članica prema ciljevima u domenu učešća energije proizvedene iz obnovljivih izvora. Kako se navodi, Evropa je dugo godina pokušavala da "spase planetu" postavljajući globalne standarde u domenu klimatskih promena, korišćenja obnovljivih izvora energije i emisije gasova, istovremeno žrtvujuću ekonomski rast. 
High energy costs, declining industrial competitiveness and a recognition that the economy is unlikely to rebound strongly any time soon are leading policy makers to begin easing up in their drive for more aggressive climate regulation.

On Wednesday, the European Union proposed an end to binding national targets for renewable energy production after 2020. Instead, it substituted an overall European goal that is likely to be much harder to enforce.
But the proposals were seen as a substantial backtrack by environmental groups, and evidence that economic factors were starting to influence the climate debate in ways they previously had not in Europe.