Странице

среда, 08. децембар 2010.

Loši dani za tenis

Iako me je kobloger Nikola pozivao da napišem nešto o dodeli nagrada i penzija teniserima, to nisam planirao da učinim, jer mi je daleko interesantnije bilo ono nedavno bacanje para na studente (ali sam zbog hroničnog nedostatka vremena propustio da se time bavim). Ipak, kao i sa svim planovima, uvek se dešava ono što je suprotno od planiranog, pa tako dolazi do toga da (kratko) komentarišem taj događaj prevashodno zbog, čega drugog nego izjave jednog državnog funkcionera na tu temu. U pitanju je ministarka sporta koja je rekla da za srpski tenis dolaze bolji dani, jer su ispunjeni skoro svi preduslovi za izgradnju Nacionalnog teniskog centra na Novom Beogradu.

Razumem da je javnost lako ubediti u potrebu državne intervencije u nekoj oblasti u vreme kad se ta oblast suočava sa krizom, ali da država ulaže u neku delatnost koja u to vreme cveta, to najmanje ima smisla. Kako će izgledati ti "bolji dani" u tenisu koji tek treba da dođu, u odnosu na ove (loše) koje sada proživljavamo? 

понедељак, 22. новембар 2010.

Prinudna solidarnost

Danas smo bili svedoci još jednog poziva Predsednika najbogatijim ljudima u Srbiji na solidarnost sa ostalim građanima u ovim teškim vremenima. Nakon što je rekao da se ne oseća da ga tajkuni prozivaju, ali ih istovremeno i upozorio da to ne rade (!), Predsednik je pojasnio svoju logiku na ovu temu:

Tadić je rekao da je od Vlade Srbije zatražio da pronađe mogućnosti da kroz zakonska rešenja i poreski sistem, ljudi koji su danas najbogatiji u Srbiji, podnesu teret ekonomske krize i da jedan deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane otvaranjem novih radnih mesta i za školski i zdravstveni sistem. 

Novinarima b92 se verovatno veoma svidelo šta je Predsednik rekao, pa su morali da bolduju pojedine delove ove izjave (valjda da pojačaju upozorenje), što sam i ja ostavio, radi autentičnosti.

Ako „ljudi koji su najbogatiji“ neće u Srbiji da stvaraju nove šanse za građane otvaranjem novih radnih mesta, postavlja se pitanje šta će da rade sa svojim novcem? Verovatno će ga investirati na neko drugo mesto iz razloga što tamo mogu više da zarade nego u Srbiji. To znači da se u Srbiji ne stvaraju nove šanse za građane zato što investicioni ambijent nije dovoljno atraktivan, a to je pre svega zasluga države, a ne „ljudi koji su najbogatiji“.

Investicioni ambijent se ne može poboljšati većim oporezivanjem. Time se pogoršava, a to znači manje „šansi za građane“. Ali ne za sve. Oporezivanjem se stvara više šansi za građane zaposlene u državnoj upravi, da se tako izrazim.

Takođe, iz poziva da i oni „podnesu teret krize“ u ovoj izjavi se implicira kako najbogatiji ljudi u Srbiji nisu dovoljno opterećeni krizom koja je sve zadesila, pa su se nekako provukli i negde uživaju čekajući da ona prođe. Međutim, kriza deluje na sve, i Predsedniku je verovatno promakla činjenica da neki ljudi na koje on misli u ovoj izjavi su na putu da prestanu da budu tajkuni, o čemu su mediji već detaljno izveštavali. Tako je poznato da je Delta Holding na putu da proda svoj lanac supermarketa, koji je i osnovni razlog da se njegov vlasnik ima smatrati problematičnim, dok se Zoran Drakulić već oprostio od kontrole nad svojim East Point-om. Te prodaje se pre mogu tumačiti kao prinudne, tj. kao posledice krize, nego nekim drugim razlogom. Ni situacija sa ostalima verovatno nije mnogo bolja, naročito sa onima koji su uložili mnogo sredstava u poslove sa nekretninama.

Beko vs. Verica

Ranije sam na ovom blogu imao post u vezi sa gostovanjem Milke Forcan kod Jugoslava Ćosića, gde je uglavnom komentarisana Jugoslavova nekompetentnost koja je u određenim momentima bila zaista ozbiljna. Međutim, utisak o njemu je još gori nakon što je za suparnika uspeo da dovede kontroverznog biznismena Milana Beka.

Nakon te emisije, danas je najpre Baraćeva brže-bolje odlučila da svima stavi do znanja koliko je trenutno dezorijentisana, time što je, reagujući na Bekovu repliku Tadiću, pitala kako može neko Predsedniku da sugeriše šta treba da radi? Zaista, zar je tako nešto moguće u društvu koje neguje slobodu govora? Siguran sam da je Baraćeva imala štošta da kaže (i verovatno je javno govorila) tokom 90ih Miloševiću šta je sve trebalo da (ne) radi, ali nekom čudnom inverzijom, kada je ona na čelu jednog državnog organa, sada niko Predsedniku ne sme da daje sugestije. Ona nije rekla niko, već je ciljala na jednog građanina, ali prava bi trebalo da budu ista za sve, pa pretpostavljam da ako se javno prozivanje Tadića želi uskratiti Beku, onda bi trebalo da se uskrati i moru raznoraznih političara, analitičara, kolumnista, novinara, blogera i drugih koji kritiku Predsednika vole često da upražnjavaju.

Аko se vratimo na problem, jako je teško dati neku ocenu ovog slučaja bez detaljnog uvida u kompletnu dokumentaciju koja nije u potpunosti dostupna. Ipak, može se komentarisati ono što je raspoloživo. Tako je na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije moguće pronaći nekoliko dokumenta na ovu temu, a jedno od saopštenja objavljeno dok je tema bila u žiži jasno otkriva koliko je pristup Saveta ovom problemu pogrešan:

Država, odnosno građani, su decenijama ulagali u izgradnju sadašnje luke (priobalje, utvrđena obala, akvatorij su objekti u javnoj svojini) da bi Beograd imao uslova za razvoj rečnog saobraćaja i bio važna luka na Dunavu. Ukoliko grad ostane bez luke i građani budu prinuđeni da ponovo narednih decenija izdvajaju novac za izgradnju nove luke, znaćemo da ova sprega nije razvrgnuta već da i dalje živimo u državi zarobljenoj korupcijom. 

Ja sam mislio da je problem u korupciji, a oni se brinu za stanje rečnog saobraćaja u Srbiji, njegov razvoj i ko će finansirati taj razvoj. Nije mi poznato da to spada u ingerencije jednog tela koje se nominalno bori protiv korupcije. Pošto ovo uglavnom podseća na argumentaciju malih akcionara protiv privatizacije, pretpostavljam da je u saradnji sa njima razvijen ceo slučaj, koji je Savet samo prigrlio jer ionako treba da opravda svoje postojanje.

Baraćeva je gostovala i na Radiju b92, gde je razložila svoje tvrdnje:

Ona je dodala da je Milan Beko kupio Luku Beograd kao što rade svi tajkuni i špekulanti ”da bi je ugasio i prodao zemljište”. Generalni plan iz 2003. godine, koji važi narednih 20 godina, potvrđuje da luka tu ostaje i da se njeno zemljište uvećava za 10 hektara. Kada su Beko i Mišković kupili Luku odmah je promenjen generalni plan. To je bilo moguće samo uz spregu”, rekla je Baraćeva. 

Ali, ako je već Luka bila ponuđena na prodaju, i nije se javio niko ko želi da razvija taj biznis na tom mestu, već samo investitor koga interesuje zemljište i ulaganje u nekretnine, onda to upućuje samo na jedan zaključak – Generalni urbanistički plan Beograda nije u redu i potrebno ga je menjati. To naravno ne treba da iznenađuje jer svi planski procesi nikada ne završavaju uspehom. Ko nam garantuje da su planeri 2003. godine dobro uradili svoj posao i ispravno predvideli da je ekonomski opravdano da Luka Beograd ostane na mestu gde su je njihovi komunistički mentori takođe postavili? Ali logika Baraćeve je suprotna. Ona misli da su planeri pametni, i ako su oni predvideli da tu bude luka, mora biti luka, makar i ostala u državnom vlasništvu. To je verovatno i krajnji cilj, da privatizacije uopšte i ne bude.

Ako planeri ne žele da uzmu u obzir informacije sa tržišta, onda se to može tumačiti kao odsustvo podrške investitorima. Ili podizanje cene za tu podršku. A informacije sa tržišta govore da nije racionalno da se na tom mestu razvija saobraćajna delatnost, nego je bolje ulagati u nekretnine. Ali, pretvaranje te lokacije u neku rezidencijalnu četvrt ne znači da luka ne treba da nastane na nekom drugom mestu. Ako je već taj posao toliko atraktivan kako Baraćeva sugeriše (navodeći da je preduzeće bilo uspešno i poslovalo bez dugova), onda sam siguran da će u slučaju gašenja osnovne delatnosti sadašnje Luke Beograd da se pojavi neki investitor koji će pokrenuti tu delatnost na nekom drugom mestu.

Osim Ćosića, fundamentalno nepoznavanje nekih osnovnih principa preuzimanja akcionarskih društava je demonstrirao i sam Savet. Naime, u njihovom Izveštaju o koncentraciji vlasništva u preduzeću Luka Beograd (na kojem je Ćosić bazirao dobar deo pitanja u svojoj emisiji), je razvijena teorija kako je Luka preuzeta ispod tržišne vrednosti, pod čim se ne podrazumeva vrednost koju je neki drugi investitor spreman da plati (a nije ih ni bilo), već vrednost koju je procenio jedan institut! Sjajno, zar ne? Pored toga, optužuje se i Komisija za hartije od vrednosti što je prihvatila ponudu za preuzimanje iako je „znala” da je „tržišna” vrednost daleko veća. Interesantno je kako članovi Saveta nisu bili upoznati da uslove preuzimanja ne određuju nekakvi instituti koji pomoću teorijskih modela i pretpostavki procenjuju vrednost preduzeća, već Zakon o preuzimanju koji u svom čl. 22 definiše kako se određuje cena u ponudi za preuzimanje. A tamo, pogađate, naravno da ne piše da se mora konsultovati nekakva ugledna institucija za procenu vrednosti, već ponuđena cena ne sme biti niža od prosečne ponderisane cene akcija na berzi u poslednja 3 meseca pre objavljivanja ponude za preuzimanje.

Verovatno je za njih bio preveliki zadatak da smisle neku teoriju zavere u vezi sa kretanjem cena akcije Luke na berzi, pa su se odlučili da odredbe Zakona o preuzimanju jednostavno ignorišu i razviju drugu teoriju zavere po kojoj rukovodstvo Luke nije na vreme povećalo vrednost imovine nakon što je procenjeno da ona vredi više nego što piše u knjigama, kao da bi to imalo nekog uticaja na ceo proces.

среда, 17. новембар 2010.

Rekonstrukcija Vlade

Mediji su našli novu zanimaciju, a to je moguća rekonstrukcija Vlade.

Došlo je vreme da se "podvuče crta" i da se kaže ko je za šta odgovoran, ko je šta radio i koji ministri nisu uradili ono što se od njih očekivalo, kaže jedan potpredsednik Vlade.

Ok, poštujem tu inicijativu. Hajde da počnemo od ministarstva vera, na primer. Koji su kriterijumi uspeha njihovog rada i kako se mere? Ili ministarstva za dijasporu? Šta bi mogli oni da urade da opravdaju sopstveno postojanje? Pošto je ključna odrednica „da se kaže ko je za šta odgovoran“ zanima me čisto onako usput za šta je odgovoran ministar bez portfelja? Ili će on možda biti izuzet od ovog ispitivanja, budući da se ne uklapa u osnovni kriterijum, tj. da mora za nešto prethodno da bude odgovoran da bi polagao račune.

Ali da ne bude da sam izabrao lake primere, možemo uzeti i ministarstvo ekonomije. Koji kriterijum bi trebalo primeniti za ocenu njihovog rada? Siguran sam da bi oni hteli da to budu neki makroekonomski podaci, kao npr stopa rasta GDP-a, ali to je prilično besmisleno jer oni ne upravljaju celokupnom privredom pa nisu zaslužni za bilo kakav rast. Jedini parametar njihovog uspeha bi trebalo da bude broj sprovedenih privatizacija, budući da je taj proces jedino zbog čega ovo ministarstvo još uvek postoji (jasno je da kad sve firme budu u privatnom vlasništvu, neće biti potrebe da se neki državni organ bavi njima kao što se bavio državnim firmama). U tom segmentu su prilično neuspešni, čak su uspeli da osmisle i novi metod, transformaciju društvenog u državno vlasništvo, kako se privatizacija uopšte ne bi ni sprovela (primer zoološkog vrta). Dakle, imajući u vidu da većina ministara u Vladi imaju problem da opravdaju svoje postojanje, izjava s početka teksta je trebalo da glasi:

Došlo je vreme da se “podvuče crta” i da se kaže kojim poslovima država treba da se bavi a kojima ne i koja ministarstva treba da budu ukinuta.

Mnogo je lakše krenuti od onih koja treba da ostanu. Tu su samo ministarstvo finansija, pravde, vojske, policije i spoljnih poslova. Sva ostala su nepotrebna budući da su neka od njih nastala razbijanjem ekonomskog sektora, kako bi on bio pravilno raspoređen između koalicionih partnera (tu spadaju ministarstva poljoprivrede, rudarstva i energetike, infrastrukture, trgovine i usluga, NIP), neka obuhvataju delatnosti kojima država ne treba da se bavi (prosveta, omladina i sport, zdravlje, rad i socijalna politika, životna sredina, nauka i tehnološki razvoj, telekomunikacije, kultura, vera), dok ostala verovatno služe za dostizanje nekog ciljanog broja ministara (državna uprava i lokalna samouprava, Kosovo i Metohija, ministarstvo bez portfelja). 

Izumiranje stanovništva

Vrlo česta tema posebno u Srbiji, ali i u drugim zemljama. Najčešće opservacije idu u pravcu toga da država treba da "učini nešto" po tom pitanju, da donese neki plan, strategiju i sl. Međutim, jedina pomoć države može biti njeno povlačenja iz raznih funkcija porodice koje je na sebe preuzela, što Daniel Hannon, poslanik Evropskog parlamenta, navodi kao ključni razlog koji se potpuno ignoriše kada se ovo pitanje razmatra. Time je smanjenje broja stanovnika samo logična posledica ekspanzije države blagostanja koja je direktno usmerena protiv porodice.


уторак, 26. октобар 2010.

Evropski parlament protiv Evrope

Iako se u mnogim zemljama EU, poput Velike Britanije, Portugalije, Irske, Češke itd, planiraju ili sprovode velike mere štednje u državnim budžetima, Evropski parlament je prošle nedelje usvojio predlog budžeta za 2011. godinu koji podrazumeva povećanje od 5.9% u odnosu na prošlu godinu (u strukturi budžeta EU je planirano povećanje od 85% za nešto što se naziva "entertainment budget"). To se desilo istog dana kada je Džordž Ozborn, ministar finansija Velike Britanije, objavio mere štednje u visini od preko 80 milijardi evra u svojoj zemlji do 2015. godine.

Njihova birokratska obrazloženja u pravcu povećanja budžeta EU su očekivano besmislena:

The budget of the EU is not similar to a national budget, it is oriented towards investment and is a tool for fighting the crisis, kaže jedna članica parlamenta.

We must fight the austerity message from ministers — especially the hard-line ideas of governments in the U.K., the Czech Republic and some Scandinavian countries, kaže još jedan parlamentarac.

Ipak, interesantno je da prema rezultatima istraživanja koje je Radio BBC 1 sproveo među mladima od 18 – 24 godine u Velikoj Britaniji čak 76% njih smatra da treba smanjiti javnu potrošnju, pre nego povećati poreze da bi se uravnotežio budžet.


петак, 22. октобар 2010.

Smanjenje drzavne uprave – anatomija jedne prevare

Da li neko može da zamisli da kasirka u „Merkatoru“ u trenutku kada firma posluje loše, bude, uz platu, proglašena za „neraspoređenu“ na nekoliko meseci, pre nego što dobije otkaz? E, to je privilegija koja je korišćena u državnoj upravi. I sve to o našem trošku.

Jedan od izazova koji se postavio pred svaku zemlju nakon izbijanja svetske ekonomske krize jeste smanjenje javne potrošnje. Neke od prvih mera za kojima su ministarka finansija i Vlada Srbije posegli bile su dodatne takse na korišćenje mobilnih telefona, smanjenje tzv. transfernih sredstava lokalnim samoupravama (kojima se dotiraju gradovi i opstine u cilju pruzanja najosnovnijih usluga gradjanima) i smanjenje drzavne uprave.

Vest je mnogo više nego kod nas odjeknula u susednoj Hrvatskoj, zemlji koja se nezaustavljivo bliži dužničkoj krizi. Vodeći dnevnici su na naslovnim stranama izveštavali da Srbija smanjuje svoju javnu administraciju za 10%. U Srbiji pak nije bilo toliko velikog odjeka. Javnost je bila više fokusirana na novouvedena opterećenja na različite vidove zarada. Onda počinje „puzajuća“ namera države da ne ispuni ono na šta se obavezala i pred predstavnicima međunarodnih finansijskih institucija i pred sopstvenim građanima. Iako je donet zakon kojim se maksimizuje broj zaposlenih u državnoj upravi, neki ministri su izjavljivali da u njihovom resoru ne treba smanjenje, nego povećanje zaposlenih (Milan Marković). Drugi bili rezolutni da nikakvog otpuštanja neće biti (Mrkonjić). Šta se zapravo dešavalo? Ministarstva su radila nove sistematizacije radnih mesta. Time su državni službenici zapravo sami procenjivali ko će od njih ostati na radnim mestima. Sam Zakon nije predvideo buduću strukturu službenika, već samo njihov broj, iako ni za državni budžet niti za radni proces nije isto ako otpustite načelnika nekog sektora ili čistačicu.

Konačna racionalizacija iliti narodski rečeno, otpuštanje, je odlagana mesecima, od posete do posete delegacije MMF-a. Ministarka Dragutinović je čak u nekim TV emisijama izjavljivala da su oni imali nameru da smanje broj zaposlenih odmah, ali da su tek naknadno shvatili (?!) da ti zaposleni imaju neka prava, koja se ne mogu kršiti. Ono što je Dragutinovićka izostavila jeste da je Vlada namerno propustila da prethodno izmeni ili ukine Zakon o državnim službenicima. Pomenuti zakon, koji kao lex specialis važi za njih umesto Zakona o radu, državnim službenicima daje mnogo veća prava- skoro da ih je nemoguće otpustiti. I sve to o našem trošku. Umesto izmene zakonskog okvira, otpuštanja su odlagana mesecima. Mnogi su dobili privilegiju da, uz platu, neko vreme imaju status „neraspoređenog“. Odlaganje otpuštanja i kasnije otpremnine su opasno opterećivale srpski budžet u trenucima kada je čak i isplata penzija i socijalnih prinadležnosti dovođena u pitanje. Šta je epilog ovoga?

Racionalizacija od oko 10% sprovedena je teškom mukom u Vladi, Skupštini i ministarstvima. Jedan deo zaposlenih je otišao „prirodnim odlivom“ – penzionisanjem. Ipak, u Vladi, ministarstvima, agencijama i regulatornim telima ostala je prava armija od 28.400 zaposlenih. Lokalne samouprave (opštinske/ gradske uprave, skupštine opština- gradova) su takođe redukovane. Ono što je ostalo jeste predimenzioniran broj zaposlenih u javnim preduzećima na centralnom nivou (od kojih mnogi čak posluju kao gubitaši- JAT, Srbijagas,...), zatim u zdravstvu, prosveti i sl. (na ove sektore se Zakon uopšte nije odnosio!) Ovde apsolutno nikakve racionalizacije nije bilo. Vlada je na kraju formalno ispunila zacrtano, MMF je klimnuo glavom, iako ne bas odusevljen „napisanom zadaćom“. Nama je ostao i dalje veliki državni sektor da ga finansiramo. I nedopustivo nizak kvalitet javnih usluga koji zauzvrat dobijamo. A meni je kao autoru ovih redova ostalo da i dalje katonovski ciljam u Kartaginu govoreći da „državni sektor treba radikalno smanjiti!“.

уторак, 19. октобар 2010.

Overdose: The Next Financial Crisis

To je naslov dokumentarnog filma koji govori o uzrocima nastanka finansijske krize iz 2008. godine i lošim načinima za njeno prevazilaženje putem upumpavanja novca u ekonomiju i snižavanja kamatnih stopa, a što sve zajedno može voditi i do nove, još veće, krize. U filmu govori nekoliko ekonomista među kojima je i Peter Schiff, koji je postao poznat po tome što je predvideo krizu iz 2008. godine. Film je pripremljen po jednoj od knjiga Johana Norberga, saradnika Cato Instituta (koji je i narator), a koja se zove "Financial Fiasco".

Film se može pogledati ovde.

понедељак, 18. октобар 2010.

Kolika je vrednost fudbalera?

U utorak i sredu se igra novo kolo Lige šampiona, a Partizan će igrati protiv Brage. Ono što je odavno praksa u sportskom novinarstvu je da se prilikom najave nekih značajnih utakmica i analize timova novinari po pravilu redovno oslanjaju na sajt transfermarkt.de za koji najčešće tvrde da je „specijalizovan za procenu vrednosti igrača“, pa sa njega preuzimaju podatke kada porede igrače dva tima ili ukupnu vrednost timova. U jednom tekstu u Politici čak se tvrdi da ono što je Blumberg u svetu finansija, to je Transfermarkt u svetu fudbala. Koliko ovo poređenje ima smisla i da li je uopšte relevatno koristiti ovaj izvor za tržišnu vrednost timova i igrača?


Najpre o Blumbergu – to je informativni servis namenjen finansijskom sektoru, gde se svakodnevno prenose cene akcija, obveznica, finansijskih derivata, performanse investicionih fondova, finansijski izveštaji itd. Jedan deo informacija čine i analize na bazi tih podataka, ali najveći deo informacija je preuzet od strane relevantnih izvora, dakle sa berzi, finansijskih izveštaja kompanija itd. Blumberg tako svakodnevno objavljuje tržišnu vrednost neke firme čijim se akcijama trguje na berzi.


Sa druge strane, Transfermarkt takođe svakodnevno objavljuje tržišnu vrednost igrača, iako vi njega ne možete da kupite tada, već samo u periodima kada su transakcije sa igračima moguće (zimski i letnji prelazni rok). Dakle, dok Blumberg preuzima objektivne cene sa tržišta na kome su formirane davanjem naloga za kupovinu i prodaju, Transfermarkt pokušava u svakom trenutku da simulira postojanje tržišta pa se onda njihovi „analitičari“ trude da sami odrede vrednost igrača u tom trenutku. Oni prateći igre tog fudbalera i uspehe tima menjaju njegovu vrednost pokušavajući da procene za koji iznos bi bio prodat u sledećem prelaznom roku. Međutim, sve to nema mnogo smisla jer dok ne postoji ponuda i spremnost da se plati takva cena, onda tržišna vrednost igrača po ovom izvoru ostaje samo u domenu teorije i pretpostavki. Samo klub-kupac može da zna koliko jedan igrač drugog kluba vredi za njegov tim i iz spremnosti da se plati ponuđena cena dobijamo tržišnu vrednost. Dakle, sajt nije indikator tržišta budući da ono kao takvo i ne postoji u najvećem delu sezone.

уторак, 12. октобар 2010.

"Slobodno tržište je neprevaziđeni model"

To je izjavio Farid Zakarija, urednik magazina Time. Da pogledamo deo njegovog kraćeg razgovora sa novinarom Radija Slobodna Evropa:

RSE: Kako će izgledati koncept društva nakon sadašnje finansijske krize. Naime, mnogi smatraju da je za ekonomske probleme odgovoran neoliberalni koncept sa reganomikom i tačerizmom. Stoga je, prema tim mišljenjima, nužna nova paradigma – neka vrsta povratka socijaldemokratskom konceptu države blagostanja, možda „treći put“, i slično.

Zakaria: To je, iskreno govoreći, besmisleno. Činjenica je da je sve zakazalo u ovoj krizi. Finansijska industrija je svakako zakazala, ali, istovremeno, zakazale su i stotine državnih agencija koje su formirane da regulišu finansijski sektor. Takođe, centralne banke širom sveta nisu radile svoj posao kako treba jer su držale preniske kamatne stope. Zatim, zakazale su agencije zadužene za regulisanje tržište nekretnina, pre svega u SAD, Velikoj Britaniji i Španiji, jer su olako omogućavale kredite, što je izavalo efekat prenaduvanog balona. Dakle, treba ukazati na greške u finansijskom sektoru, ali isto i u funcionisanju državnih institucija. Sada treba utvrditi mehanizme neophodne za rešavanje problema sa kojima se suočavamo.

Ali, mogu da vam garantujem da se nećemo odreći osnovnih principa slobodnog tržišta i trgovine, jer je to bio jedini način da mnoge zemlje izađu iz siromaštva u poslednjih 30-tak godina. Niko nema bolju ideju. Svaka zemlja teži ekonomskkom rastu, ali to neće ostvariti nacionalizacijom industrije i ostalih sektora privrede, ili državnim regulisanjem servisnih usluga. Rast se može ostvariti samo otvaranjem tržišta i trgovine. Ljudima se to može sviđati ili ne.


Dve knjige ovog autora su prevedene i kod nas, dok se često citira i u nekim spoljnopolitičkim tekstovima u našim medijima. Ipak, koliko sam putem Gugla uspeo da zaključim, ovaj kraći intervju nije pronašao put do naših medija, što je i razumljivo jer bi time definitivno bili sahranjeni pokušaji širenja optimizma u vezi sa najavom nečega što se naziva „novim modelom razvoja do 2020. godine“, budući da su ideje iza tog poduhvata u potpunoj suprotnosti sa svim što je gore navedeno.

уторак, 05. октобар 2010.

"Privremeni"

U jednom od poslednjih postova na svom blogu, Saša Radulović piše o javnom konkursu koji je Agencija za privatizaciju raspisala za izbor privremenih zastupnika kapitala u preduzećima koja su neuspešno privatizovana, pa se sad ponovo nalaze u državnom vlasništvu. On misli da je to izuzetno značajan momenat za sudbinu naše ekonomije, pa celoj problematici prilazi emotivno upućujući i svoj “privatni lični poziv svim stručnim i pristojnim ljudima… da se jave na ovaj konkurs” jer su oni “potrebni društvu”. Da pogledamo šta čoveka tera na zaključak kako je ovaj konkurs jako bitna stvar.

Ne treba trošiti puno reči na katastrofalne rezultate privatizacije u Srbiji. Umesto generacijske šanse za razvoj, ona se pretvorila u generacijsko pustošenje imovine. Poslediće ćemo osećati još dugo, dugo vremena.

Ovo je već postalo opšte mesto i ako tvrdite drugačije, možete biti samo neka vrsta izdajnika, neznalice itd. Za proces privatizacije je najbitnije da bude javan i da postoji tržište, tj. da se omogući učešće svim zainteresovanim investitorima pod ravnopravnim uslovima, pa će cena koja se postigne za kapital biti maksimalna moguća u tom trenutku. Tamo gde nije tako postupano (kao npr. Sartid) ima osnova da se tvrdi da je cena koja je postignuta mogla biti veća. To što i pored poštovanja gore navedenih uslova u nekim primerima javnost nije bila zadovoljna postignutom cenom pojedinih kompanija, može se jedino ispraviti situacijom u kojoj bi neko od kritičara platio onu cenu koja po njemu predstavlja „pravu“ ili „realnu“ vrednost preduzeća o kome je reč. U odsustvu spremnosti da se plati veća cena od postignute, moraju se prihvatiti rezultati kakvi jesu. Na postignutu cenu pri prodaji preduzeća svakako ima uticaj i širi kontekst u kom se nalazi ekonomija jedne zemlje, a imajući u vidu da je privatizacija u Srbiji ubedljivo najviše kasnila od svih zemalja regiona, to je bio i manji značaj njenih državnih preduzeća za strane investitore pa time i manja cena.

Počev od kriminalnog lošeg zakona u kombinaciji sa nerešenim pitanjem vlasništva nad zemljištem i kriminalnog stanja u katastru i zemljišnim knjigama, potpuno pogrešno koncipiranog modela privatizacije...

U vezi sa modelom, ne znam koji bi to bio model koji sugeriše pisac. Ako se misli na modele sa vaučerskim privatizacijama koji su primenjeni u nekim zemljama regiona, ne vidim kakvu to bitnu promenu donosi u odnosu na samoupravljanje ili državnu svojinu koje su već postojale. Suština tih modela je bila da se podele akcije zaposlenima, direktno ili preko investicionih fondova kojima na kraju upravlja država, tako da se efektivno ništa ne menja. Svaki model koji ne podrazumeva prodaju većinskog kapitala je osuđen na neuspeh. Kod većih kompanija je posebno bitna prodaja većinskog vlasništva jer razuđeno vlasništvo ne omogućuje efikasno upravljanje, dok kod manjih kompanija to nije toliko značajno.

...potpunog odsustva razumevanja društvene svojine i njenog značenja... Društveni kapital je jedna neverovatna konstrukcija našeg samoupravnog socijalističkog društva zasnovana na Zakonu o udruženom radu i njena diskusija prevazilazi okvire ovog bloga. Zapravo ne radi se o kapitalu. Slično je i sa društvenom imovinom. To nije imovina u normalnom značenju te reči. Već pravo korišćenja zajedničke imovine koja sleduje nekom preduzeću na osnovu udruživanja rada onih koju su tu zaposleni. Kada udružite rad, društvo vam da i imovinu sa kojom možete da radite i ostvarite vaše samoupravno i ustavno pravo na rad.

Autor ovde kritikuje što nije napravljena razlika između državnog i društvenog kapitala, a ja baš mislim da je to prednost modela privatizacije upravo iz razloga što je društveni kapital jedna izmišljotina našeg samoupravnog socijalističkog društva, a ne nešto čime bi trebalo da se ponosimo. Ako prihvatimo da je objašnjenje koje Radulović daje tačno, kome bi on pripisao taj „kapital“ i kome bi pripali prihodi od njegove prodaje? Ako je došlo do „udruženog rada“ zaposlenih, a imajući u vidu da oni nisu kupili imovinu koju koriste u proizvodnji već ju je obezbedila država, po čemu se onda društveni kapital razlikuje od državnog? Ko može polagati pravo na prodaju te imovine kada je odnos zaposlenih prema toj imovini isti kao i kod državnog kapitala?

Deo privatizacije se sveo na kupovinu funkcionalnih preduzeća koja su posle planski gašena zbog uspostavljanja monopola.

U vezi sa nastankom monopola, mislim da samo država može biti odgovorna za monopol ako tržište u jednoj delatnosti drži zatvorenim (zabranom uvoza, izdavanjem raznih licenci ili dozvola za obavljanje te delatnosti i sl). O tome je bilo reči ranije.

Javnost je mislila da neko vodi računa o tome ko su direktori društvenih preduzeća koja se privatizuju. Na žalost krivo. Ljudi bez ikakvog ili sa malo iskustva, bez stručnosti, morala i pristojnosti i bez ikakve kontrole su preuzeli hiljade preduzeća i uništili i ono malo što godine sankcija i bombardovanje nisu. Nikakvog javnog konkursa, nikave kontrole poslovanja, potpuno odsustvo korporativnog upravljanja, domaćinskog ponašanja, finansijske kontrole.

Sve što je navedeno predstavlja definiciju poslovanja u državnom/društvenom vlasništvu, i ne znam zašto je autor iznenađen kada se sa tim susretne u praksi. Zato se i sprovodi privatizacija jer jedino privatno vlasništvo ispravlja sve ove nedostatke.

Ali onda dolazimo i do teme posta, a to je konkurs za zastupnike kapitala u državnim preduzećima. Radulović smatra da ako se ne jave ljudi koji nešto znaju, mogu da garantujem da će i to sve propasti. Bez ljudi koji znaju kako se upravlja preduzećem, sigurno nećemo ništa dobiti.

Ne znam kako su mnogi obrazovani ljudi skloni da veruju kako sa drugačijim ljudima i u drugačijem vremenu može nešto drugo da se postigne, a da pravila ostanu ista. Da nije problem u državnoj svojini, već u ljudima koji njome upravljaju. I da se to može ispraviti javnim konkursom. Interesantno je da on priznaje kako je moguće da će se opet javiti „ljudi bez iskustva i bez morala i bez pristojnosti i bez znanja“. To su podsticaji, i čine osnovnu ekonomsku kategoriju. Kako je dokazano da država/društvo ne može da efikasno upravlja ekonomskim aktivnostima, to ne postoji pritisak da direktori državnih firmi budu najbolji mogući menadžeri. I sve dok postoji državna/društvena svojina, biće takvih „menadžera“, bez iskustva, morala, pristojnosti i znanja, jer nema podsticaja da se pojave bolji. Ali to se ne rešava javnim konkursom, već promenom sistema podsticaja transformacijom te imovine u privatnu.

понедељак, 20. септембар 2010.

Jugoslav vs. Milka

Danas sam slučajno pronašao intervju Milke Forcan za B92 na sajtu b92.fm. Iako je verovatno bio zamišljen da baci u zaborav sve što je do sada rečeno i napisano i otvori novo poglavlje u noveli o razlazu Forcanove sa Deltom, intervju je više pokazao nekompetentnost novinara za pitanja kojih se dohvatio, nego što je otkrio nešto bitno u vezi sa poslovanjem ove kompanije. Par interesantnih momenata:

1. Jugoslav Ćosić postavlja nekoliko pitanja o uticaju Delte na medije na koje Milka Forcan ne daje konkretne odgovore, da bi na kraju postavio pitanje o razlozima povlačenja reklama ove firme sa B92 nakon serijala Insajder. Konačan odgovor je bio da privatna kompanija ima pravo da slobodno raspolaže svojim medijskim budžetima. Upitan da se s tim složi, on odgovara „Ne u potpunosti“. Verovatno bi bilo bolje da država umesto privatnih vlasnika propiše budžete za oglašavanje njihovih firmi i kako da se raspodeljuju, da ne bi bilo ovakvih incidenata. Jugoslav očito doživljava medijsku aktivnost kao jedan poseban deo ekonomske sfere, gde treba da vas plaćaju da postojite kao takvi, bez obzira na program i rejtinge koje ostvarujete. On je kasnije čak pokušao da deluje vaspitno na Milku i poslovnu zajednicu u Srbiji pitanjem „da li je to potez za primer“, dok je njen odgovor da se tu ne raspravlja o moralnim aspektima bio ispravan.

Privilegovan položaj medija na koji mnogi novinari računaju će biti sve slabiji razvojem interneta, kojim dolazi do decentralizacije i slobode u informisanju, čime ono napokon postaje privatni a ne „javni“ segment. Time prestaje i potreba za uređenjem te sfere od strane države, statusom novinara kao lica koja obavljaju nekakvo posebno značajno zanimanje, za finansiranjem „javnog servisa“ i sl.

2. Jugoslav dalje postavlja pitanje i o nabavci vakcina za lečenje novog gripa, gde je na tenderu pobedila Jugohemija, koja je u zajedničkom vlasništvu njegove gošće i Delta Holdinga. Njegova teza je da su vakcine bile skuplje jer ih je Jugohemija nabavila posredno preko jednog hrvatskog instituta umesto direktno od proizvođača.

Na ovom blogu sam imao jedan post o tome kako sistem javnog zdravlja ne donosi ništa dobro i da zdravlje treba da bude privatna stvar pojedinca, kao i da sistem u kome ministarstvo vodi računa o zdravlju stanovništva samo ostavlja prostor privatnim kompanijama da deluju mimo tržišta i ostvare dodatnu zaradu. To se desilo i u slučaju Delte koja je iskoristila takvu mogućnost, i umesto da gnev novinara i javnosti bude usmeren prema državnoj administraciji koja umesto nas želi da vodi računa o našem zdravlju, novinari su besni zašto je jedna privatna kompanija bila dovitljiva da zaradi pare na prevelikim ovlašćenjima države. Milka naravno i to koristi u svoju odbranu i zaklanja se iza sistema javnih nabavki objašnjavajući kako one funkcionišu.

Voditelj pak insistira na svom viđenju situacije po kome je država dobra i brine o svojim građanima, a biznismeni su loši i hoće samo da ostvare profit, pa se pita zašto sama država nije uvezla vakcine preko ministarstva zdravlja, umesto što je to poverila privatnoj kompaniji? Zaista, zašto je država odustala i od proizvodnje automobila marke Zastava? Ili od proizvodnje televizora u Nišu? Ćosiću izgleda do sada niko nije dao ubedljive odgovore na ova pitanja, pa je u drugoj formi morao još jednom da ih postavi.

3. Kada je video da Milka ne želi previše da otkuca bivše kolege, Jugoslav se fokusirao na pitanja o poslovanju Jugohemije, gde je očekivao konkretnije odgovore budući da je njegova sagovornica i sada predsednica upravnog odbora u toj firmi. Tako se došlo do pitanja o učešću ove firme (koja posluje u farmaceutskoj industriji) na tenderu za remont vojnih aviona. Međutim, interesantniji od toga je uvod u pitanje koji je uključivao jadikovanje nad ekonomijom Srbije u kojoj Delta vodi glavnu reč u mnogim sektorima, pa se Jugoslav skoro zapitao odakle im hrabrost da krenu da se bave i remontom vojnih aviona?

Kompanije koje posluju na slobodnom tržištu su pod pritiskom da se specijalizuju u oblastima u kojima su najuspešnije, pa se tako bave samo jednom ili nekoliko srodnih oblasti u kojima mogu da budu konkurentne. Sa druge strane, na tržištima koja su zatvorena, kompanije lako mogu da osvajaju nove grane i bave se svim i svačim sve dok nemaju pravu konkurenciju. To je razlog što diversifikovane holdinge poput Delte pre možete naći u zemljama u razvoju nego u nekoj razvijenoj ekonomiji.

уторак, 14. септембар 2010.

Reforme i na Kubi

U situaciji kada neki poznati ekonomisti Srbiji preporučuju povećanje državnih investicija u sve oblasti koje su im mogle pasti na pamet, dok manje poznati doživljavaju katarzu shvatajući da su kompanije vođene (nećete verovati) profitom kao osnovnim ciljem svog poslovanja, na Kubi se priprema najveća reforma od uvođenja komunizma kako bi se smanjila državna kontrola nad ekonomijom i omogućio razvoj privatnog sektora.

Planira se otpuštanje milion zaposlenih u državnom sektoru do 2015. godine (od čega će pola miliona izgubiti posao do marta sledeće godine) kako bi pronašli zaposlenje u privatnom sektoru ili kroz samozapošljavanje (Vlada trenutno zapošljava 95% stanovništva). Ova najava dolazi ubrzo nakon što je objavljeno da je Fidel Kastro u razgovoru sa jednim novinarom priznao kako kubanski model više ne funkcioniše, što je kasnije demantovao objašnjavajući da reči nisu dobro prenete.

U svakom slučaju, objavljena je lista od oko 1.700 delatnosti kojima se stanovništvo može baviti privatno i procenjuje se da oko 200.000 ljudi obezbeđuje egzistenciju obavljajući neki od tih poslova u formi samozapošljavanja. Umanjeni su zahtevi za dobijanje licenci za obavljanje privatnih delatnosti. Raul Kastro je ranije u govoru pred parlamentom naveo da se mora zaboraviti na gledište da je Kuba jedina zemlja na svetu gde se može živeti bez rada.

Kubancima je omogućeno da trguju voćem i povrćem, a u cilju razvoja turističke infrastrukture period zakupa zemljišta za strane kompanije je produžen sa 50 na 99 godina. Omogućeno je osnivanje privatnih kompanija u oblastima kao što su taksi kompanije ili berbernice. Prema nekim reportažama oko 100 američkih biznismena je, i pored embarga SAD prema Kubi, potpisalo pisma o namerama sa državnim kubanskim kompanijama kako bi počeli poslovanje sa njima nakon uklanjanja embarga. Očekuje se da rast GDP-a ove godine dostigne oko 2%, dok za sledeću može iznositi 3.7%. Reforma uglavnom dolazi kao posledica smanjenih prihoda od turizma i manjeg izvoza.

U javnim nastupima Raula Kastra i ministara se naravno demantuje da se radi o tržišnim reformama, da niko neće biti prepušten sam sebi i da se zapravo razmatra izmena Kubanskog ekonomskog modela u kome će socijalistički ekonomski prioriteti i dalje ostati u prvom planu, a ne tržište. Međutim, postavlja se pitanje zašto je više tržišta i privatnog sektora a manje države potrebno u ekonomiji da bi se ti „socijalistički ekonomski prioriteti” ostvarili u praksi?

четвртак, 09. септембар 2010.

Stručnjak

Jedan domaći ekonomista je uspeo da dokaže da državni organ nema tržišnu orijentaciju i zbog toga ga kritikuje:

Robne rezerve su, kaže Đogović, već na bazi svojih procena trebalo da znaju da li će i kada da intervenišu, i da blagovremeno reaguju, brže i efikasnije, što bi se odmah odrazilo na nivo cena na tržištu. „To ukazuje da Rezerve nemaju tržišnu orijentaciju", smatra Đogović.

Baš čudno da jedan državni organ ne ume da se ponaša tržišno, to uglavnom nije praksa. Kao i svaki drugi socijalista, Đogović veruje da je to samo trenutni problem državnog organa i da njegova misija nije dovedena u pitanje jer država može da ima sve potrebne informacije za upravljanje ekonomskim tokovima u jednoj zemlji. On je razočaran jer njegovo verovanje da država može da reši „problem“ na tržištu sada nije doživelo svoju potvrdu u praksi. Ali socijalista u ovoj situaciji neće pomisliti da je rast cena možda rezultat ograničene ponude, koja je rezultat nemogućnosti uvoza, pa bi ukidanjem te barijere došlo do veće konkurencije na tržištu a samim tim i nižih cena.

Poslednja vest na ovu temu kaže da je dogovor između Imleka i Ministarstva postignut tako da će Imlek robu namenjenu izvozu plasirati na srpsko tržište, a za uzvrat će mu biti omogućene subvencije. Dakle, neće doći do otvaranja tržišta što bi vodilo padu cena, već će cene ostati iste, samo što će potrošači jedan deo cene direktno platiti Impleku kad kupe proizvod, a drugi deo će platiti preko državnog budžeta. Drugim rečima, potrošači nastavljaju da plaćaju visoku cenu zatvorenog tržišta.

понедељак, 30. август 2010.

NIS i privatizacija

Početkom ove nedelje je počelo trgovanje akcijama NIS-a, pa je to odlična prilika za prikupljanje političkih poena na nezadovoljstvu građana cenom akcija. Tako se LDP dosetio da kritikuje način na koji je privatizovan NIS, ispravno navodeći da nije bilo tendera, da je očuvan monopol itd. Ali onda pokušavaju da budu ubedljivi, pa kritikuju i „dopuštanje neverovatne mogućnosti da se obavezne investicije finansiraju iz kredita koji opterećuju kompaniju u kojoj je Srbija još uvek suvlasnik".

Kako privatizacija podrazumeva prodaju većinskog državnog kapitala (u ovom slučaju 51%) to je nakon gubitka većinskog paketa akcija njihovom prodajom najčešće onemogućen dalji uticaj na poslovanje i donošenje bitnih odluka, pa samim tim je na novom vlasniku da odluči kako će finansirati investicije koje namerava da sprovede. A odluka o investicijama je samo njegova (jer je i kompanija postala samo njegova) pa samim tim uvođenje investicija kao obaveze novog vlasnika je problem a ne način njihovog finansiranja. (Čak su neki ekonomisti, u odbrani ove prodaje, bili skloni da sabiraju iznos cene i investicija i time pokušavali da opravdavaju celu transakciju.) Uopšte, to je suvišan element celog koncepta privatizacije u Srbiji, gde postoji kriterijum obaveznih investicija koji ulazi u vrednost ponude. Država je trebalo kao jedini kriterijum da postavi cenu koja će se plaćati za kapital ili imovinu koja je predmet prodaje, jer bi na taj način najbolje bila utvrđena tržišna vrednost ovih preduzeća.

Ali najlošija stvar u vezi sa stavovima ove stranke po pitanju NIS-a tek sledi u narednoj rečenici, gde se kaže „...da je zemlja dovedena u situaciju da ostane bez energetskih resursa, uz potpuni gubitak suverentiteta u toj oblasti“.

U prvi mah vam se čini da je možda neki novinar greškom uradio copy-paste neke rečenice iz saopštenja SPS-a, ali ipak to nije slučaj. Znači najpre se kritikuje samo način privatizacije, ali u toku pisanja saopštenja su uspeli da promene mišljenje, pa je ipak bolje da privatizacije nije ni bilo, i da su „resursi“ ostali državni kako bi se njihovim mudrim upravljanjem od strane države očuvao „suverenitet“. Pokušavam da razumem smisao prefiksa „liberalna“ u nazivu ove partije, ali je on verovatno poznat samo njegovim autorima. Još jednom se potvrđuje da po pitanju ekonomske politike zapravo nema bitnih razlika u trenutnoj političkoj ponudi.

петак, 23. јул 2010.

Neuspeh države #1

1. Pokušaj države da se bavi komercijalnim bankarstvom povećava rejting ministra policije koji ima više posla jer hapsi i nesavesne državne „bankare“. Ovde verovatno niko ne postavlja pitanje smisla postojanja Fonda za razvoj zbog zauzetosti aplaudiranjem borbi protiv korupcije: Sedmoro uhapšeno zbog korupcije

2. Obezbeđivanje državnih podsticaja za investiranje usporava investicije: Izgradi fabriku, ne dam ti prilaz

3. Ministar trgovine: Nepotrebno ministarstvo izbacuje na površinu nepotrebne ljude. Svestan opasnosti da značajno suzim lik i delo ovog pregaoca, ovde ću samo dotaći njegov poslednji intelektualni domet, sadržan u projekciji o rastu standarda u Srbiji: Živećemo bolje za sedam godina

PKS - odbrana i poslednji dani

Obavezno članstvo u Privrednoj komori Srbije bi trebalo da bude ukinuto 2013. godine. Ali, ova institucija ne namerava tako lako da se preda. Njihova strategija je izgleda da pokušaju da nametnu što više regulative kako bi imali osnova da naplaćuju svoje „usluge“ i u budućnosti.

Tako su se dosetili da malo regulišu oblast turističkih manifestacija (u kojoj naravno vlada potpuni haos) i založili se da bi ovu oblast trebalo zakonski regulisati, a da se podzakonskim aktima, odnosno pravilnicima, regulišu kriterijumi za organizovanje manifestacija. To se pre svega odnosi na one lokalnog i regionalnog nivoa, koje se najčešće stihijski organizuju, umesto da budu osmišljene i sistematizovane. Tako bi se znalo sa koliko novca je država ili lokalna samouprava pomogla neku manifestaciju.

Nema sumnje da samo čvrsta ruka planera može dovesti u red sadašnji haos i suzbiti štetnu inicijativu sa lokala, a o blagotvornim dejstvima postavljanja što većih prepreka, tj. „kriterijuma” za ulazak u neki posao je suvišno i govoriti. Ipak, da sve nije prazna priča pokazuje i angažovanje jednog stručnjaka sa SANU koji se pobrinuo da smisli kriterijume za klasifikovanje ovih manifestacija, koji će, pretpostavljam, služiti za utvrđivanje opravdanosti finansiranja iz budžeta:

Članovi Grupacije prihvatili su geografsku grupu kriterijuma, koji obuhvataju glavni sadržaj manifestacije, tradicionalnost, rang održavanja, vreme i lokaciju manifestacije, broj posetilaca i učesnika, zatim umetničku vrednost manifestacije, prateći program i zadovoljstvo posetilaca. U ekonomskoj grupi su uticaj kapitalnih projekata, ekološki, ekonomski, medijski i politički odnosi, ocena saradnje sa turističkim organizacijama, a svi ovi kriterijumi boduju se na skali ocenjivanja od nule do broja pet.

Ja sam bio u zabludi kad sam mislio da je broj posetilaca jedino važan za organizatore, jer im on garantuje pokriće rashoda iz prodaje ulaznica, dodatne prihode od sponzora i eventualnu zaradu. Sada, kada malo bolje razumemo problematiku, možemo da zamislimo situaciju gde neka manifestacija biva ocenjena sa 0 za „kriterijum“ broj posetilaca, ali istovremeno sa 5 za „tradicionalnost“, „medijske i političke odnose“, „saradnju sa turističkim organizacijama“ i „uticaj kapitalnih projekata“, čime kompenzuje odsustvo svakog interesovanja i stiče osnovu da aplicira za sredstva iz budžeta. A tek objektivno ocenjivanje po kriterijumu „zadovoljstvo posetilaca“...

недеља, 11. јул 2010.

"Uputstvo za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje"


Neke od početnih doktrina liberalne ideologije definisale su državu kao “noćnog čuvara” privatne svojine. Ovakva, minimalistički zamišljena država, imala je za zadatak da garantuje onaj minimum pravila koji omogućava očuvanje individualnih prava. Vremenom, kako su se stvari usložnjavale, državni aparati su se unekoliko promenili i, iako se i dalje smatraju ustanovama tzv. liberalne demokratije obuhvatili su i one nadležnosti koje bi rodonačelnicima liberalizma bile nezamislive.

Ipak, neke države ipak odu predaleko. Na sajtu www.zastitnik.rs se nalazi Uputstvo za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje. Izdao da je zaštitnik građana Republike Srbije (ombudsman wanna be). Različite stvari ovde možete pronaći. Od toga da se izbacuje pojam "gospođica", obavezno genderisanje imenica koje su u muškom rodu, a odnose se i na žene (psiholog- psihološkinja, sociolog-sociološkinja) do toga da "zvanične delegacije koje zatraže prijem, a predstavljaju grane, kolektive ili grupe ljudi treba da budu informisane da u tom sastavu treba da imaju lica oba pola" (sreća pa se ova odredba izričito ne odnosi na rudare). U delu posvećenom LGBT osobama, moj omiljeni deo je onaj gde se kaze da ako vas gay kolega (za koga se automatski pretpostavlja da će biti obučen u "življe" boje?!... sta je to nego predrasuda?) u tim istim bojama dođe na neki važan događaj, vi ne smete da mu kažete "makar na ovom važnom događaju probaj da ne izgledaš šašavo". Posebno je i interesantno da se prohibira sintagma "lice sa posebnim potrebama", koju je srpsko društvo jedva naučilo, a kao jedina ispravna uvodi se "lice sa invaliditetom".

Ako pročitate celo Uputstvo, vidi se da ono jezikom, tonom i posebno, "moralnom uzvišenošću" podseća na one bračne priručnike iz 1890-tih (u kojima se žene savetuju da muževima nikada ne "daju", osim u svrhu oplođavanja) ili nekog pamfleta SKP(B)/KPJ/SKJ. Tužno je posmatrati vaskrsavanje moralno-političke podobnosti, stvorene ovog puta od nosioca državne institucije, čija uloga nije prevazišla loše osmišljen garnirung. I zašto jedan državni organ, koga plaćaju poreski obveznici Republike Srbije, preuzima one nadležnosti kojima treba da se bave instituti SANU ili drugih naučno-obrazovnih institucija ili crkve i verske zajednice ili možda organizacije civilnog društva, pošto spadaju u sfere jezika, pravopisa i morala?

Preteraću, ali mogu reći da je to onaj momenat kada država lagano počinje da interveniše u polju društva i skreće u totalitarizam. Posebno je interesantno da inače (u toj oblasti) liberali, borci i borkinje za ljudska prava, postaju upravo oni koji upravo prenormiranjem i naturanjem svoje vizije društva krše prava svih drugih.

среда, 16. јун 2010.

Šta sve možeš kad si država

Ministarstvo prostornog planiranja je jedno od onih koje samim svojim postojanjem i pokušajem da radi svoj posao pravi neprocenjivu štetu. Danas saznajemo da pumpe duž Koridora 10 od sada mogu da se izgrađuju tek nakon kupovine zemljišta na tenderu. Neko bi rekao da je to sasvim u redu, jer ako je zemljište državno onda i treba tako da se prodaje. Ali avaj, radi se o privatnom zemljištu! A da bi se prodalo putem tendera, država prethodno namerava da izvrši eksproprijaciju. Ali da pogledamo gde leži problem koji agilno Ministarstvo namerava da reši:

Ministarstvo je zaustavilo izgradnju pumpi duž celog koridora 10, kako bi se lokacije za to namenjene prvo eksproprisale, a zatim prodavale isključivo putem tendera. Od ovog posla do sada su najviše koristi imali posrednici, koji su zemljište kupovali od privatnih vlasnika, a zatim ih prodavali naftašima i po sto puta većoj ceni.

Znači umesto da se dozvole slobodne transakcije između privatnih lica, država želi da ih zabrani, navodeći kao razlog da se onda zemljište prodaje naftašima po sto puta većoj ceni. Ali ne vidim i dalje u čemu je problem, jer sve dok neko želi da plati tu cenu sasvim je legitimno da se transakcija obavi. Ako ne plati, taj zločesti posrednik će ostvariti manji profit ili čak gubitak ako ne proda zemljište, ali to je već njegova stvar. On je slobodan da preuzima bilo kakav rizik koji želi da preuzme budući da sam snosi koristi i troškove tog posla. A pored toga nije mi poznato da je država po definiciji i agent naftnih kompanija pa da treba da brine koju cenu će one platiti za zemljište.

I onda država dolazi sa idejom da umesto da privatno lice snosi rizik, njega će snositi svi poreski obveznici! Poreski obveznici će platiti eksproprijaciju, a ako se ne proda zemljište na tenderu biće(mo) na gubitku.

Osim promene Zakona o putevima, planiramo da menjamo i postojeći prostorni plan na koridoru 10, zbog čega će doći i do promena lokacija koje su predviđene za izgradnju pumpi.

A šanse da zemljište, koje je nakon eksproprijacije u vlasništvu države, ne bude prodato na tenderu svakako rastu samom činjenicom da država određuje lokacije gde će se pumpe nalaziti. Zašto bi to bio njen posao? Valjda naftne kompanije najbolje poznaju svoj posao, i mogu da odrede koja lokacija im je najpovoljnija za njihov objekat, kupe zemljište koje im je potrebno direktno od privatnih vlasnika i počnu sa radom.

Ali, da pogledamo pozadinu svega:

Dozvole za postavljanje pumpnih stanica duž autoputeva do sada su dodeljivale lokalne samouprave, dok je država urbanističkim planovima samo grubo određivala mesta na kome će one biti sagrađene. Neki su, međutim, takve zakonske odredbe vešto koristili.

“U praksi je to izgledalo ovako - neko iz državne birokratije dojavi bliskim ljudima koja je lokacija predviđena za pumpe. On je zatim kupuje od privatnog vlasnika u trenutku kada to zemljište ne vredi više od 10 evra po kvadratu. Kada postane izvesno da će u tom delu Srbije biti sagrađen koridor, tu lokaciju prodaje i po sto puta većoj ceni nekoj od naftnih kompanija”,kaže izvor „Blica” iz Vlade Srbije.


Ali da država ne određuje lokacije, onda taj pohlepni pojedinac iz državne uprave i ne bi bio u vlasništvu poverljive informacije koju može da unovči. Znači država samim time što pokušava nešto da reguliše proizvodi novi problem koji onda pokušava da rešava dodatnom regulacijom, nerazmišljajući o tome da samo ukine sva prethodna pravila.

Pošto ovaj tekst iz Blica kreće od kraja pa dolazi do početka, onda je potrebno obrnuti redosled da bi bilo jasno šta se zapravo dešava. Najpre država određuje lokacije, što nije njen posao, i to onda ima za posledicu opisano ponašanje državnog službenika, a zatim i prodaju zemljišta po visokoj ceni budući da se samo na njemu može sagrati benzinska pumpa pa mu cena na veštački način raste. Ali da bi se stvari vratile u normalu, potrebno je samo pustiti da se zemljištem slobodno trguje i da naftne kompanije same grade pumpe gde žele i onda će sve strane biti zadovoljne (osim naravno ovog državnog službenika koji neće imati na čemu da zaradi, pa se njemu može pripisati i ceo ovaj problem). Ovde smo zapravo saznali da taj posrednik koji zarađuje na preprodaji zemljišta i koji predstavlja suštinu problema jeste državni službenik. Dakle, kao i uvek nije u pitanju nikakva greška tržišta, kako bi mnogi zaključili, već posledica prevelikih ovlašćenja države.

понедељак, 17. мај 2010.

Dobra strana neulaska u EU

Boris Tadić kaže da će novac od prodaje kapitala kompanije Telekom Srbija između ostalog biti iskorišćen i za projekte u vodoprivredi:

"Prosto, mi nismo bogato društvo i nemamo neogranični pristup fondovima EU, nemamo mogućnost da dobijemo bespovratna sredstva kao neke članice EU... Zato ovog trenutka razmišljamo o privatizaciji ’Telekoma’. Jedan deo sredstava mora da ode upravo na ovakve investicije."

Zaista je srećna svaka okolnost u kojoj jedna država biva prisiljena da troši u skladu sa svojim mogućnostima, tj. da ne troši tuđe pare (koje se u ovom slučaju eufemistički definišu kao EU fondovi). Dakle, u situaciji kada je ograničena samo na sopstvene resurse, država je pod pritiskom da njima racionalno raspolaže, pa se u ovom slučaju dolazi do ideje da se jedan resurs za koji postoji interesovanje privatnog kapitala iznese na tržište, kako bi se omogućilo finansiranje drugih oblasti (koje bi takođe mogle biti prepuštene tržištu, ali u to ovde nećemo detaljnije ulaziti).

Naravno, pravi razlozi za prodaju Telekoma su u činjenici da uloga države nije da brine o prodaji pre-paid i post-paid paketa i uvođenju novih usluga u ovu oblast, te u tom smislu nikakva opasnost od poplava i klizišta ne treba da se čeka da bi se pokrenuo postupak privatizacije. Ovo nije pohvala politike aktuelnog Predsednika, ali dobro je primetiti da kasniji ulazak u EU nego što se očekivalo može ubrzati reforme javnog sektora.

среда, 05. мај 2010.

Najzad i Zakon o pivu

Konzumenti piva napokon mogu biti spokojni, budući da je donet Zakon o pivu. Dakle nema više neprospavanih noći zbog nepostojanja Registra proizvođača piva, nema više straha od sopstvene iracionalnosti proizvođača piva zbog nedovoljne kontrole od strane Vlade, sada su svi problemi rešeni.

U izjavama ministra kao i obrazloženju predloga zakona navodi se da će zakon „podržati industriju“ i doprineti njenoj „konkurentnosti“, paralelno navodeći kako je Srbija „lider u industriji piva u okruženju“. Neverovatno kako nije uočeno da ove stvari nisu baš konzistentne, i da je vrlo moguće da je Srbija lider upravo zato što nije bilo pokušaja države da reguliše ovu delatnost, tj. donosi zakone. Ako je već industrija piva postigla takve rezultate i privukla značajne strane investicije, a da se država nije u to previše uplitala, možda bi bilo bolje i da tako ostane, umesto da se ova oblast opterećuje? Da ne govorimo da se radi samo o sigurnosti zaposlenja određenog broja državnih službenika na teret poreskih obveznika koji će voditi taj tužni registar proizvođača piva.

Kao i svaki drugi zakon, i ovaj ima pregršt korisnih definicija koje pomeraju granice našeg znanja, pa u čl. 4 možemo da naučimo da „točeno pivo jeste pivo koje se direktno toči potrošaču iz originalne ambalaže preko aparata za točenje“.

Zakonom je definisano i da proizvođač piva mora da dostavlja brojne informacije o svom poslovanju, tehničkim standardima, kapacitetima itd Registru proizvođača piva, iako su većina tih informacija već dostupne javnosti kroz finansijske izveštaje, berzanske prospekte (za otvorena akcionarska društva) koje sastavljaju same kompanije.

Međutim sve to nije ništa u poređenju sa sekcijom u kojoj se obrazlaže donošenje zakona, pa tako na strani 5 obrazloženja ima odeljak sa naslovom „Koji se problem rešava ovim zakonom?“ a da u samom tekstu nije naveden nijedan konkretan problem koji sada postoji osim što nema zakona kao takvog. Jedino što se provlači kao mogući problem jeste postojanje tzv. mini pivara, tj. preduzetnika koji se bave proizvodnjom piva, tako da razlozi za donošenje zakona se mogu nalaziti i u potrebi velikih kompanija da eliminišu deo konkurencije nametanjem određenih uslova u pogledu zaposlenosti, opreme i sl. koje oni neće moći da ispune.

уторак, 04. мај 2010.

Besplatan DVD o klasičnom liberalizmu

Cato Institut je pripremio peto izdanje DVD-a Portable Library of Liberty, sa velikim brojem knjiga u pdf formatu, intervjua i predavanja. Naručivanje se može izvršiti putem email-a ovde.

четвртак, 22. април 2010.

Earth Day

Capitalism can save more lives threatened by environmental pollution than all the environmental organizations combined. The Left, accordingly, has no special claim on Earth Day.

To je iz teksta sa Cato Instituta.

недеља, 04. април 2010.

Zašto država ne treba da pomogne KK Partizan?

Iako se finansijska podrška države priziva već duže vreme, uspesi koje KK Partizan ostvaruje ne bi bili veći, već naprotiv manji sa uplitanjem države u rad kluba. Finansiranje od strane države bi imalo uticaj na odabir menadžera koji će upravljati klubom, čime bi se omogućila negativna selekcija, koja već postoji u svim organizacijama pod ingerencijom države. Time bi se onemogućio sadašnji menadžment kluba da bude najbolji u onome čime se bavi i da svoje znanje i veštine vrednuje u takmičenju sa ostalima. Takođe, u slučaju da jedan deo budžeta garantuje država, menadžment bi bio manje motivisan da efikasno upravlja resursima kojima raspolaže i maksimalno koristi njihov potencijal za uspeh kluba, budući da bi delom bio finansiran da postoji kao takav.

Da je država do sada finansirala klub, sportski menadžment ne bi morao da se fokusira na razvoj mladih igrača čime ne bi izgradio ugled kakav sada ima u sportskoj zajednici, koji mu povratno obezbeđuje značajno mesto na tržištu igrača.

Neuspeh državne intervencije u sportu se najbolje vidi na primeru jednog drugog, rivalskog kluba iz Beograda, koji je 2001. suočen sa mogućnošću stečaja, dobio pomoć države za svoje funkcionisanje. Klub su preuzeli tzv. menadžeri iz jedne od političkih partija na vlasti i više postali poznati po metodima "borbe" karakterističnim za političke partije (kao što su legendarni plaćeni tekstovi o gepekovanju sudija od strane rivala lansirani pred derbi) nego po sportskim rezultatima. Sada, 9 godina kasnije, taj klub se nalazi tamo gde je i tada bio, dakle pred stečajem.

Ovome treba dodati i da je Partizan svoj najveći uspeh u istoriji ostvario kada je zbog politike tadašnje države bio primoran da sve utakmice na domaćem terenu u jednoj evropskoj sezoni igra u Španiji. Dakle, klub je na tržištu samostalno uspeo da dobije priznanje za svoju vrednost, i nijedan navijač Partizana ne bi trebalo da vidi interes da njegovo funkcionisanje bude ugroženo mešanjem države u njegov rad. Zapravo, taj poziv za pomoć države, iako sa jedne strane motivisan finansijskim razlozima, može biti motivisan i socijalističkim shvatanjem da država, a ne tržište treba da prepozna nečiji uspeh (koji se u slučaju sporta može desiti samo u takmičenju sa drugima, tj. na tržištu) i da treba da pruži adekvatnu nagradu za taj uspeh. A finansijska nagrada države u tom slučaju bi značila primoravanje svih poreskih obveznika da finansiraju klub, iako su oni u stanju da ako žele to učine individualno kupovinom ulaznica, suvenira, uplatom donacija itd.

Država ne treba da ulaže u sport, kao što ne treba da ulaže ni u kulturu, obrazovanje, umetnost, nauku i sl. Ukoliko nisu u privatnom vlasništvu, sportski klubovi treba da se finansiraju iz sopstvenih izvora (bilo da su to ulaznice, prodaja igrača, prodaja reklamnog prostora itd) kao i eksternih izvora poput donacija navijača, privatnih kompanija itd.

уторак, 09. март 2010.

Otvoreno pismo Obami

Profesor Don Boudreaux na blogu Cafe Hayek piše otvoreno pismo američkom predsedniku. Ton je vrlo duhovit i ironičan, a tekst pisma se nalazi ovde.

субота, 06. март 2010.

Makedonci su shvatili...

... da je angažovanje tzv. ekonomskih diplomata besmisleno.

Deljenje vizit-karti ili privlačenje stranih investicija, šta je zadatak ekonomskih promotera Makedonije u svetu? - pitaju se danas makedonski mediji posle informacije da je lane potrošeno 600.000 evra ali bez ikakvih rezultata. "Potrošeni su milioni evra, za avionske karte biznis klasom, za najskuplje hotele, poslovne ručkove, za plate partijskim aktivistima, a sa druge strane stranih investicija nema", kazao je Igor Ivanovski iz SDSM.

Šteta što su u Srbiji ovi aktivisti tek uvedeni u službu, pa će morati da prođe neko vreme dok se ne dođe do sličnog saznanja. Obzirom da se aktivnostima privlačenja investitora već bave privatne investicione banke koje posluju i u Srbiji, bilo u domaćem ili stranom vlasništvu, onda je nepotrebno pravljenje paralelnih radnih mesta u državnom sektoru. Osim što ne raspolažu dovoljnim znanjem, državni službenici neće biti dovoljno motivisani budući da ne ostvaruju zaradu u odnosu na vrednost realizovane transakcije, kao u privatnom sektoru. Tako su najveće investicije u Srbiji realizovane uz pomoć privatnih savetnika (ugovor sa Fiat-om kao i sve privatizacije).

понедељак, 22. фебруар 2010.

Libertarijanac za predsednika

Rast socijalizma u SAD za vreme mandata predsednika Obame dovodi do reakcije u vidu popularizacije principa klasičnog liberalizma. Najpre je došlo do masovnog protesta protiv državne intervencije pod nazivom Tea Party Movement, a prethodnog vikenda je na probnom glasanju konzervativaca za budućeg predsedničkog kandidata pobedio jedan od najistaknutijih libertarijanaca Ron Paul, sadašnji republikanski kongresmen iz Teksasa.

U spoljnoj politici se zalaže za odsustvo intervencija, kao i za povlačenje iz UN, NATO, NAFTA i WTO, dok u ekonomskoj politici podržava slobodno tržište, odnosno bazira se na Austrijskoj školi (na Wikipediji stoji da u kabinetu drži slike poznatih predstavnika ove škole Hajeka, Mizesa i Rotbarda).

U nastavku je snimak nedavnog gostovanja na CNN-u:

video

понедељак, 15. фебруар 2010.

Desnica na mestu levice

Odavno je primećeno da na srpskoj političkoj sceni vlada ideološka konfuzija, što se vidi i po tome da skoro sve stranke desnice i desnog centra zagovaraju ideje levice u ekonomskoj politici. Sa ambicioznom idejom da profiliše novu, ideološki konzistentnu, srpsku desnicu, nastao je Centar za konzervativne studije. Medjutim, kad malo bolje pogledamo kako ova NVO vidi svoj ideološki profil, onda se zaključuje da u najboljem slučaju i ona pripada upravo takvoj stvarnosti na desnom spektru.

Tako u dokumentu Nova srpska desnica ovog Centra, autor Miša Đurković predstavlja "Aksiome desnice". Na prvom mestu je formulisan odnos prema tržišnoj ekonomiji, gde se ispravno kaže da je tržišna privreda najbolji način za alokaciju resursa i za stimulisanje ekonomskog napretka u jednoj zemlji. Ekonomski aksiomi desnice zauzimaju još sledeće dve tačke u kojima je definisan odnos prema monopolima i odnos prema carinama. Postavlja se pitanje zbog čega je to bitno posebno naglašavati, jer ako je neko pristalica slobodnog tržišta, jasno je da je protivnik monopola, carina, visokih poreza i drugih državnih nameta. Ipak, u odnosu prema monopolima se navodi da je suštinski zadatak države da se bori protiv monopola. Sama formulacija delimično upućuje na zaključak da autor smatra kako su monopoli nekakvo strano telo koje se iznenada pojavljuje na tržištu jedne zemlje, bez ikakvog znanja same države, pa je otuda njen zadatak da se protiv njih "bori". Ipak, monopoli mogu nastati jedino odlukom države da osnuje preduzeće koje će biti monopolista u jednoj delatnosti (državni monopoli) ili dodeljivanjem privatnom preduzeću monopolske pozicije, odnosno privatizacijom prethodnog državnog preduzeća bez otvaranja tržišta (privatni monopoli). Bilo kako bilo, monopol uvek nastaje kao rezultat državne odluke, tako da je njen zadatak da jednostavno stavi tu odluku van snage i otvori tržište, što je vrlo jednostavan proces koji ne mora da podrazumeva dugoročnu "borbu".

Naravno, ova potencijalna jezička zavrzlama ne mora da znači kako autor nije istinski privržen sistemu u kome postoji slobodna konkurencija. Ipak, u sledećoj tački u kojoj se definiše odnos prema carinama, ta istinska privrženost tržišnoj privredi se dovodi u pitanje jer se tvrdi kako je razrušena i bombardovana Srbija morala još jedno vreme da zadrži visoke carine kako bi omogućila razorenim fabrikama da se oporave i osposobe za tržišnu borbu. Dakle saznajemo da autor misli kako najbolji način pripreme za tržišnu borbu predstavlja odsustvo svakog tržišta (kao npr da učite da plivate tako što nećete ući u bazen). Takođe, implicitno se može zaključiti kako Đurković misli da glavni faktor sadašnje nekonkurentnosti naših preduzeća ne predstavlja situacija u kojoj decenijama unazad nisu imala pritisak tržišta da poboljšavaju svoje performanse i kvalitet proizvoda i usluga, već je to činjenica da su "razrušena i bombardovana", čime se dakle optužuje NATO pakt kao glavni krivac za stanje srpske privrede na izlazu iz 90ih.

U tekstu Između načela i prakse u istom dokumentu autor Vladimir Dobrosavljević se detaljnije bavi pomenutim pozicioniranjem stranaka na desnom spektru i njihovim politikama, odnosno učincima politika. Tako se kaže da je srpska izvozna ekonomija urušena prevremenom liberalizacijom uvoza i restriktivnom monetarnom politikom, nestala su bankarska ulaganja u privredu. Dakle, još jednom saznajemo da od zalaganja za tržišnu privredu nema ništa, budući da autor smatra da tržište ne treba da određuje šta će se proizvoditi, već treba raditi na stimulisanju izvoza (verovatno u onim granama koje država proglasi "strateškim"), a istovremeno koristiti protekcionizam za jačanje domaće industrije. Formulacija o nestanku bankarskih ulaganja u privredu je posebno besmislena, budući da je bankarski sektor među prvima bio reformisan, što je kasnije omogućilo rast privredne aktivnosti kroz rast odobrenih kredita.

Naravno da postoji još spornih momenata ali i ovo je dovoljno za ilustraciju. Entuzijasti za stvaranje nove srpske desnice će, očigledno je, morati da se pronađu u nekim drugim krugovima.

недеља, 31. јануар 2010.

Virus javnog zdravlja

U tekstu u Blicu, predsednik Komiteta za zdravstvo PS SE, govori o tome da ne postoji pandemija novog gripa, kao i da je SZO promenila definiciju pandemije da bi mogla da bude proglašena i za ovaj virus (za koji tvrdi da nije novi), sto je posledica učešća predstavnika farmaceutskih kompanija u telima ove organizacije. Svoje protivljenje pokušaju nametanja panike je izneo i Vaclav Klaus, predsednik Ceske Republike.

Iako bi se u prvi mah moglo zaključiti da je problem u "pohlepi" farmaceutskih kompanija, i time optuziti kapitalizam kao sistem koji je orijentisan na sticanje profita, uzrok problema je svakako na sasvim drugom mestu, u cinjenici da se primenjuje koncept "javnog zdravlja", sto u praksi znaci formiranje raznih zdravstvenih tela na nacionalnom (ministarstva zdravlja) i internacionalnom nivou (SZO) kojima se (iako to nije bila prvobitna namera) daje platforma farmaceutskim kompanijama da deluju mimo trzista. Zdravlje treba da bude privatna, a ne javna stvar. Birokrate koje odlucuju o zdravlju gradjana u ovim telima ne moraju imati iste motive kao i obican gradjanin koji brine o sopstenom zdravlju. Farmaceutskim kompanijama je mnogo lakse da pridobiju jednog drzavnog funkcionera za svoje ideje (koji ce nakon toga gradjanima da objasnjava svoje "nezavisno" stanoviste) nego da pokusaju da ubede celo stanovnistvo u potrebu vakcinisanja ili kupovine novog leka.

петак, 15. јануар 2010.

"Avatar"

Na prvom mestu, iako vam ne mogu izmaći 3D efekti, ipak se radi samo o još jednoj snažnoj levičarskoj progandi. Cilj filma je bila osuda korporacija koje u svojoj "pohlepi" i potrazi za profitom ne prezaju ni od uništavanja životne sredine i svega što im stane na put, kao i neizbežno "dizanje svesti" o potrebi očuvanja prirode, a posledično i davanje vetra u ledja aktuelnoj "borbi" protiv klimatskih promena.

Evo odlomka iz jedne odlične recenzije:

Why drive to the movies, pay for tickets, and spend hours in a dark room, when you can just as easily read Noam Chomsky or the speeches of Hugo Chavez in the comfort of your own home and couch?

Same difference.

“Avatar” is an intelligence test. If you fell for it, you failed
.

четвртак, 07. јануар 2010.

"Svet u 2010."

Izašlo je i prvo srpsko specijalno izdanje londonskog The Economist "Svet u 2010." Obzirom da je ranije podržao Obamu, ovaj časopis (od koga se očekuje veća bliskost sa klasičnim liberalizmom) ne drži ništa drugačiji kurs i danas. Možda i očekivano za zemlju u kojoj se štampa, tek ono prema čemu je list spreman da bude kritičan su EU, Rusija i Kina, dok globalna politika koja se oslanja na državne intervencije u vreme krize i "borbu" protiv klimatskih promena se ne dovode u pitanje, i tu list ostaje neutralan u najboljem slučaju.

Matthew Bishop u tekstu "Delati odmah zarad uspešnosti da duge staze" tako ne propušta da konstatuje kako je "finansijski sistem doveden u poziciju da ga jedino intervencije vlada država širom sveta može održati" (str. 12), i izražava bojazan da će kompanije opet moći da se fokusiraju na dugoročne ciljeve, oslanjajući se na čuvenu tezu Dž.M. Kejnsa. Uz to postoje i fraze o "izgradnji boljeg sveta" i "održivom pristupu ekonomiji" koje se pripisuju kao imperativi kompanijama. Jasno je da se od najuglednije svetskog nedeljnika ne očekuje da svoje tekstove dopunjuje stavovima koje promovišu političari i intelektualci levice.

Adrian Wooldridge u tekstu "Pametne države" se bavi državnom upravom i konstatuje kako "velike vlade uzvraćaju udarac" kao i da su sada potrebne "pametne vlade". Kasnije, Obaminu izjavu da "pitanje koje danas postavljamo ne svodi se na to da li je naša vlada glomazna ili ne, već da li je funkcionalna", autor ne smatra opravdanjem socijalističkog pristupa državnoj upravi, već "postideološkim pragmatizmom". Tako u tom tekstu autor ne želi da zauzme stav o veličini državne administracije, već se bavi nedaćama sa kojima se državne uprave susreću da bi regrutovali najkvalitetnije pojedince, koje im preotima privatni sektor.

субота, 02. јануар 2010.

Državni sponzori se "brinu" za ugled

Kraj prošle godine je, između ostalog, obeležila i emisija Insajder na TV B92, koja se bavila nasiljem u sportu. Jedna od poslednjih vesti na tu temu je da sponzori nameravaju da napuste klubove, ukoliko se sportski klubovi ne ograde od ponašanja huligana. Tako, nakon što je direktor Telekoma Srbija prvi najavio ovu mogućnost, njemu su se pridružila i preduzeća Lasta i Jat Airways, kao i Dunav Osiguranje i Komercijalna banka. Vrlo je čudno da su sve navedene firme u državnom vlasništvu, iako među sponzorima Partizana i Zvezde ima i privatnih kompanija. Tako ne znamo kakav je stav po ovom pitanju Banca Intese, Piraeus banke, kompanija Nicola's, Dijamant, Ujedinjene srpske pivare, zastupnika kompanija Ford, Kappa itd, takodje sponzora ovih klubova.

Teško se može reći nešto novo ako se konstatuje da se radi o kampanji, gde je političkim linijama obezbeđeno da predstavnici navedenih državnih firmi daju izjave kojima osuđuju navijače kao i klubove za uzdržanost, budući da se nijedna privatna kompanija do sada nije oglasila tim povodom (verovatno nisu ni kontaktirane jer bi u protivnom stajalo da "nisu bili dostupni za komentar", "nisu se oglasili ovim povodom" i slicno). Očito da procenjuju da su za njih koristi od sponzorskih ugovora i dalje veće od troškova. Zaključak je opravdaniji ako se ima u vidu da većina državnih kompanija predstavljaju sinonime neefikasnog poslovanja, loših usluga i/ili poslovanja sa gubicima, tako da će narušen ugled na poslednjem mestu doći kao posledica sponzorisanja klubova čiji tek pojedini navijači imaju problem sa zakonom.