Zašto treba ukinuti Studio B?

Danas je smenjen direktor Studija B, Timofejev. Široj javnosti nešto poznatiji po neuspešnom talk-show poduhvatu na TV B92, radom na Studiju B uspeo je da nas podseti na brojne domete novinarskog stila RTS-a karakterističnog za period obnove zemlje. Naravno, on je bio fokusiran na poduhvate bivšeg šefa Đilasa koji su imali okosnicu u glavnoj beogradskoj privrednoj grani u njegovom periodu (poljoprivredi, tj. PKB-u) i glavnom infrastrukturnom poduhvatu u vidu jednog gigantskog mosta sa primarnom funkcijom obezbeđivanja dekorativne rasvete.

Međutim, kako i ne bi, jer da nije finansijski podržan od strane gradonačelnika, Studio B ne bi ni postojao. Organizacija koja uspeva da prodajom oglasnog prostora ostvari oko 1 milion evra prihoda (oko 1% relevantnog tržišta)  istovremeno dobija 2 miliona evra od Grada Beograda, što je sasvim sigurno čini javnim preduzećem koje ima najmanje ekonomskog opravdanja da postoji.

Iako su subvencije prema drugim javnim preduzećima neuporedivo veće u apsolutnom iznosu (Železnice Srbije, Putevi Srbije i drugi), nigde kao u slučaju Studija B nisu skoro 2x veće od osnovnih prihoda tih firmi. To govori da bi uz određeno prilagođavanje prihoda i troškova, ova preduzeća lako mogla da budu dovedena u red, dok sa ovom televizijom bi trebalo postupiti kao po predloženom modelu za RTS.

Antonić o medijima koji dolaze

Slobodan Antonić na NSPM piše o članku u listu Pravda koji za njega predstavlja primer klasičnog spinovanja/laganja. Radi se o tome da neki funkcioner SNS izvlači iz konteksta izjavu funkcionera SRS koji je jednom prilikom rekao da bi SRS mogao da uđe u koaliciju sa DS, ali misleći pri tom samo na lokalni ne i republički nivo. Tekst je napisan tako da prikriva ovaj drugi deo o nivou vlasti o kom se govori, tako da navodi na zaključak da se radi o republičkom nivou vlasti, što je dobra osnova za SNS da prikupi neke poene na račun SRS.

On iz toga izvlači sledeći zaključak:

Zašto je ovo naprednjačko spinovanje toliko onespokojavajuće? Zato što najavljuje kakvi će nam mediji biti nakon eventualne naprednjačke pobede i promene vlasti u Srbiji. Ako je Tadićev „režim“, po pobedi na izborima 2008, doveo svoje urednike i svoje novinare u glavne medije, malo je verovatno da će i naprednjaci uraditi nešto drugo. Zato, kada danas čitate „Pravdu“, vi zapravo čitate sutrašnju „Politiku“, kada danas slušate Radio Fokus, slušate kako će sutra da zvuči Radio Beograd, a kada danas gledate TV Kopernikus 3, gledate sutrašnji RTS. I ma koliko nam se ne dopadalo ono što danas čitamo, slušamo ili gledamo po oficijelnim medijima – a ne dopada nam se – uporedimo li to sa „medijskim diskursom“ koji nam danas prezentuju naprednjaci, predstojeću promenu vlasti možemo videti samo kao „od zla, nagore“.

Ovo predskazanje sigurno nije daleko od onoga što nas može očekivati i tu je Antonić u pravu kad kaže da sledeća vlast može da preuzme ove državne medije i kreira njihovu „uređivačku politiku“. Međutim, tu nastupa ključni trenutak teksta kada treba pravilno identifikovati problem zbog čega nam se takav scenario može desiti i predložiti rešenje da se on izbegne. Nažalost, tu autor odlazi u potpuno pogrešnom pravcu i odlučuje da lamentira nad našom nesrećnom sudbinom, beznađem i okupacijom (usput pominjući i Brisel i Vašington, koji zadovoljno „trljaju ruke“ jer su sve „lepo udesili“ i mogu da nas tretiraju kao „maloumne idiote“, da citiram tu njegovu dijagnozu). Problem je naravno daleko racionalniji, razumljiv svakome ko hoće da uključi mozak i sadržan u problematičnoj činjenici da su navedeni mediji (Politika, Radio Beograd, RTS) i dalje u državnom vlasništvu, pa samim tim ko god da dođe na vlast može sa njima da radi šta hoće i svoje metode spinovanja podigne na nacionalnu platformu. Znači, umesto da taj „najpopularniji opinion-maker srpskog interneta“, kako NSPM sebe naziva, postavlja pitanje kada će biti prodat državni udeo u Politici odnosno ukinut RTS, sada imamo političku „analizu“ čiji osnov predstavlja izbor prave medicinske terminologije za kolektivnu dijagnozu.

Šteta što se Antonić ne vrati na pristup iz tekstova o misionarskoj inteligenciji ili kritici biometrijskih dokumenata, koji je mnogo relevantniji.

O Izveštaju o medijima Saveta za borbu protiv korupcije

Savet za borbu protiv korupcije je sastavio dokument bombastičnog naziva "Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji" (pdf). Imajući u vidu blamaže ove institucije po nekim drugim pitanjima, zanimalo me šta su napravili u ovom slučaju. Izveštaj jeste rezultat jednog detaljnog pristupa i sa te strane ima određeni kvalitet jer je dosta relevantnih informacija prikupljeno i izloženo. Sa druge strane, manjkavosti koje se mogu istaći potiču pre svega iz shvatanja medijske industrije i načina kako ona treba da funkcioniše. Takođe, kako bi izveštaj bio povezan za osnovnim delovanjem saveta (a to je nominalno borba protiv korupcije), mediji se kritikuju zbog nedovoljnog zalaganja za otkrivanje slučajeva korupcije.

Savet je identifikovao tri glavna problema u vezi sa medijima u Srbiji, i ceo izveštaj je strukturisan na način da izlaže detaljne informacije koje, po njima, potkrepljuju postojanje ova tri problema, pa i u ovom kraćem osvrtu je logično slediti taj redosled.

1. Netransparentnost medijskog vlasništva

Netransparentnost vlasništva (koje se dokazuje navođenjem vlasnika medija iz ofšor zona) bi se mogla shvatiti kao problem da je to pojava koja je karakteristična samo za firme koje posluju u medijskoj industriji. Međutim, kako je ta pojava prisutna i u drugim industrijama, onda se postavlja pitanje zašto bi to bilo tako alarmantno shvaćeno ovde? Razlog je naravno u tome što relevantna medijska regulativa u Srbiji ne dozvoljava učešće stranog vlasnika veće od 49% u kapitalu medija u Srbiji. Da bi se ta odredba ispoštovala, neophodno je transparentno vlasništvo. A njega nema, pa nije sigurno da li se zakon poštuje. I onda Savet kaže – obezbedite transparentno vlasništvo, ne dovodeći u pitanje opravdanost postojanja tog ograničenja od maksimalnih 49%. Šta bi bilo kada bi se slična odredba uvela u neke druge industrije, na primer telekomunikacije, industriju čelika, automobilsku industriju, bankarstvo itd? Jasno je da se ne bi desile skoro sve strane investicije u Srbiji u poslednjih 10 godina.

Kroz izveštaj Saveta naravno provejava mišljenje da su mediji neka posebna vrsta i ne mogu se tek tako izložiti tržištu i posmatrati kao svaki drugi biznis. U realnosti je drugačije i program koji mediji nude je proizvod kao i svaki drugi i od spremnosti gledalaca da taj proizvod kupuju zavisi i opstanak medija.

Međutim, savet smatra da problem netransparentnog vlasništva nije samo bitan kao takav, već ima manifestaciju i u tome da se „interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana“. Ovde postoji jedan logički kratak spoj, jer da mediji ne rade u interesu građana, onda ih ovi ne bi gledali/slušali/čitali i oni bi se vrlo brzo ugasili. Teza o protivurečnom interesu biznismena u bilo kojoj industriji i potrošača njihovih proizvoda (a i njihovih zaposlenih i još čega sve ne, na drugoj strani) je opšte mesto levičarske kritike stvarnosti. Odabir čitaoca jednog dnevnog lista da svaki dan kupuje taj list na trafici je ekonomska transakcija kao i svaka druga. Vlasnik tog lista je time što je obezbedio da se njegovo izdanje svakodnevno pojavi u prodaji zadovoljio interese jednog dela građana. Tek kada bi se povukao iz posla, moglo bi se reći da se njegovi interesi „ne poklapaju sa interesima građana“. Međutim, pošto bi interes građana bio poznat, neko drugi bi uleteo na njegovo mesto i nastavio da zadovoljava interese građana preuzimanjem njegovog lista ili osnivanjem novog.

2. Ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja

U ovom delu se detaljno navode primeri brojnih ugovora o oglašavanju, istraživanju tržišta i raznim drugim aktivnostima koje su mediji sprovodili za državne organe, a gde je prvenstveni cilj bio promocija političkih funkcionera koji vode te organe, odnosno amortizovanje kritike medija prema njihovom radu (akcije tipa Očistimo Srbiju i slične gluposti). Mislim da se na ovaj deo ne može dati neka konkretna primedba, ali jasno je da ovo nije problem samih medija već državne uprave i kontrole njihovih budžeta, finansija itd.

3. Problem RTS-a koji umesto javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita

I ovo je pravilno uočen problem, ali je njega nemoguće ukloniti na bilo koji drugi način osim napuštanjem ideje javnog servisa kao takvog, tj. gašenjem RTS-a. O tome je pisao i Borislav Ristić na blogu Mizes kafe (gde je prevashodni povod bio osvrt na poznato izvinjenje RTS-a za „uređivačku politiku“ Dnevnika 90-ih):

Ja pripadam onoj školi mišljenja koja u posvemašnjoj „zloupotrebi“ i moralnoj i fizičkoj devastaciji svih državnih institucija za vreme Miloševića, vidi dobar razlog da se te institucije ukinu a ne popravljaju. Miloševićev režim je demonstrirao krajnje konsekvence socijalizma primenjenog u praksi u nekoliko oblasti. Izazivanjem ratova je pokazao da je krajnja konsekvenca socijalističkog socijalnog inženjeringa ne „izgradnja društva“ nego njegov raspad i uništenje. Hiperinflacijom je pokazao šta sve država može kada imamo instituciju centralne banku. RTS-ovskom propagandom je pokazao krajnje mogućnosti institucije državnog informisanja… Jako malo smo naučili iz iskustva total(itar)ne destrukcije društva do koje je doveo nacional-socijalistički režim SM, ako nam je jedina pouka to da se radilo o jednom u osnovi ispravnom sistemu, a da je destrukcija bila samo posledica „zloupotrebe“ ili „izopačavanja“ njenih inače korisnih i neophodnih socijalnih institucija…

RTS i "ozdravljenje" TV publike

Pogledajte najnoviji smehotresni pokušaj RTS-a da doskoči konkurenciji (ovde prihvatam da ne uvažavam činjenicu da su oni „javni servis“ pa privatne televizije pogrešno nazivam njihovim konkurentima, ali to je samo moj previd i pogreška). Naime, oni su pod senzacionalnim i društveno odgovornim naslovom "TV publika na putu ozdravljenja?" objavili rezultate nekakvog istraživanja po kome tokom januara tekuće godine na listi 5 najgledanijih emisija njima pripadaju prva četiri mesta.

Međutim, njima ne pada na pamet da se time hvale. Oni su promenili strategiju, jer znaju da ako bi to istakli kao uspeh, onda bi priznali da nisu javni servis i da se takmiče sa komercijalnim televizijama u pogledu rejtinga. Zato (skromno) posmatraju sebe kao čuvare nekakvih (meni nepoznatih) javnih interesa i vrednosti, zbog čega im gledanost nikad i nije bila preterano važna. Oni ovu nezahvalnu priliku u kojoj su se našli koriste samo da pohvale publiku koja je sve manje zainteresovana da se truje raznoraznim rijaliti programima zbog čega je odlučila da upgrade-uje svoj kulturno-obrazovni nivo gledanjem najnovijih epizoda serija „Moj rođak sa sela“ i „Selo gori a baba se češlja“ pa je time zaslužila jedno tapšanje po ramenu od strane uredničkog kolegijuma uz dobronamernu i krajnje neutralnu dijagnozu da je na putu „ozdravljenja“.

Postojanje medijskog javnog servisa se opravdava nekakvom „tržišnom greškom“, tj. potencijalnom okolnošću da postoji velika zainteresovanost građana za određenu vrstu medijskog sadržaja, a da niko od komercijalnih televizija (i pored velike zainteresovanosti i sledstveno velikog tržišnog potencijala i mogućnosti zarade) nije zainteresovan da tu tražnju i zadovolji. Ipak, prvi program RTS-a nam ne daje povoda da ga smatramo drugačijim od privatnih kanala, a njihov drugi program privlači zanemarljivo malu pažnju gledalaca. Znači, pretpostavka o razlozima postojanja RTS-a nikako ne može da izdrži test realnosti, zbog čega se postavlja pitanje šta zapravo raditi sa njima?

Postoje 3 moguća scenarija:

1. Ukidanje RTS-a

Ovo je sigurno najbolje rešenje i donosi najveće koristi za sve zainteresovane strane. Građani više neće plaćati pretplatu i verujem da će zbog toga biti veoma srećni. Što se tiče njihovih omiljenih programa koje su voleli da gledaju na RTS-u, sigurno će urednici privatnih televizija početi da se otimaju oko autora emisija koje imaju publiku i garantuju prihode, tako da ni oko toga ne treba previše da brinu. Tako će i novinari na RTS-u koji su kvalitetni sigurno dobiti novi posao, jer mnoge televizije su se gasile i osnivale nove, pa opet nekako gledamo ista lica na ekranu. Komercijalne televizije će takođe vrištati od sreće jer će deo izdataka oglašivača za reklamiranje na RTS-u sada biti preusmeren ka njima. Da li će neko biti na gubitku? Samo političari koji koriste ovaj medij za svoje svrhe. Ali, ni njima ovaj scenario ne bi trebalo tako teško da padne jer će sigurno imati dovoljno prostora na privatnim medijima koji će biti zainteresovani da popune prazninu u informativnom programu nastalu na taj način (naravno ako ista bude uopšte konstatovana). Na kraju, ako ove zainteresovane strane posmatramo iz prizme odnosa principal-agent, onda su građani i privatne kompanije principali, a političari su agenti, tako da u slučaju da prve dve kategorije prihvataju ovaj scenario, onda treću niko ništa i ne pita.

2. Potpuno ukidanje oglašavanja na RTS-u

Imajući u vidu da je misija RTS-a da služi direktno građanima a ne oglašivačima, to bi o kvalitetu njihovog programa građani i trebalo da donesu konačan sud. Zabranom oglašavanja bi se RTS primorao da se okrene isključivo gledaocima i pruži im ono što ne mogu da vide na privatnim kanalima (ako tako nešto i postoji). Time bi oni zapravo dobili drugu šansu da budu ono što tvrde da treba da budu, a građani bi, ako odluče da to ima smisla plaćati, onda i finansirali takvo njihovo poslovanje.

Međutim, čini mi se da takav eksperiment ne bi uspeo, jer osim televizije, postoje i drugi mediji i načini za zadovoljenje potreba za informisanjem, obrazovanjem, upoznavanjem nacionalne kulture itd, pa nije potrebno da postoji tako veliki sistem čija je osnovna svrha da bude politički zloupotrebljen onda kad je to potrebno. Pošto RTS najverovatnije ne bi dokazao da može da pruži nešto drugačije od privatnih televizija, a da za takav program bude plaćen na dobrovoljnoj bazi, onda bi ovaj drugi scenario samo bio međufaza ka realizaciji prvog scenarija.

3. Nema

I pored moje dobre namere i uloženih napora da obogatim ovaj presek scenarija za budućnost RTS-a, nikako ne uspevam da smislim nešto pod rednim brojem 3 što bi moglo da konkuriše prethodno navedenim dvema opcijama (zapravo samo ovoj pod rednim brojem 1 kojoj sam intimno najbliži a koja podrazmeva ukidanje, jer broj 2 više ima za cilj da obogati pristup problemu, a uz to se bazira na pretpostavci o postojanju "tržišne greške" za koju smo već na početku dokazali da je neodrživa). Dakle, broj 3 je tu samo da podseti da je pored njega prazno polje...

Jugoslav vs. Milka

Danas sam slučajno pronašao intervju Milke Forcan za B92 na sajtu b92.fm. Iako je verovatno bio zamišljen da baci u zaborav sve što je do sada rečeno i napisano i otvori novo poglavlje u noveli o razlazu Forcanove sa Deltom, intervju je više pokazao nekompetentnost novinara za pitanja kojih se dohvatio, nego što je otkrio nešto bitno u vezi sa poslovanjem ove kompanije. Par interesantnih momenata:

1. Jugoslav Ćosić postavlja nekoliko pitanja o uticaju Delte na medije na koje Milka Forcan ne daje konkretne odgovore, da bi na kraju postavio pitanje o razlozima povlačenja reklama ove firme sa B92 nakon serijala Insajder. Konačan odgovor je bio da privatna kompanija ima pravo da slobodno raspolaže svojim medijskim budžetima. Upitan da se s tim složi, on odgovara „Ne u potpunosti“. Verovatno bi bilo bolje da država umesto privatnih vlasnika propiše budžete za oglašavanje njihovih firmi i kako da se raspodeljuju, da ne bi bilo ovakvih incidenata. Jugoslav očito doživljava medijsku aktivnost kao jedan poseban deo ekonomske sfere, gde treba da vas plaćaju da postojite kao takvi, bez obzira na program i rejtinge koje ostvarujete. On je kasnije čak pokušao da deluje vaspitno na Milku i poslovnu zajednicu u Srbiji pitanjem „da li je to potez za primer“, dok je njen odgovor da se tu ne raspravlja o moralnim aspektima bio ispravan.

Privilegovan položaj medija na koji mnogi novinari računaju će biti sve slabiji razvojem interneta, kojim dolazi do decentralizacije i slobode u informisanju, čime ono napokon postaje privatni a ne „javni“ segment. Time prestaje i potreba za uređenjem te sfere od strane države, statusom novinara kao lica koja obavljaju nekakvo posebno značajno zanimanje, za finansiranjem „javnog servisa“ i sl.

2. Jugoslav dalje postavlja pitanje i o nabavci vakcina za lečenje novog gripa, gde je na tenderu pobedila Jugohemija, koja je u zajedničkom vlasništvu njegove gošće i Delta Holdinga. Njegova teza je da su vakcine bile skuplje jer ih je Jugohemija nabavila posredno preko jednog hrvatskog instituta umesto direktno od proizvođača.

Na ovom blogu sam imao jedan post o tome kako sistem javnog zdravlja ne donosi ništa dobro i da zdravlje treba da bude privatna stvar pojedinca, kao i da sistem u kome ministarstvo vodi računa o zdravlju stanovništva samo ostavlja prostor privatnim kompanijama da deluju mimo tržišta i ostvare dodatnu zaradu. To se desilo i u slučaju Delte koja je iskoristila takvu mogućnost, i umesto da gnev novinara i javnosti bude usmeren prema državnoj administraciji koja umesto nas želi da vodi računa o našem zdravlju, novinari su besni zašto je jedna privatna kompanija bila dovitljiva da zaradi pare na prevelikim ovlašćenjima države. Milka naravno i to koristi u svoju odbranu i zaklanja se iza sistema javnih nabavki objašnjavajući kako one funkcionišu.

Voditelj pak insistira na svom viđenju situacije po kome je država dobra i brine o svojim građanima, a biznismeni su loši i hoće samo da ostvare profit, pa se pita zašto sama država nije uvezla vakcine preko ministarstva zdravlja, umesto što je to poverila privatnoj kompaniji? Zaista, zašto je država odustala i od proizvodnje automobila marke Zastava? Ili od proizvodnje televizora u Nišu? Ćosiću izgleda do sada niko nije dao ubedljive odgovore na ova pitanja, pa je u drugoj formi morao još jednom da ih postavi.

3. Kada je video da Milka ne želi previše da otkuca bivše kolege, Jugoslav se fokusirao na pitanja o poslovanju Jugohemije, gde je očekivao konkretnije odgovore budući da je njegova sagovornica i sada predsednica upravnog odbora u toj firmi. Tako se došlo do pitanja o učešću ove firme (koja posluje u farmaceutskoj industriji) na tenderu za remont vojnih aviona. Međutim, interesantniji od toga je uvod u pitanje koji je uključivao jadikovanje nad ekonomijom Srbije u kojoj Delta vodi glavnu reč u mnogim sektorima, pa se Jugoslav skoro zapitao odakle im hrabrost da krenu da se bave i remontom vojnih aviona?

Kompanije koje posluju na slobodnom tržištu su pod pritiskom da se specijalizuju u oblastima u kojima su najuspešnije, pa se tako bave samo jednom ili nekoliko srodnih oblasti u kojima mogu da budu konkurentne. Sa druge strane, na tržištima koja su zatvorena, kompanije lako mogu da osvajaju nove grane i bave se svim i svačim sve dok nemaju pravu konkurenciju. To je razlog što diversifikovane holdinge poput Delte pre možete naći u zemljama u razvoju nego u nekoj razvijenoj ekonomiji.

Državni sponzori se "brinu" za ugled

Kraj prošle godine je, između ostalog, obeležila i emisija Insajder na TV B92, koja se bavila nasiljem u sportu. Jedna od poslednjih vesti na tu temu je da sponzori nameravaju da napuste klubove, ukoliko se sportski klubovi ne ograde od ponašanja huligana. Tako, nakon što je direktor Telekoma Srbija prvi najavio ovu mogućnost, njemu su se pridružila i preduzeća Lasta i Jat Airways, kao i Dunav Osiguranje i Komercijalna banka. Vrlo je čudno da su sve navedene firme u državnom vlasništvu, iako među sponzorima Partizana i Zvezde ima i privatnih kompanija. Tako ne znamo kakav je stav po ovom pitanju Banca Intese, Piraeus banke, kompanija Nicola's, Dijamant, Ujedinjene srpske pivare, zastupnika kompanija Ford, Kappa itd, takodje sponzora ovih klubova.

Teško se može reći nešto novo ako se konstatuje da se radi o kampanji, gde je političkim linijama obezbeđeno da predstavnici navedenih državnih firmi daju izjave kojima osuđuju navijače kao i klubove za uzdržanost, budući da se nijedna privatna kompanija do sada nije oglasila tim povodom (verovatno nisu ni kontaktirane jer bi u protivnom stajalo da "nisu bili dostupni za komentar", "nisu se oglasili ovim povodom" i slicno). Očito da procenjuju da su za njih koristi od sponzorskih ugovora i dalje veće od troškova. Zaključak je opravdaniji ako se ima u vidu da većina državnih kompanija predstavljaju sinonime neefikasnog poslovanja, loših usluga i/ili poslovanja sa gubicima, tako da će narušen ugled na poslednjem mestu doći kao posledica sponzorisanja klubova čiji tek pojedini navijači imaju problem sa zakonom.