Странице

уторак, 05. октобар 2010.

"Privremeni"

U jednom od poslednjih postova na svom blogu, Saša Radulović piše o javnom konkursu koji je Agencija za privatizaciju raspisala za izbor privremenih zastupnika kapitala u preduzećima koja su neuspešno privatizovana, pa se sad ponovo nalaze u državnom vlasništvu. On misli da je to izuzetno značajan momenat za sudbinu naše ekonomije, pa celoj problematici prilazi emotivno upućujući i svoj “privatni lični poziv svim stručnim i pristojnim ljudima… da se jave na ovaj konkurs” jer su oni “potrebni društvu”. Da pogledamo šta čoveka tera na zaključak kako je ovaj konkurs jako bitna stvar.

Ne treba trošiti puno reči na katastrofalne rezultate privatizacije u Srbiji. Umesto generacijske šanse za razvoj, ona se pretvorila u generacijsko pustošenje imovine. Poslediće ćemo osećati još dugo, dugo vremena.

Ovo je već postalo opšte mesto i ako tvrdite drugačije, možete biti samo neka vrsta izdajnika, neznalice itd. Za proces privatizacije je najbitnije da bude javan i da postoji tržište, tj. da se omogući učešće svim zainteresovanim investitorima pod ravnopravnim uslovima, pa će cena koja se postigne za kapital biti maksimalna moguća u tom trenutku. Tamo gde nije tako postupano (kao npr. Sartid) ima osnova da se tvrdi da je cena koja je postignuta mogla biti veća. To što i pored poštovanja gore navedenih uslova u nekim primerima javnost nije bila zadovoljna postignutom cenom pojedinih kompanija, može se jedino ispraviti situacijom u kojoj bi neko od kritičara platio onu cenu koja po njemu predstavlja „pravu“ ili „realnu“ vrednost preduzeća o kome je reč. U odsustvu spremnosti da se plati veća cena od postignute, moraju se prihvatiti rezultati kakvi jesu. Na postignutu cenu pri prodaji preduzeća svakako ima uticaj i širi kontekst u kom se nalazi ekonomija jedne zemlje, a imajući u vidu da je privatizacija u Srbiji ubedljivo najviše kasnila od svih zemalja regiona, to je bio i manji značaj njenih državnih preduzeća za strane investitore pa time i manja cena.

Počev od kriminalnog lošeg zakona u kombinaciji sa nerešenim pitanjem vlasništva nad zemljištem i kriminalnog stanja u katastru i zemljišnim knjigama, potpuno pogrešno koncipiranog modela privatizacije...

U vezi sa modelom, ne znam koji bi to bio model koji sugeriše pisac. Ako se misli na modele sa vaučerskim privatizacijama koji su primenjeni u nekim zemljama regiona, ne vidim kakvu to bitnu promenu donosi u odnosu na samoupravljanje ili državnu svojinu koje su već postojale. Suština tih modela je bila da se podele akcije zaposlenima, direktno ili preko investicionih fondova kojima na kraju upravlja država, tako da se efektivno ništa ne menja. Svaki model koji ne podrazumeva prodaju većinskog kapitala je osuđen na neuspeh. Kod većih kompanija je posebno bitna prodaja većinskog vlasništva jer razuđeno vlasništvo ne omogućuje efikasno upravljanje, dok kod manjih kompanija to nije toliko značajno.

...potpunog odsustva razumevanja društvene svojine i njenog značenja... Društveni kapital je jedna neverovatna konstrukcija našeg samoupravnog socijalističkog društva zasnovana na Zakonu o udruženom radu i njena diskusija prevazilazi okvire ovog bloga. Zapravo ne radi se o kapitalu. Slično je i sa društvenom imovinom. To nije imovina u normalnom značenju te reči. Već pravo korišćenja zajedničke imovine koja sleduje nekom preduzeću na osnovu udruživanja rada onih koju su tu zaposleni. Kada udružite rad, društvo vam da i imovinu sa kojom možete da radite i ostvarite vaše samoupravno i ustavno pravo na rad.

Autor ovde kritikuje što nije napravljena razlika između državnog i društvenog kapitala, a ja baš mislim da je to prednost modela privatizacije upravo iz razloga što je društveni kapital jedna izmišljotina našeg samoupravnog socijalističkog društva, a ne nešto čime bi trebalo da se ponosimo. Ako prihvatimo da je objašnjenje koje Radulović daje tačno, kome bi on pripisao taj „kapital“ i kome bi pripali prihodi od njegove prodaje? Ako je došlo do „udruženog rada“ zaposlenih, a imajući u vidu da oni nisu kupili imovinu koju koriste u proizvodnji već ju je obezbedila država, po čemu se onda društveni kapital razlikuje od državnog? Ko može polagati pravo na prodaju te imovine kada je odnos zaposlenih prema toj imovini isti kao i kod državnog kapitala?

Deo privatizacije se sveo na kupovinu funkcionalnih preduzeća koja su posle planski gašena zbog uspostavljanja monopola.

U vezi sa nastankom monopola, mislim da samo država može biti odgovorna za monopol ako tržište u jednoj delatnosti drži zatvorenim (zabranom uvoza, izdavanjem raznih licenci ili dozvola za obavljanje te delatnosti i sl). O tome je bilo reči ranije.

Javnost je mislila da neko vodi računa o tome ko su direktori društvenih preduzeća koja se privatizuju. Na žalost krivo. Ljudi bez ikakvog ili sa malo iskustva, bez stručnosti, morala i pristojnosti i bez ikakve kontrole su preuzeli hiljade preduzeća i uništili i ono malo što godine sankcija i bombardovanje nisu. Nikakvog javnog konkursa, nikave kontrole poslovanja, potpuno odsustvo korporativnog upravljanja, domaćinskog ponašanja, finansijske kontrole.

Sve što je navedeno predstavlja definiciju poslovanja u državnom/društvenom vlasništvu, i ne znam zašto je autor iznenađen kada se sa tim susretne u praksi. Zato se i sprovodi privatizacija jer jedino privatno vlasništvo ispravlja sve ove nedostatke.

Ali onda dolazimo i do teme posta, a to je konkurs za zastupnike kapitala u državnim preduzećima. Radulović smatra da ako se ne jave ljudi koji nešto znaju, mogu da garantujem da će i to sve propasti. Bez ljudi koji znaju kako se upravlja preduzećem, sigurno nećemo ništa dobiti.

Ne znam kako su mnogi obrazovani ljudi skloni da veruju kako sa drugačijim ljudima i u drugačijem vremenu može nešto drugo da se postigne, a da pravila ostanu ista. Da nije problem u državnoj svojini, već u ljudima koji njome upravljaju. I da se to može ispraviti javnim konkursom. Interesantno je da on priznaje kako je moguće da će se opet javiti „ljudi bez iskustva i bez morala i bez pristojnosti i bez znanja“. To su podsticaji, i čine osnovnu ekonomsku kategoriju. Kako je dokazano da država/društvo ne može da efikasno upravlja ekonomskim aktivnostima, to ne postoji pritisak da direktori državnih firmi budu najbolji mogući menadžeri. I sve dok postoji državna/društvena svojina, biće takvih „menadžera“, bez iskustva, morala, pristojnosti i znanja, jer nema podsticaja da se pojave bolji. Ali to se ne rešava javnim konkursom, već promenom sistema podsticaja transformacijom te imovine u privatnu.

Нема коментара: