(Samo)upravljanje fudbalskim klubom

Poslednja dešavanja u FK Partizan pokazuju neke od mnogih konsekvenci nedefinisanog vlasništva nad tim entitetom. U situaciji kada ne postoje vlasnici, uprava kluba nema nikome da polaže račune, osim sportskim novinarima na konferencijama za štampu (ali sve i da se novinari svojski potrude, ne mogu da ih nateraju da se oznoje u takvim situacijama jer nisu u stanju da utvrde da li govore istinu pošto ne znaju na APR-u da provere osnovne finansijske podatke o poslovanju kluba).

Trenutna struktura upravljanja ovim klubom izgleda anahrono čak i za Srbiju 2011. godine. Vrhovni organ kluba je Skupština. To je ono što bi bilo ekvivalentno skupštini akcionara u normalnoj kompaniji, gde ljudi koji su kupili akcije firme imaju pravo i da se nešto pitaju za njeno poslovanje. U Partizanu pak, ljudi koji imaju pravo da se pitaju o poslovanju se biraju po mnogo egzotičnijim kriterijumima. Tako, baštineći najbolju socijalističku tradiciju, najveći broj članova Skupštine (31 od 65) pripada nečemu što se zove „aktiv društveno-sportskih radnika“.

Samo površan pogled na članove ove živopisne družine govori o tome da većina zadovoljava samo prvu polovinu kriterijuma (tj. predstavlja „društvene“ ali ne istovremeno i sportske „radnike“). Iako druge dve grupacije u Skupštini (bivši igrači i radna zajednica, odnosno navijači) zajedno imaju 34 mesta (za 3 više od prve grupe), jasno je da izbor uprave dolazi nekako uvek spolja/odozgo.

Novim Zakonom o sportu definisana je i privatizacija u sportu (članovi 169 – 182). Najpre je potrebno da sva sportska društva budu upisana u odgovarajući registar, a onda se procedura sprovodi kao po Zakonu o privatizaciji. Upis u registar treba da bude okončan u roku od godinu dana od stupanja na snagu Zakona o sportu, što treba da istekne za oko 4 meseca (u aprilu sledeće godine), nakon čega će (nadamo se) biti iniciran i sam postupak privatizacije.

Ipak, čak i da dođe do privatizacije najvećih klubova, verovatno će doći do neke vrste otrežnjenja koliko oni zapravo malo vrede. Iako je popularno mišljenje da C. Zvezda ima veću vrednost od Partizana zbog većeg broja navijača, većeg stadiona i slično, finansijski podaci iz poslednjih nekoliko godina (koji su jedino relevantni za investitora) to ne pokazuju.

Kad pogledamo poslovne prihode (svi prihodi od prodaje ulaznica, prodaje igrača, sponzorstava, marketinga itd), vidimo da u slučaju Partizana oni manje-više konstantno rastu zadnjih 4 godine (a verovatno će biti slučaj i sa 2011. pošto mislim da su ove godine uplaćeni iznosi od Lige šampiona a i dosta igrača je prodato letos), tako da će Partizan verovatno imati najmanje 20-ak miliona evra prihoda i ove godine. Kod Zvezde osim 2007. (kada su verovatno zbog prodaje igrača prihodovali preko 15 miliona evra), prihodi su duplo manji od Partizanovih i ta razlika se postepeno povećavala poslednje tri godine. Sportski rezultati naravno nisu mnogo drugačiji, pa je tako baš 2006/07. Zvezda osvojila poslednju titulu šampiona, a od tada je ona pripadala Partizanu.

Kad su u pitanju godišnji rashodi klubova (ovde su uzeti poslovni rashodi bez amortizacije), onda vidimo sledeće:

Interesantno da i pored značajno manjih prihoda, Zvezda se trudi da ne zaostaje previše u izdacima za svoje funkcionisanje (plate igrača, kupovina igrača, ostali rashodi kluba) u odnosu na Partizan. Razlika priliva gotovine u odnosu na odlive kod Zvezde je pokrivana dodatnim zaduživanjem, kao što će se videti kasnije. Pre toga, da pogledamo razliku prethodne dve kategorije, tj. poslovna dobit ili gubitak pre amortizacije (EBITDA):

Zvezda je konstantno ispod nule i to najmanje 3 miliona evra svake godine, što znači da je na dugi rok njeno poslovanje neodrživo (osim ako ne doživi neku ozbiljnu finansijsku injekciju). Da je kojim slučajem privatna firma, verovatno bi sada bila pred stečajem (ne nužno i gašenjem). Partizan je ostvario određen finansijski uspeh prošle godine, ali ako se to ne potvrdi kao dugoročni trend, ni taj klub ne može računati na neko interesovanje investitora u privatizaciji.

Sad još jedna zanimljiva stvar, a to su dugovi (ovde je uzet neto dug, tj. dugoročni i kratkoročni krediti umanjeni za stanje gotovine i depozita u banci).

Evidentno je da stanje obaveza prema bankama kod Partizana opada konstantno, tako da se može reći da se jedan deo zarađenog novca ispravno koristi za otplatu tih kredita. Ipak, kredita i dalje ima (iako oni stalno pričaju suprotno) i na kraju prošle godine ta obaveza je iznosila 4 miliona evra, ali ako se nastavi poslovanje kao u 2010. onda to ne bi trebalo da predstavlja ozbiljan problem za klub. Kod Zvezde pak obaveze po osnovu kredita su dosta veće i dalje rastu pa su na kraju prošle godine iznosile skoro 19 miliona evra (imajući sve u vidu nejasno je kako sadašnje rukovodstvo stalno dobija pohvale da je stabilizovalo klub). 

Biće zanimljivo svakako videti i rezultate za ovu godinu kad budu dostupni, ali je uočljiv neki trend koji će se teško promeniti u kraćem roku. Sa druge strane, sigurno je i da broj navijača predstavlja bitnu stavku za vrednost kluba i interesovanje investitora i tu Zvezda stoji bolje od Partizana, pošto prema jednom istraživanju iz 2008. (koje je doduše sama Zvezda naručila), odnos Zvezda : Partizan : ostali klubovi je 48,2% : 30,5% : 21,3%. Tako izbor Gazprom Njefta da sponzoriše Zvezdu je očito najviše bio motisan tom činjenicom (a očekivano je bilo da izaberu jedan od klubova pošto naftne kompanije i fudbalski klubovi imaju sličnu ciljnu grupu). Novac koji na taj način potroše želeli su da daju klubu koji će vratiti veći marketinški efekat. Međutim, pitanje je u nedostatku sportskih rezultata da li je to zaista tako. 

Izvori: Partizan, C. Zvezda

Još regulacije u igri - UEFA smanjuje "nejednakost" u evropskom fudbalu

Iako su naši klubovi ispali već u kvalifikacionim utakmica evropskih takmičenja ove sezone, navijači su bili oduševljeni igrama nekih mladih igrača, koji kao i uvek predstavljaju „budućnost“ tih klubova. Tako se u Partizanu govorilo o desnom beku Nikoli Aksentijeviću, dok se u Zvezdi velikim potencijalom smatra centralni defanzivac Uroš Ćosić, koji ipak nije igrač ovog kluba već je na pozajmici. Imajući u vidu i da mnogi inostrani igrači kod nas ne daju doprinos igri koji se od njih očekuje, čini se da je među onima koji prate fudbal većinsko shvatanje da klubovi treba se okrenu svojim omladinskim školama i odatle regrutuju igrače za prvi tim. Takav pristup zastupaju i mnogi bivši fudbaleri, ne samo u našoj zemlji.

Međutim, čak i da je to tačno i da razvoj mladih igrača predstavlja najbolji način funkcionisanja jednog fudbalskog kluba, zašto ih sve obavezati da funkcionišu na taj način i nametati jedan način rada, koliko god se on činio opravdan i podržan od strane stručnjaka? Zašto ograničavati slobodu klubova da sami formulišu svoj način poslovanja? Nažalost, najnovija regulativa UEFA-e, ima upravo taj cilj. Oni smatraju da je sadašnji model funkcionisanja mnogih evropskih klubova „neodrživ“, obzirom na ogromne iznose novca koji troše na transfere i plate igrača, zbog čega pred njih postavljaju sledeće zahteve:

1. Najpre, definisali su maksimalni iznos gubitka koji klub može da ostvari i iznosi 5 miliona evra, a može se povećati do 45 miliona evra (do 2015. godine) odnosno do 30 miliona evra gubitka (od 2015 – 2018) samo ako je takav gubitak pokriven novim uplatama kapitala od strane vlasnika
2. Klubovi će morati da uravnoteže prihode i rashode generisane od fudbala, tj. da ono što troše za plate igrača i transfere bude pokriveno od prihoda od prodaje igrača, TV prava, ulaznica i drugih marketinških prihoda. Znači ne mogu trošiti više za transfere od onoga što su zaradili svojim osnovnim prihodima (gde ne bi spadali npr prihodi od iznajmljivanja objekta, hotela u okviru stadiona i sl).
3. Sponzorski ugovori visokih vrednosti neće biti dozvoljeni, tačnije neće biti priznavani u celom iznosu u prethodno navedene „fudbalske prihode“, pa prihodi po tom osnovu neće moći u celini da se koriste za kupovinu igrača. Sankcije su takve da klubu može biti zabranjeno da koristi određene igrače koje je kupio u UEFA kupovima ili čak da mu bude zabranjeno učešće u evropskim takmičenjima.

Da li sve ovo ima smisla sa finansijske strane?

Kada je u pitanju iznos gubitaka, oni mogu nastati i zbog okolnosti na koje klub ne može uvek da utiče. Pored toga, klubovi će biti kažnjeni uobičajenim tržišnim mehanizmom zbog neuspešnog poslovanja. Ako klub kontinuirano ostvaruje gubitke, vlasnici će najpre najuriti menadžere (sportske direktore, trenere itd), kako bi probali sa novim, a ostvarene gubitke će pokriti upumpavanjem dodatnih novčanih sredstava u klub. Ako gubici nastave da se generišu i pored nekoliko promena menadžmenta, a vlasnici izgube apetit da i dalje prosipaju svoj novac, verovatno će prodati klub drugome, a ako ni to ne uspe klub će otići u stečajni postupak (kao što se desilo sa Portsmutom), što opet ne mora da znači kraj njegovog postojanja. U svakom slučaju, tržište ima mehanizam kojim disciplinuje učesnike i kažnjava neuspešne, a ovaj zahtev za određenim nivoom gubitka koji će se tolerisati može samo da utiče na menadžment da se više nego inače bavi podešavanjem svojih izveštaja. Promene vlasništva, menadžmenta, bankrot kluba zbog prevelikih dugova pa čak i gašenje treba da budu potpuno normalne stvari u fudbalu kao što su normalne i u bilo kojoj drugoj delatnosti i ne mogu se posmatrati kao neka nestabilnost ili problem koji se može sprečiti dodatnom regulacijom.

Pored toga, kako je određeno da maksimalni gubitak bude 45 miliona, ako su vlasnici spremni da uplatama svojih sredstava pokriju i veće gubitke? Uostalom, da bi neki klubovi došli na veći nivo od onoga na kome se trenutno nalaze, logično je da u jednom periodu dosta investiraju i ulaze u gubitke u prvim godinama, da bi im se kasnije (ako ostvare svoje planove) ta sredstva vratila, kao i u svakom drugom biznisu. Ova regulativa u tom smislu obeshrabruje rizik.

Ovim pravilima će biti zabranjeni i sponzorski ugovori ogromne vrednosti, kakve ima npr Mančester Siti. Naime, UEFA neće priznavati ceo prihod po osnovu tog ugovora kao „fudbalski prihod“ već će ga porediti sa sličnim ugovorima za druge klubove, pa priznavati onaj deo koji je do tada bio uobičajen za vrednost sponzorskih ugovora. Na primer, to znači da ako je neki klub pribavio sponzora koji će mu upumpati 400 miliona evra, a do tada je najveći takav ugovor bio na 100 miliona, klubu će biti priznato samo 100 miliona evra kao prihod koji se može koristiti za troškove igrača, prelaznog roka itd. Međutim, to je opet besmisleno jer su takvi ugovori upravo odraz potencijala kluba, zbog čega dobijaju finansijsku injekciju kao nagradu.

Ovim pravilima se postavlja mera uspeha koja ignoriše činjenicu da su fudbalski klubovi kompanije kao i sve druge. Ako neki bogataš upumpava novac u klub i ako se to vraća rezultatima (ili na bilo koji drugi način koji on smatra rezultatom), zašto bi to bilo sankcionisano? Ako bi investitor shvatio da to sipanje novca ne vodi ciljevima koje želi da postigne, onda bi sam odustao bez obzira da li UEFA ima neke kriterijume ili ne.

Ako je sve tako nelogično, koje je onda objašnjenje za sva ova ograničenja? Odgovor daje Jean-Luc Dehaene, UEFA-in čovek koji je zadužen da precizira i nadzire sprovođenje ove regulacije:

„Platini želi da bude više jednakosti između klubova.“

Znači, nejednakost je problem, ta večna boljka čovečanstva koja se nikako ne da sama od sebe izlečiti, a uvek predstavlja zid pred progresom i blagostanjem. Dalje, kaže se da je Platini zabrinut nad visinom duga koji imaju pojedini evropski klubovi i zbog činjenice da samo oko 20% njih posluje sa profitom, zbog čega želi da uvede novi održiviji biznis model. Ali ako je postojeći model neodrživ, zašto se mnogi klubovi nisu jednostavno ugasili? Valjda je to momenat kada se potvrđuje neodrživost modela pod kojim posluju.

Najveći deo ovih rešenja je iniciran preuzimanjem Mančester Sitija od strane konzorcijuma iz Abu Dabija kao i Čelsija od strane poznatog investitora sličnog kapaciteta. Ova dva kluba su prošle godine poslovali sa gubicima koji se ne uklapaju u novu regulativu (odnosno regulativa je definisana tako da se oni ne uklapaju u nju), i to Siti sa oko 140 miliona evra gubitka, a Čelsi sa približno 60 miliona evra.

Međutim, napredak u sportskim rezultatima ovih klubova je očigledan nakon dolaska novih vlasnika. Oni su imali jasan plan da ih dovedu u sam vrh evropskog fudbala i prve uspehe su već ostvarili. Tako je novi vlasnik Sitija od kad je 2008. godine preuzeo klub potrošio jednu milijardu evra na njega, ali je uspeo da mu obezbedi prvi trofej posle 35 godina (FA kup) i mesto u Ligi šampiona u ovoj sezoni. Čelsi je imao nekoliko osvojenih kup takmičenja, ali jedinu titulu u ligi je osvojio 1955. godine, pre nego što je 2003. dobio novog vlasnika iz Istočne Evrope. Od tada do danas je već tri puta bio šampion u Premijer ligi. Sa druge strane, Arsenal koji se ponosi činjenicom da vodi „održivo“ fudbalsko poslovanje nije osvojio nijedan trofej u poslednjih 7 godina.

Stav koji je UEFA zauzela je potpuno paternalistički. Njen generalni sekretar G. Infantino kaže da oni nisu tu da kazne klubove, već da im „pomognu“, a Platini u jednoj izjavi čak kaže da su oni tu da ih „zaštite“. Zašto je potrebno da UEFA pomaže klubovima i od koga će da ih zaštiti? Oni sami nisu fudbalski klub, već asocijacija koja se bavi organizacijom takmičenja, marketingom itd. Menadžeri klubova treba sami da znaju šta je najbolje za njihov klub, a to ne mora biti isto ono što je najbolje i za UEFA.

Posledice?

Generalno, doćiće do usporavanja razvoja evropskog fudbala, jer će biti manje prostora za investiranje. Takođe, trenutno najmoćniji klubovi će lakše zadržati svoje pozicije jer neće biti opasnosti da ih neki trenutno slabiji konkurenti za 2-3 godine potpuno nadmaše zahvaljujući investicijama od više stotina miliona evra godišnje, budući da one neće biti moguće kao do sada (što je i razlog podrške ovom planu od vodećih klubova). Ako se ova regulativa bude zaista striktno primenjivala, klubovi koji nisu u vrhu će mnogo sporije napredovati na sledeći stepenik zato što neće biti u mogućnosti da u kraćem periodu značajno investiraju u svoj tim, unaprede rezultate i povećaju prihode već će se kretati u nekom začaranom krugu u kom se sada nalaze.

Za dalje čitanje:

1. European Soccer Goes Feudal, Wall Street Journal

2. UEFA Club Licensing and Financial Fair Play Regulations (ceo dokument sa novom regulativom)

Loši dani za tenis

Iako me je kobloger Nikola pozivao da napišem nešto o dodeli nagrada i penzija teniserima, to nisam planirao da učinim, jer mi je daleko interesantnije bilo ono nedavno bacanje para na studente (ali sam zbog hroničnog nedostatka vremena propustio da se time bavim). Ipak, kao i sa svim planovima, uvek se dešava ono što je suprotno od planiranog, pa tako dolazi do toga da (kratko) komentarišem taj događaj prevashodno zbog, čega drugog nego izjave jednog državnog funkcionera na tu temu. U pitanju je ministarka sporta koja je rekla da za srpski tenis dolaze bolji dani, jer su ispunjeni skoro svi preduslovi za izgradnju Nacionalnog teniskog centra na Novom Beogradu.

Razumem da je javnost lako ubediti u potrebu državne intervencije u nekoj oblasti u vreme kad se ta oblast suočava sa krizom, ali da država ulaže u neku delatnost koja u to vreme cveta, to najmanje ima smisla. Kako će izgledati ti "bolji dani" u tenisu koji tek treba da dođu, u odnosu na ove (loše) koje sada proživljavamo? 

Kolika je vrednost fudbalera?

U utorak i sredu se igra novo kolo Lige šampiona, a Partizan će igrati protiv Brage. Ono što je odavno praksa u sportskom novinarstvu je da se prilikom najave nekih značajnih utakmica i analize timova novinari po pravilu redovno oslanjaju na sajt transfermarkt.de za koji najčešće tvrde da je „specijalizovan za procenu vrednosti igrača“, pa sa njega preuzimaju podatke kada porede igrače dva tima ili ukupnu vrednost timova. U jednom tekstu u Politici čak se tvrdi da ono što je Blumberg u svetu finansija, to je Transfermarkt u svetu fudbala. Koliko ovo poređenje ima smisla i da li je uopšte relevatno koristiti ovaj izvor za tržišnu vrednost timova i igrača?

Najpre o Blumbergu – to je informativni servis namenjen finansijskom sektoru, gde se svakodnevno prenose cene akcija, obveznica, finansijskih derivata, performanse investicionih fondova, finansijski izveštaji itd. Jedan deo informacija čine i analize na bazi tih podataka, ali najveći deo informacija je preuzet od strane relevantnih izvora, dakle sa berzi, finansijskih izveštaja kompanija itd. Blumberg tako svakodnevno objavljuje tržišnu vrednost neke firme čijim se akcijama trguje na berzi.

Sa druge strane, Transfermarkt takođe svakodnevno objavljuje tržišnu vrednost igrača, iako vi njega ne možete da kupite tada, već samo u periodima kada su transakcije sa igračima moguće (zimski i letnji prelazni rok). Dakle, dok Blumberg preuzima objektivne cene sa tržišta na kome su formirane davanjem naloga za kupovinu i prodaju, Transfermarkt pokušava u svakom trenutku da simulira postojanje tržišta pa se onda njihovi „analitičari“ trude da sami odrede vrednost igrača u tom trenutku. Oni prateći igre tog fudbalera i uspehe tima menjaju njegovu vrednost pokušavajući da procene za koji iznos bi bio prodat u sledećem prelaznom roku. Međutim, sve to nema mnogo smisla jer dok ne postoji ponuda i spremnost da se plati takva cena, onda tržišna vrednost igrača po ovom izvoru ostaje samo u domenu teorije i pretpostavki. Samo klub-kupac može da zna koliko jedan igrač drugog kluba vredi za njegov tim i iz spremnosti da se plati ponuđena cena dobijamo tržišnu vrednost. Dakle, sajt nije indikator tržišta budući da ono kao takvo i ne postoji u najvećem delu sezone.

Zašto država ne treba da pomogne KK Partizan?

Iako se finansijska podrška države priziva već duže vreme, uspesi koje KK Partizan ostvaruje ne bi bili veći, već naprotiv manji sa uplitanjem države u rad kluba. Finansiranje od strane države bi imalo uticaj na odabir menadžera koji će upravljati klubom, čime bi se omogućila negativna selekcija, koja već postoji u svim organizacijama pod ingerencijom države. Time bi se onemogućio sadašnji menadžment kluba da bude najbolji u onome čime se bavi i da svoje znanje i veštine vrednuje u takmičenju sa ostalima. Takođe, u slučaju da jedan deo budžeta garantuje država, menadžment bi bio manje motivisan da efikasno upravlja resursima kojima raspolaže i maksimalno koristi njihov potencijal za uspeh kluba, budući da bi delom bio finansiran da postoji kao takav.

Da je država do sada finansirala klub, sportski menadžment ne bi morao da se fokusira na razvoj mladih igrača čime ne bi izgradio ugled kakav sada ima u sportskoj zajednici, koji mu povratno obezbeđuje značajno mesto na tržištu igrača.

Neuspeh državne intervencije u sportu se najbolje vidi na primeru jednog drugog, rivalskog kluba iz Beograda, koji je 2001. suočen sa mogućnošću stečaja, dobio pomoć države za svoje funkcionisanje. Klub su preuzeli tzv. menadžeri iz jedne od političkih partija na vlasti i više postali poznati po metodima "borbe" karakterističnim za političke partije (kao što su legendarni plaćeni tekstovi o gepekovanju sudija od strane rivala lansirani pred derbi) nego po sportskim rezultatima. Sada, 9 godina kasnije, taj klub se nalazi tamo gde je i tada bio, dakle pred stečajem.

Ovome treba dodati i da je Partizan svoj najveći uspeh u istoriji ostvario kada je zbog politike tadašnje države bio primoran da sve utakmice na domaćem terenu u jednoj evropskoj sezoni igra u Španiji. Dakle, klub je na tržištu samostalno uspeo da dobije priznanje za svoju vrednost, i nijedan navijač Partizana ne bi trebalo da vidi interes da njegovo funkcionisanje bude ugroženo mešanjem države u njegov rad. Zapravo, taj poziv za pomoć države, iako sa jedne strane motivisan finansijskim razlozima, može biti motivisan i socijalističkim shvatanjem da država, a ne tržište treba da prepozna nečiji uspeh (koji se u slučaju sporta može desiti samo u takmičenju sa drugima, tj. na tržištu) i da treba da pruži adekvatnu nagradu za taj uspeh. A finansijska nagrada države u tom slučaju bi značila primoravanje svih poreskih obveznika da finansiraju klub, iako su oni u stanju da ako žele to učine individualno kupovinom ulaznica, suvenira, uplatom donacija itd.

Država ne treba da ulaže u sport, kao što ne treba da ulaže ni u kulturu, obrazovanje, umetnost, nauku i sl. Ukoliko nisu u privatnom vlasništvu, sportski klubovi treba da se finansiraju iz sopstvenih izvora (bilo da su to ulaznice, prodaja igrača, prodaja reklamnog prostora itd) kao i eksternih izvora poput donacija navijača, privatnih kompanija itd.

Državni sponzori se "brinu" za ugled

Kraj prošle godine je, između ostalog, obeležila i emisija Insajder na TV B92, koja se bavila nasiljem u sportu. Jedna od poslednjih vesti na tu temu je da sponzori nameravaju da napuste klubove, ukoliko se sportski klubovi ne ograde od ponašanja huligana. Tako, nakon što je direktor Telekoma Srbija prvi najavio ovu mogućnost, njemu su se pridružila i preduzeća Lasta i Jat Airways, kao i Dunav Osiguranje i Komercijalna banka. Vrlo je čudno da su sve navedene firme u državnom vlasništvu, iako među sponzorima Partizana i Zvezde ima i privatnih kompanija. Tako ne znamo kakav je stav po ovom pitanju Banca Intese, Piraeus banke, kompanija Nicola's, Dijamant, Ujedinjene srpske pivare, zastupnika kompanija Ford, Kappa itd, takodje sponzora ovih klubova.

Teško se može reći nešto novo ako se konstatuje da se radi o kampanji, gde je političkim linijama obezbeđeno da predstavnici navedenih državnih firmi daju izjave kojima osuđuju navijače kao i klubove za uzdržanost, budući da se nijedna privatna kompanija do sada nije oglasila tim povodom (verovatno nisu ni kontaktirane jer bi u protivnom stajalo da "nisu bili dostupni za komentar", "nisu se oglasili ovim povodom" i slicno). Očito da procenjuju da su za njih koristi od sponzorskih ugovora i dalje veće od troškova. Zaključak je opravdaniji ako se ima u vidu da većina državnih kompanija predstavljaju sinonime neefikasnog poslovanja, loših usluga i/ili poslovanja sa gubicima, tako da će narušen ugled na poslednjem mestu doći kao posledica sponzorisanja klubova čiji tek pojedini navijači imaju problem sa zakonom.