Dan zaljubljenih i ekonomija

Onima koji ga slave, srećan Dan zaljubljenih!

O razvojnoj banci Srbije

Za bilo koju ideju državnih službenika ne treba reći da je najgora moguća, jer će se uvek javiti neki ekonomisti da predlože nešto još gore. Tako imamo da Srbija hoće da osnuje razvojnu banku, gde će plasirati 400 miliona evra novca pribavljenog zaduživanjem. Pojedini ekonomisti su kritikovali državu što je odvojila samo 400 miliona, a ne makar celu milijardu, ili idealno nekoliko milijardi! Znači, ono što sprema ekipa na vlasti je dečija igra šta bi sve moglo da se desi kad bi pojedini ekonomski eksperti, kako ih novinari nazivaju, bili na njihovom mestu.

Treba odmah reći da ovo nije još jedna državna banka koja bi prikupljala depozite i odobravala kredite, poput Komercijalne banke. Ona će sva svoja sredstva pribaviti zaduživanjem u inostranstvu, a onda će pomoću komercijalnih banaka ona biti plasirana privredi prema kriterijumima koje ta banka, tj. država odredi (određena industrija ili deo industrije).

Da li je ova ideja loša?

Ne, ona uopšte nije loša. Ona je izuzetno loša, kao što ćemo videti dalje:

1. Države i vlade ne treba da određuju koje sektore i grane privrede će podsticati, na bilo koji način

Nastanak državnih razvojnih banaka u Evropi (poput nemačke KFW, koja se uzima kao uzor) je vezan za pomoć koju je SAD uputila Evropi kroz Maršalov plan, radi obnove nakon II svetskog rata. Tako da vezivanje državne razvojne banke za neki savremeni koncept vođenja ekonomske politike je nemoguće. Međutim i tada je ovaj projekat trpeo snažnu kritiku ekonomista liberalnog opredeljenja kao što su Mizes i Hazlit, sa obrazloženjem da se razvoj ne može podstaći centralnim planiranjem već otvaranjem tržišta i uklanjanjem države iz ekonomije. Čak su i analize potvrdile su zemlje sa manje državnih investicija u ekonomiju imale brži rast posle rata nego one kod kojih je dominirala strana pomoć koja se raspodeljivala prema prioritetima koje država odredi.

Ipak, osnivači ove istitucije veruju u suprotno i dokaz da će ova „banka“ biti korišćena za prevaziđen način vođenja ekonomske politike vidimo u intervjuu profesora Boška Živkovića, jednog od autora predloga zakona o ovoj instituciji:

Razvojna banka će, ako Vlada recimo smatra da je u jednom trenutku vrlo bitno da se podstakne razvoj malinarstva i srodnih delatnosti, nameniti određeni iznos novca za podsticanje te privredne aktivnosti. Kredite pojedinačnim preduzećima će saglasno profesionalnim standardima odobravati poslovne banke, a posao razvojne banke će biti da omogući lakši pristup kreditu određenoj ciljanoj privrednoj delatnosti ili grani.

2. Razvoj korupcije

O mogućnosti razvoja korupcije detaljno je kroz analizu predloga zakona o ovoj banci pisala profesorka Danica Popović. Međutim, ono što je prilog za rubriku verovali ili ne jeste da se i sami kreatori ovog projekta slažu da će dodatne korupcije, kao posledice postojanja ove institucije, zaista i biti. Tako, prof. Živković kaže:

Ako bude postojala korupcija, recimo kod odluke da se podstakne neki sektor u mašinogradnji, molim, takvu vrstu korupcije nije moguće izbeći.

3. Komercijalne banke već imaju slične kreditne linije iz inostranstva

Dakle, pošto taj mehanizam već funkcioniše, ovi krediti mogu biti samo skuplji od onih koje komercijalne banke već nude iz istih izvora, zato što će i određeni troškovi funkcionisanja državne razvojne banke biti ugrađeni u trošak zajmoprimca.

4. Rast državnog duga

Ne najmanje važno, ali došlo je do rasta zaduživanja sa visokom kamatom.

"Ne" znači "ne"

Najpre je JAT bankrotirao. A onda je bankrotirao. Onda je opet bankrotirao. Nakon toga je bankrotirao. I na kraju je bankrotirao. 


Za sve to vreme on je bio državna kompanija. Na dva tendera niko ga nije hteo. Iako bi to trebalo da bude vrlo jasan dokaz da ne treba više da postoji, dešava se suprotno. Biće osnovan ponovo.

Možda ovaj grafik pomogne. Do početka krize, saobraćaj na aerodromu je porastao tokom 5 godina za više od 50%. JAT je za to vreme ostao tamo gde je i bio na početku.

Mrkonjić je na konferenciji za novinare u Vladi Srbije kazao da će dugovi Jata ostati staroj kompaniji, a da će biti osnovana nova aviokompanija, uz pomoć ljudi iz privrede.

Koliko se sećam, poslednji put kad su "ljudi iz privrede" hteli ovde da ulažu u vazdužni saobraćaj, bili su odbijeni, baš da bi se spasao JAT. To je bio pokušaj osnivanja domaće low-cost kompanije Centavia. Znači niko nije mogao da se samostalno oproba u ovom biznisu tako što će svojim novcem da osnuje avio kompaniju i da njom upravlja, a sada će pozajmiti nešto novca državi da ona upravlja pošto se jako dobro pokazala u tome. Deluje smisleno. Insipiraciju za ovu ideju ministar je verovatno našao u svom ranijem "projektu", kada je uporno ubeđivao javnost da Srbija treba da kupi Luku Bar, isto uz pomoć ljudi iz privrede. Nema sumnje da će i ovaj novi poduhvat da se završi na isti način.

Efekti privatizacije

Pojavila se informacija o efektima privatizacije u prvih deset godina u Srbiji. Nisam našao integralni dokument na sajtu Agencije za privatizaciju, tako da postoji samo ova vest. Suprotno svim popularnim shvatanjima, privatizacija je dala efekte kakvi se jedino mogu i desiti, tj. došlo je do unapređenja poslovanja preduzeća koja su dobila privatnog vlasnika, dok ona koja su ostala državna su u najboljem slučaju ostala u životu.

...Prihodi privatizovanih preduzeća su za 75 odsto veći nego u trenutku privatizacije, dok su neprivatizovana preduzeća ostala na istom nivou.

Vrednost imovine u privatizovanim preduzećima porasla je za oko 60 odsto, što je praktično posledica novih investicija koje su došle u ta preduzeća, dok je sa druge strane u neprivatizovanim firmama konstantno prisutno gubljenje materijalne supstance, usled gubitaka.

Kada je reč o zaposlenosti, istraživanje je pokazalo da je do pada došlo gotovo u svim preduzećima, i kod onih koja su privatizovana po Zakonu o svojinskoj transformaciji do 2000. godine i po Zakonu o privatizaciji nakon te godine, kao i u neprivatizovanim preduzećima. 

Firme koje su dobile novog vlasnika su iz gubitaka koje su ostvarivale na nivou od 100 miliona evra, na kraju 2010. godine, uspele da povećaju svoje rezultate na oko 200 miliona evra profita. Neprivatizovana preduzeća konstantno su pravila gubitak i nijedne godine nisu uspela da ostvare pozitivan rezultat, objasnio je direktor Agencije za privatizaciju. 

Dakle jedini negativan parametar je smanjenje zaposlenosti u novim privatnim preduzećima, ali to je bilo očekivano jer sva bivša državna preduzeća su dominatno imala funkciju zapošljavanja a ne ostavarenja profita, pa je smanjenje broja broja zaposlenih bilo očekivano da bi postala profitabilna a samim tim i funkcionalna na duži rok.

Ono što je bitno za privatizaciju u Srbiji je da se proširi krug preduzeća koja će njom biti obuhvaćena. Drugim rečima, kad se završi priča oko industrijskih preduzeća, treba krenuti sa privatizacijom i drugih sektora, kao što su preduzeća koja pružaju komunalne usluge. Zašto je to od esencijalne važnosti, pokazuje i ova studija o privatizaciji vodovoda u Argentini i uticaju koji je imala na smrtnost dece. Korelacija kvaliteta vode i smrtnosti dece je ispitivana i prema podacima Svetske banke, oko 3 miliona dece godišnje umre od bolesti koje su izazvane nedovoljnim kvalitetom vode.

Naime, u Argentini je tokom 90-ih oko 30% opština odlučilo da upravljanje kompanijama koje poseduju vodovodne sisteme putem koncesije poveri privatnim investitorima, dok su ostale opštine zadržale prethodni model državnog upravljanja. Kao što pokazuje grafik ispod, smrtnost dece je manje-više konstatno opadala u svim opštinama u Argentini do 1995. godine, do kada je najveći deo privatnih investitora preuzeo vodovode. Od tada, smrtnost dece brže opada u opštinama gde su privatne kompanije preuzele vodovode nego tamo gde su ostali državni, zbog smanjenja broja oboljenja izazvanih nedovoljnim kvalitetom vode.

Kada se smanjene stope preračunaju na broj dece, rad pokazuje da je broj umrle dece manji za 375 godišnje u onim opštinama koje su dobile privatne investitore u vodovodnim sistemima. Takođe, najveće poboljšanje je registrovano u najsiromašnijim opštinama (pad od 24% godišnje u odnosu na prosek od 5-7% godišnje), suprotno popularnom uverenju da privatizacija najviše pogađa siromašne.

Antonić o medijima koji dolaze

Slobodan Antonić na NSPM piše o članku u listu Pravda koji za njega predstavlja primer klasičnog spinovanja/laganja. Radi se o tome da neki funkcioner SNS izvlači iz konteksta izjavu funkcionera SRS koji je jednom prilikom rekao da bi SRS mogao da uđe u koaliciju sa DS, ali misleći pri tom samo na lokalni ne i republički nivo. Tekst je napisan tako da prikriva ovaj drugi deo o nivou vlasti o kom se govori, tako da navodi na zaključak da se radi o republičkom nivou vlasti, što je dobra osnova za SNS da prikupi neke poene na račun SRS.

On iz toga izvlači sledeći zaključak:

Zašto je ovo naprednjačko spinovanje toliko onespokojavajuće? Zato što najavljuje kakvi će nam mediji biti nakon eventualne naprednjačke pobede i promene vlasti u Srbiji. Ako je Tadićev „režim“, po pobedi na izborima 2008, doveo svoje urednike i svoje novinare u glavne medije, malo je verovatno da će i naprednjaci uraditi nešto drugo. Zato, kada danas čitate „Pravdu“, vi zapravo čitate sutrašnju „Politiku“, kada danas slušate Radio Fokus, slušate kako će sutra da zvuči Radio Beograd, a kada danas gledate TV Kopernikus 3, gledate sutrašnji RTS. I ma koliko nam se ne dopadalo ono što danas čitamo, slušamo ili gledamo po oficijelnim medijima – a ne dopada nam se – uporedimo li to sa „medijskim diskursom“ koji nam danas prezentuju naprednjaci, predstojeću promenu vlasti možemo videti samo kao „od zla, nagore“.

Ovo predskazanje sigurno nije daleko od onoga što nas može očekivati i tu je Antonić u pravu kad kaže da sledeća vlast može da preuzme ove državne medije i kreira njihovu „uređivačku politiku“. Međutim, tu nastupa ključni trenutak teksta kada treba pravilno identifikovati problem zbog čega nam se takav scenario može desiti i predložiti rešenje da se on izbegne. Nažalost, tu autor odlazi u potpuno pogrešnom pravcu i odlučuje da lamentira nad našom nesrećnom sudbinom, beznađem i okupacijom (usput pominjući i Brisel i Vašington, koji zadovoljno „trljaju ruke“ jer su sve „lepo udesili“ i mogu da nas tretiraju kao „maloumne idiote“, da citiram tu njegovu dijagnozu). Problem je naravno daleko racionalniji, razumljiv svakome ko hoće da uključi mozak i sadržan u problematičnoj činjenici da su navedeni mediji (Politika, Radio Beograd, RTS) i dalje u državnom vlasništvu, pa samim tim ko god da dođe na vlast može sa njima da radi šta hoće i svoje metode spinovanja podigne na nacionalnu platformu. Znači, umesto da taj „najpopularniji opinion-maker srpskog interneta“, kako NSPM sebe naziva, postavlja pitanje kada će biti prodat državni udeo u Politici odnosno ukinut RTS, sada imamo političku „analizu“ čiji osnov predstavlja izbor prave medicinske terminologije za kolektivnu dijagnozu.

Šteta što se Antonić ne vrati na pristup iz tekstova o misionarskoj inteligenciji ili kritici biometrijskih dokumenata, koji je mnogo relevantniji.

(Samo)upravljanje fudbalskim klubom

Poslednja dešavanja u FK Partizan pokazuju neke od mnogih konsekvenci nedefinisanog vlasništva nad tim entitetom. U situaciji kada ne postoje vlasnici, uprava kluba nema nikome da polaže račune, osim sportskim novinarima na konferencijama za štampu (ali sve i da se novinari svojski potrude, ne mogu da ih nateraju da se oznoje u takvim situacijama jer nisu u stanju da utvrde da li govore istinu pošto ne znaju na APR-u da provere osnovne finansijske podatke o poslovanju kluba).

Trenutna struktura upravljanja ovim klubom izgleda anahrono čak i za Srbiju 2011. godine. Vrhovni organ kluba je Skupština. To je ono što bi bilo ekvivalentno skupštini akcionara u normalnoj kompaniji, gde ljudi koji su kupili akcije firme imaju pravo i da se nešto pitaju za njeno poslovanje. U Partizanu pak, ljudi koji imaju pravo da se pitaju o poslovanju se biraju po mnogo egzotičnijim kriterijumima. Tako, baštineći najbolju socijalističku tradiciju, najveći broj članova Skupštine (31 od 65) pripada nečemu što se zove „aktiv društveno-sportskih radnika“.

Samo površan pogled na članove ove živopisne družine govori o tome da većina zadovoljava samo prvu polovinu kriterijuma (tj. predstavlja „društvene“ ali ne istovremeno i sportske „radnike“). Iako druge dve grupacije u Skupštini (bivši igrači i radna zajednica, odnosno navijači) zajedno imaju 34 mesta (za 3 više od prve grupe), jasno je da izbor uprave dolazi nekako uvek spolja/odozgo.

Novim Zakonom o sportu definisana je i privatizacija u sportu (članovi 169 – 182). Najpre je potrebno da sva sportska društva budu upisana u odgovarajući registar, a onda se procedura sprovodi kao po Zakonu o privatizaciji. Upis u registar treba da bude okončan u roku od godinu dana od stupanja na snagu Zakona o sportu, što treba da istekne za oko 4 meseca (u aprilu sledeće godine), nakon čega će (nadamo se) biti iniciran i sam postupak privatizacije.

Ipak, čak i da dođe do privatizacije najvećih klubova, verovatno će doći do neke vrste otrežnjenja koliko oni zapravo malo vrede. Iako je popularno mišljenje da C. Zvezda ima veću vrednost od Partizana zbog većeg broja navijača, većeg stadiona i slično, finansijski podaci iz poslednjih nekoliko godina (koji su jedino relevantni za investitora) to ne pokazuju.

Kad pogledamo poslovne prihode (svi prihodi od prodaje ulaznica, prodaje igrača, sponzorstava, marketinga itd), vidimo da u slučaju Partizana oni manje-više konstantno rastu zadnjih 4 godine (a verovatno će biti slučaj i sa 2011. pošto mislim da su ove godine uplaćeni iznosi od Lige šampiona a i dosta igrača je prodato letos), tako da će Partizan verovatno imati najmanje 20-ak miliona evra prihoda i ove godine. Kod Zvezde osim 2007. (kada su verovatno zbog prodaje igrača prihodovali preko 15 miliona evra), prihodi su duplo manji od Partizanovih i ta razlika se postepeno povećavala poslednje tri godine. Sportski rezultati naravno nisu mnogo drugačiji, pa je tako baš 2006/07. Zvezda osvojila poslednju titulu šampiona, a od tada je ona pripadala Partizanu.

Kad su u pitanju godišnji rashodi klubova (ovde su uzeti poslovni rashodi bez amortizacije), onda vidimo sledeće:

Interesantno da i pored značajno manjih prihoda, Zvezda se trudi da ne zaostaje previše u izdacima za svoje funkcionisanje (plate igrača, kupovina igrača, ostali rashodi kluba) u odnosu na Partizan. Razlika priliva gotovine u odnosu na odlive kod Zvezde je pokrivana dodatnim zaduživanjem, kao što će se videti kasnije. Pre toga, da pogledamo razliku prethodne dve kategorije, tj. poslovna dobit ili gubitak pre amortizacije (EBITDA):

Zvezda je konstantno ispod nule i to najmanje 3 miliona evra svake godine, što znači da je na dugi rok njeno poslovanje neodrživo (osim ako ne doživi neku ozbiljnu finansijsku injekciju). Da je kojim slučajem privatna firma, verovatno bi sada bila pred stečajem (ne nužno i gašenjem). Partizan je ostvario određen finansijski uspeh prošle godine, ali ako se to ne potvrdi kao dugoročni trend, ni taj klub ne može računati na neko interesovanje investitora u privatizaciji.

Sad još jedna zanimljiva stvar, a to su dugovi (ovde je uzet neto dug, tj. dugoročni i kratkoročni krediti umanjeni za stanje gotovine i depozita u banci).

Evidentno je da stanje obaveza prema bankama kod Partizana opada konstantno, tako da se može reći da se jedan deo zarađenog novca ispravno koristi za otplatu tih kredita. Ipak, kredita i dalje ima (iako oni stalno pričaju suprotno) i na kraju prošle godine ta obaveza je iznosila 4 miliona evra, ali ako se nastavi poslovanje kao u 2010. onda to ne bi trebalo da predstavlja ozbiljan problem za klub. Kod Zvezde pak obaveze po osnovu kredita su dosta veće i dalje rastu pa su na kraju prošle godine iznosile skoro 19 miliona evra (imajući sve u vidu nejasno je kako sadašnje rukovodstvo stalno dobija pohvale da je stabilizovalo klub). 

Biće zanimljivo svakako videti i rezultate za ovu godinu kad budu dostupni, ali je uočljiv neki trend koji će se teško promeniti u kraćem roku. Sa druge strane, sigurno je i da broj navijača predstavlja bitnu stavku za vrednost kluba i interesovanje investitora i tu Zvezda stoji bolje od Partizana, pošto prema jednom istraživanju iz 2008. (koje je doduše sama Zvezda naručila), odnos Zvezda : Partizan : ostali klubovi je 48,2% : 30,5% : 21,3%. Tako izbor Gazprom Njefta da sponzoriše Zvezdu je očito najviše bio motisan tom činjenicom (a očekivano je bilo da izaberu jedan od klubova pošto naftne kompanije i fudbalski klubovi imaju sličnu ciljnu grupu). Novac koji na taj način potroše želeli su da daju klubu koji će vratiti veći marketinški efekat. Međutim, pitanje je u nedostatku sportskih rezultata da li je to zaista tako. 

Izvori: Partizan, C. Zvezda

Razumevanje slobode govora

Učesnicima protesta Occupy Wall Street je bilo dozvoljeno da borave na privatnom zemljištu i protiv volje vlasnika tog zemljišta, pod izgovorom da bi njihovo izbacivanje sa tog poseda predstavljalo kršenje slobode govora. Džorž Rajsman objašnjava zašto je to pogrešno i kako danas ne postoji pravo razumevanje slobode govora:

A major lesson to be learned from the occupation is that hardly anyone nowadays understands the meaning of freedom of speech. Contrary to the prevailing view, freedom of speech is not the ability to say anything, anywhere, at any time. Actual freedom of speech is consistent with respect for property rights. It presupposes that the speaker has the consent of the owners of any property he uses in speaking, such as the land, sound system, or lecture hall or radio or television studio that he uses.

Drugim rečima, vlasti su postupile pogrešno. Trebalo je da bude kao na ovoj fotografiji:

A ceo tekst Džordža Rajsmana se nalazi ovde.