U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović - Piskaralo

Anita Mitić

Biljana - Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult - B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin'

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija - blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski - B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas - blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Slobodno tržište

Staša Koprivica - 100 lisica

Vazda nešto

VladanBa's Blog

Vladan Slavković - Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović - B92 blog

Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Beograd na vodi: tržišni pristup

Nekako se pročulo, takoreći na mala vrata, da je država vlasnik nekog atraktivnog zemljišta u glavnom gradu na kome želi da se nalazi nešto drugo, a da istovremeno postoji investitor koji to drugo hoće da realizuje. Poduhvat je zamišljen tako što će država preuzeti na sebe obavezu da pripremi zemljište za gradnju, a zatim ga uneti u zajedničko preduzeće u kome će imati vlasnički udeo u vrednosti tog zemljišta, tj. u proporciji sa vrednošću onoga što u to preduzeće unese drugi partner.

Sa stanovišta uloge države u ekonomiji, koja treba samo da kreira povoljno poslovno okruženje u kome će privatni investitori sami realizovati svoje projekte i snositi sve rizike, sadašnji pristup realizaciji ovog projekta je pogrešan, nije tržišni i blizak je modernom shvatanju državnog intervencionizma pod parolom javno-privatnog partnerstva.

Koji su problemi u vezi sa tim pristupom?

Strani investitori uvek žele da vide državu kao partnera, budući da država ima neograničen izvor sredstava (budžet) a kroz kontrolu brojnih državnih organa im obezbeđuju prioritetan status. To je bitno drugačija situacija kada se okupe samo privatni investitori, koji dobro odmeravaju gde će plasirati svoj novac. Država ne odmerava previše i spremna je da sledi interes drugog partnera kao da se radi o sopstvenom interesu (a oni ne moraju biti isti). To potencijalno stvara okolnost da rizik države može biti veći nego nomilni udeo u zajedničkom preduzeću. U slučaju neuspeha projekta, može se desiti da zemljište ostane zarobljeno u preduzeću u kome je većinski vlasnik privatni investitor i da bez njegove saglasnosti projekat ne može da realizuje neko drugi.

Ako bi se država odlučila za tržišni pristup, redosled poteza bi trebalo da bude sledeći:

1. Raspisivanje oglasa za prodaju 100% državnog zemljišta na kome se projekat želi realizovati
2. Privatni investitor kupuje zemljište i sam realizuje projekat

U javnosti je kritika projekta potpuno pogrešno usmerena na to da li će domaće arhitekte i inženjeri imati posla ili će njihova kreativnost ostati zarobljena. Time se tema sa ekonomskog pomera na teren estetike i niko ne postavlja pitanje zašto državni funkcioner koji prima platu za sasvim drugi opis posla ima potrebu da promoviše privatni projekat? Uloga države nije da investira u bilo kakve poduhvate u cilju podele profita, već da obezbedi funcionisanje minimalno neophodnih javnih funkcija sa minimalno neophodnim budžetom koji je isključivo tome namenjen.

U situaciji kada je finansijska kriza dovela do sunovrata mnogih investicija na tržištu nekretnina u Srbiji i gde svaki privatni investitor pokušava nekako da sačuva nekretnine koje je ranije izgradio a da samo tržište nekretnina u najboljem slučaju stagnira, niko ne primećuje nelogičnost u želji države da se na takvom tržištu oproba. Interesantno da nijedan novinar ili opoziciona stranka ne znaju kako da napadnu tu nameru. Takođe, ni kritika Saše Radulovića, koja se prevashodno oslanja na zahtev za objavljivanjem eventualnih ugovora koji budu sklopljeni, nije previše jaka, jer ako se dozvoli da država sklapa ugovore u kojima je suinvestitor u tako velikom projektu i praktično se ponaša kao komercijalni investitor koji deli rizik i profit, onda je manje bitno šta će u njemu pisati, jer će tada svaka kritika biti prilično zakasnela. Takav ugovor sigurno ne može biti u korist države, jer ako strani partner poseduje sve neophodne resurse za realizaciju projekta, zašto mu država treba kao partner?

Sukob interesa

Kad se pomoću Google pretražuje "Dinkić sukob interesa" ili bilo koja kombinacija sličnih reči, jedino što izlazi jesu neki bizarni tekstovi o tome kako je pomenuti političar zaposlio suprugu u svom ministarstvu ili istovremeno nastupao kao predlagač zakona o autorskim pravima i kompozitor.

Međutim, mnogo opasnija stvar leži u činjenici da on nastupa kao ministar dva objedinjena ministarstva finansija i privrede. Sukob interesa u ovoj poziciji se ogleda u sledećem primeru:

Dinkić: Simpo da plati ili je naš 

Beograd -- Ministar Mlađan Dinkić kaže da će firma Simpo morati ili da plati dug, što je malo verovatno, ili će taj dug biti pretvoren u državno vlasništvo nad kompanijom. 

Dinkić je, u izjavi novinarima u Vladi Srbije, rekao de je realnija opcija da se poreski dug Simpa pretvori u vlasništvo države i da ta kompanija nastavi da radi kao većinski državna. 

On je rekao da državu ne zanima da zadrži Simpo u svom vlasništvu, već da za tu kompaniju nađe strateškog partnera ili će, ako to ne žele, otići u blokadu...

Interes ministarstva finansija, u čijoj nadležnosti je Poreska uprava jeste prikupljanje poreza, tj. što veći stepen naplate poreza i balansiranje prihoda i rashoda u javnim finansijama (ovde ne ulazimo u to koliki nivo rashoda, prihoda, stope poreza itd je opravdan). U tom smislu, svako neplaćanje poreza treba da upali određenu crvenu lampicu i prema tom dužniku se preduzimaju određene mere u cilju naplate potraživanja (blokada računa, prodaja imovine i naplata kroz stečaj itd).

Ministarstvo privrede ne može da ima ovako jasne interese jer je ono isključivo politička ustanova. Njegovo postojanje u bivšim komunističkim zemljama poput Srbije se može jedino vezati za postojanje određene administracije koja će da dovrši proces privatizacije, nakon čega bi bila ukinuta. Ako njegov cilj nije takav, onda pravi ciljevi ne postoje, mogu se menjati često i vezani su isključivo za političke interese za određena državna preduzeća i slično.

Ako su ovakva dva ministarstva objedinjena u jedno, onda će na šteti sigurno biti ministarstvo finansija, tj. državni budžet, jer proizvoljno definisani ciljevi ministarstva privrede se prenose i na funkcionisanje ovog ministarstva i Poreske uprave. Tako se može doneti odluka da se nekim preduzećima toleriše neplaćanje poreza dok iznos duga ne dostigne takve razmere da njegovom konverzijom u kapital država postaje većinski vlasnik. Dalje, kao većinski vlasnik država će preko objedinjenog ministarstva da zloupotrebljava poreske prihode tako što će da subvencioniše postojanje tog preduzeća u budućem periodu, a onda će da subvencioniše i potencijalnog novog vlasnika te firme ako se isti deklariše kao "strani investitor".

Da ne postoji sukob interesa kreiran spajanjem ministarstava, Poreska uprava bi pokrenula prinudnu naplatu poreza blokadom računa, prodajom imovine kroz stečaj i slično, čime bi naplatila svoja potraživanja od budućih vlasnika Simpa. Ovako, vlasnici Simpa će, ne svojom voljom, postati svi poreski obveznici koji će najpre izmiriti sva zaostala dugovanja ove firme, a onda verovatno preuzeti i neke nove finansijske obaveze.

Ivica Dačić je već zabrljao

Tako zaključuje Dimitrije Boarov u tekstu o mandataru za sastav nove Vlade u listu Vreme:

Dačić uvek s neskrivenim gađenjem govori o profitu kao motivu poslovanja, naročito ako on nije reinvestiran "u funkciji razvoja", to jest po naredbama države. Vidi se da je bio odličan đak u svim "šuvaricama", u vreme kada se profit bio sinonim omraženog kapitalizma, kada se u domaćem sistemu uporno sakrivao iza raznovrsnih floskula ("ostatak dohotka za raspodelu" itd) i kada su činjeni uzaludni napori da se izgradnja socijalizma, to jest postizanje socijalne pravde postavi kao osnovni motiv privređivanja. Što je istorijski gledano i urušilo socijalizam – kada dodavanje državnog nasilja nije više moglo da zameni motiv privatnog interesa za rad.

Ceo tekst se nalazi ovde. Međutim, izgleda da Dačić nije jedini koji je zabrljao ovih dana. Isto je uradio i Žare, glodur pomenutog lista u svom uvodniku ovog broja, gde iznosi neke ideje potpuno suprotne onima koje daje njegov ekonomski novinar ("srpska privreda vapi za podsticajima i svežim novcem, makar on bio iz deviznih rezervi" itd itsl). I to sa uverenjem kao da zna o čemu govori. Ili se može reći da taj virus Delta Holdinga u redakciji Vremena nije zahvatio baš celu redakciju već samo njega. Ne čitam baš redovno taj list, ali mi njihova uređivačka politika deluje kao bizaran miks tugovanja za komunističkom Jugoslavijom i promovisanja atraktivnosti dobrovoljnog penzijskog osiguranja u Delta Generali, između kojih krajnosti se provuče poneki dobar tekst.

29. novembar

"Svaki ljudski problem ne zaslužuje zakon"

To je rečenica iz dopisa kojim je guverner Kalifornije Džeri Braun iskoristio svoje pravo veta na usvajanje zakona kojim je bilo planirano da se uvede kazna u visini od 25 dolara za decu koja skijaju ili upravljaju snoubordom bez kacige.

Iako prihvatam korisnost nošenja kacige prilikom skijanja, zabrinut sam zbog kontinuiranog i naizgled neumoljivog prenosa odgovornosti sa roditelja na državu. Svaki ljudski problem ne zaslužuje zakon.

Verujem da roditelji imaju sposobnost i odgovornost da donose dobre odluke za svoju decu.

Interesantno je da je zakon predložila Demokratska stranka čiji je on član (!), a da ovo nije prvi put da on iskazuje takvu „neposlušnost“. Zapravo, prošle nedelje to je bio samo jedan od 12 predloga zakona na koje je stavio veto, a 11 od njih je predložila njegova stranka. Takođe, u junu je odbio da potpiše i predlog državnog budžeta, sa sledećim obrazloženjem:

Buždet nastavlja da stvara velike deficite u narednim godinama i dodaje milijarde dolara novog duga… sadrži pravno upitne odredbe, skupo zaduživanje i nerealne uštede.

Takođe, on je odbio i da potpiše zakon kojim se osobe koje skupljaju potpise za kandidate na izborima obavezuju da nose odgovarajuće bedževe na sebi, odbio da poveća kazne za vozače koji ne koriste hands-free za mobilne telefone tokom vožnje, liberalizovao je zakon o marihuani, dekriminalizovao homoseksualnost. Kada je predložen zakon kojim bi se povećale novčane kazne za određene kriminalne prestupe u cilju prikupljanja novca za lokalnu službu hitne pomoći, on je rekao da se sigurno radi o dobroj nameri trošenja tih dodatnih sredstava, ali da se ona ne mogu uzeti od jednog dela stanovništa već se moraju naći bolji načini za finansiranje tih službi koji će uključiti sve građane u celini.

Za Dejvida Boaza iz Cato Institute, ovi potezi nisu iznenađenje, obzirom da je Džeri Braun, kada je 1975. nasledivši Ronalda Regana prvi put postao guverner Kalifornije, povećao državnu potrošnju za manji procenat nego njegov prethodnik. 

Sa druge strane, kako se njegova stranka (a samim tim i izbor na mesto guvernera) oslanja na podršku sindikata, njima je morao da se oduži kroz podršku jednom zakonu koji je predložio sindikat zatvorskih radnika, a kojim su dobili dodatne privilegije na teret poreskih obveznika. Ipak, većina ostalih poteza su predstavljali korake u dobrom pravcu. 

"Savet za analizu društva"

Council for the Analysis of Society ... is not to be confused with the nine-member Council for Employment, Income and Social Cohesion, nor the 51-member Employment Policy Council, and certainly not the 36-strong Council for Economic Analysis, which in turn has nothing to do with the 36-strong High Council for the Social Economy.

To je iz teksta Ekonomist magazina o francuskoj kreativnosti da izmišlja besmislena državna tela, koji se nalazi ovde.

Levica sve manje popularna

The Economist daje grafik koji pokazuje broj levičarskih vlada u EU od 1993. godine do danas. Vidi se konstantan pad popularnosti levice od 2000. godine, tako da trenutno u EU 27 ima samo 5 levičarskih vlada.

Tekst se nalazi ovde, a post na istu temu ima i Daniel Hannan, na svom blogu, gde daje tumačenje ovog trenda:

Why? Mainly because people see that the money has run out. During the boom years, voters were happy enough to indulge big-spending parties. Now, they simply want competence.

Whether they will get it is a different matter. The single currency, and the associated plans for fiscal integration, seriously limit the ability of free-market parties to pursue growth strategies. The awful truth is that, as long as your country is in the euro, it doesn’t much matter how you vote.

Ron Paul, drugi put

Kongresmen Ron Paul je, kao i prošle godine, pobedio na CPAC (Conservative Political Action Conference). Ovde je ceo govor, koji počinje osvrtom na krizu u Egiptu:

Kratak citat sa Lew Rockwell Blog-a na ovu temu:

Ron Paul won the CPAC straw poll, as you know. But it isn’t fair, they say. He inspired all those people to come vote for him. Um, well, isn’t that the point?

Rekonstrukcija Vlade

Mediji su našli novu zanimaciju, a to je moguća rekonstrukcija Vlade.

Došlo je vreme da se "podvuče crta" i da se kaže ko je za šta odgovoran, ko je šta radio i koji ministri nisu uradili ono što se od njih očekivalo, kaže jedan potpredsednik Vlade.

Ok, poštujem tu inicijativu. Hajde da počnemo od ministarstva vera, na primer. Koji su kriterijumi uspeha njihovog rada i kako se mere? Ili ministarstva za dijasporu? Šta bi mogli oni da urade da opravdaju sopstveno postojanje? Pošto je ključna odrednica „da se kaže ko je za šta odgovoran“ zanima me čisto onako usput za šta je odgovoran ministar bez portfelja? Ili će on možda biti izuzet od ovog ispitivanja, budući da se ne uklapa u osnovni kriterijum, tj. da mora za nešto prethodno da bude odgovoran da bi polagao račune.

Ali da ne bude da sam izabrao lake primere, možemo uzeti i ministarstvo ekonomije. Koji kriterijum bi trebalo primeniti za ocenu njihovog rada? Siguran sam da bi oni hteli da to budu neki makroekonomski podaci, kao npr stopa rasta GDP-a, ali to je prilično besmisleno jer oni ne upravljaju celokupnom privredom pa nisu zaslužni za bilo kakav rast. Jedini parametar njihovog uspeha bi trebalo da bude broj sprovedenih privatizacija, budući da je taj proces jedino zbog čega ovo ministarstvo još uvek postoji (jasno je da kad sve firme budu u privatnom vlasništvu, neće biti potrebe da se neki državni organ bavi njima kao što se bavio državnim firmama). U tom segmentu su prilično neuspešni, čak su uspeli da osmisle i novi metod, transformaciju društvenog u državno vlasništvo, kako se privatizacija uopšte ne bi ni sprovela (primer zoološkog vrta). Dakle, imajući u vidu da većina ministara u Vladi imaju problem da opravdaju svoje postojanje, izjava s početka teksta je trebalo da glasi:

Došlo je vreme da se “podvuče crta” i da se kaže kojim poslovima država treba da se bavi a kojima ne i koja ministarstva treba da budu ukinuta.

Mnogo je lakše krenuti od onih koja treba da ostanu. Tu su samo ministarstvo finansija, pravde, vojske, policije i spoljnih poslova. Sva ostala su nepotrebna budući da su neka od njih nastala razbijanjem ekonomskog sektora, kako bi on bio pravilno raspoređen između koalicionih partnera (tu spadaju ministarstva poljoprivrede, rudarstva i energetike, infrastrukture, trgovine i usluga, NIP), neka obuhvataju delatnosti kojima država ne treba da se bavi (prosveta, omladina i sport, zdravlje, rad i socijalna politika, životna sredina, nauka i tehnološki razvoj, telekomunikacije, kultura, vera), dok ostala verovatno služe za dostizanje nekog ciljanog broja ministara (državna uprava i lokalna samouprava, Kosovo i Metohija, ministarstvo bez portfelja). 

NIS i privatizacija

Početkom ove nedelje je počelo trgovanje akcijama NIS-a, pa je to odlična prilika za prikupljanje političkih poena na nezadovoljstvu građana cenom akcija. Tako se LDP dosetio da kritikuje način na koji je privatizovan NIS, ispravno navodeći da nije bilo tendera, da je očuvan monopol itd. Ali onda pokušavaju da budu ubedljivi, pa kritikuju i „dopuštanje neverovatne mogućnosti da se obavezne investicije finansiraju iz kredita koji opterećuju kompaniju u kojoj je Srbija još uvek suvlasnik".

Kako privatizacija podrazumeva prodaju većinskog državnog kapitala (u ovom slučaju 51%) to je nakon gubitka većinskog paketa akcija njihovom prodajom najčešće onemogućen dalji uticaj na poslovanje i donošenje bitnih odluka, pa samim tim je na novom vlasniku da odluči kako će finansirati investicije koje namerava da sprovede. A odluka o investicijama je samo njegova (jer je i kompanija postala samo njegova) pa samim tim uvođenje investicija kao obaveze novog vlasnika je problem a ne način njihovog finansiranja. (Čak su neki ekonomisti, u odbrani ove prodaje, bili skloni da sabiraju iznos cene i investicija i time pokušavali da opravdavaju celu transakciju.) Uopšte, to je suvišan element celog koncepta privatizacije u Srbiji, gde postoji kriterijum obaveznih investicija koji ulazi u vrednost ponude. Država je trebalo kao jedini kriterijum da postavi cenu koja će se plaćati za kapital ili imovinu koja je predmet prodaje, jer bi na taj način najbolje bila utvrđena tržišna vrednost ovih preduzeća.

Ali najlošija stvar u vezi sa stavovima ove stranke po pitanju NIS-a tek sledi u narednoj rečenici, gde se kaže „...da je zemlja dovedena u situaciju da ostane bez energetskih resursa, uz potpuni gubitak suverentiteta u toj oblasti“.

U prvi mah vam se čini da je možda neki novinar greškom uradio copy-paste neke rečenice iz saopštenja SPS-a, ali ipak to nije slučaj. Znači najpre se kritikuje samo način privatizacije, ali u toku pisanja saopštenja su uspeli da promene mišljenje, pa je ipak bolje da privatizacije nije ni bilo, i da su „resursi“ ostali državni kako bi se njihovim mudrim upravljanjem od strane države očuvao „suverenitet“. Pokušavam da razumem smisao prefiksa „liberalna“ u nazivu ove partije, ali je on verovatno poznat samo njegovim autorima. Još jednom se potvrđuje da po pitanju ekonomske politike zapravo nema bitnih razlika u trenutnoj političkoj ponudi.

Otvoreno pismo Obami

Profesor Don Boudreaux na blogu Cafe Hayek piše otvoreno pismo američkom predsedniku. Ton je vrlo duhovit i ironičan, a tekst pisma se nalazi ovde.

Makedonci su shvatili...

... da je angažovanje tzv. ekonomskih diplomata besmisleno.

Deljenje vizit-karti ili privlačenje stranih investicija, šta je zadatak ekonomskih promotera Makedonije u svetu? - pitaju se danas makedonski mediji posle informacije da je lane potrošeno 600.000 evra ali bez ikakvih rezultata. "Potrošeni su milioni evra, za avionske karte biznis klasom, za najskuplje hotele, poslovne ručkove, za plate partijskim aktivistima, a sa druge strane stranih investicija nema", kazao je Igor Ivanovski iz SDSM.

Šteta što su u Srbiji ovi aktivisti tek uvedeni u službu, pa će morati da prođe neko vreme dok se ne dođe do sličnog saznanja. Obzirom da se aktivnostima privlačenja investitora već bave privatne investicione banke koje posluju i u Srbiji, bilo u domaćem ili stranom vlasništvu, onda je nepotrebno pravljenje paralelnih radnih mesta u državnom sektoru. Osim što ne raspolažu dovoljnim znanjem, državni službenici neće biti dovoljno motivisani budući da ne ostvaruju zaradu u odnosu na vrednost realizovane transakcije, kao u privatnom sektoru. Tako su najveće investicije u Srbiji realizovane uz pomoć privatnih savetnika (ugovor sa Fiat-om kao i sve privatizacije).

Libertarijanac za predsednika

Rast socijalizma u SAD za vreme mandata predsednika Obame dovodi do reakcije u vidu popularizacije principa klasičnog liberalizma. Najpre je došlo do masovnog protesta protiv državne intervencije pod nazivom Tea Party Movement, a prethodnog vikenda je na probnom glasanju konzervativaca za budućeg predsedničkog kandidata pobedio jedan od najistaknutijih libertarijanaca Ron Paul, sadašnji republikanski kongresmen iz Teksasa.

U spoljnoj politici se zalaže za odsustvo intervencija, kao i za povlačenje iz UN, NATO, NAFTA i WTO, dok u ekonomskoj politici podržava slobodno tržište, odnosno bazira se na Austrijskoj školi (na Wikipediji stoji da u kabinetu drži slike poznatih predstavnika ove škole Hajeka, Mizesa i Rotbarda).

U nastavku je snimak nedavnog gostovanja na CNN-u:

Desnica na mestu levice

Odavno je primećeno da na srpskoj političkoj sceni vlada ideološka konfuzija, što se vidi i po tome da skoro sve stranke desnice i desnog centra zagovaraju ideje levice u ekonomskoj politici. Sa ambicioznom idejom da profiliše novu, ideološki konzistentnu, srpsku desnicu, nastao je Centar za konzervativne studije. Medjutim, kad malo bolje pogledamo kako ova NVO vidi svoj ideološki profil, onda se zaključuje da u najboljem slučaju i ona pripada upravo takvoj stvarnosti na desnom spektru.

Tako u dokumentu Nova srpska desnica ovog Centra, autor Miša Đurković predstavlja "Aksiome desnice". Na prvom mestu je formulisan odnos prema tržišnoj ekonomiji, gde se ispravno kaže da je tržišna privreda najbolji način za alokaciju resursa i za stimulisanje ekonomskog napretka u jednoj zemlji. Ekonomski aksiomi desnice zauzimaju još sledeće dve tačke u kojima je definisan odnos prema monopolima i odnos prema carinama. Postavlja se pitanje zbog čega je to bitno posebno naglašavati, jer ako je neko pristalica slobodnog tržišta, jasno je da je protivnik monopola, carina, visokih poreza i drugih državnih nameta. Ipak, u odnosu prema monopolima se navodi da je suštinski zadatak države da se bori protiv monopola. Sama formulacija delimično upućuje na zaključak da autor smatra kako su monopoli nekakvo strano telo koje se iznenada pojavljuje na tržištu jedne zemlje, bez ikakvog znanja same države, pa je otuda njen zadatak da se protiv njih "bori". Ipak, monopoli mogu nastati jedino odlukom države da osnuje preduzeće koje će biti monopolista u jednoj delatnosti (državni monopoli) ili dodeljivanjem privatnom preduzeću monopolske pozicije, odnosno privatizacijom prethodnog državnog preduzeća bez otvaranja tržišta (privatni monopoli). Bilo kako bilo, monopol uvek nastaje kao rezultat državne odluke, tako da je njen zadatak da jednostavno stavi tu odluku van snage i otvori tržište, što je vrlo jednostavan proces koji ne mora da podrazumeva dugoročnu "borbu".

Naravno, ova potencijalna jezička zavrzlama ne mora da znači kako autor nije istinski privržen sistemu u kome postoji slobodna konkurencija. Ipak, u sledećoj tački u kojoj se definiše odnos prema carinama, ta istinska privrženost tržišnoj privredi se dovodi u pitanje jer se tvrdi kako je razrušena i bombardovana Srbija morala još jedno vreme da zadrži visoke carine kako bi omogućila razorenim fabrikama da se oporave i osposobe za tržišnu borbu. Dakle saznajemo da autor misli kako najbolji način pripreme za tržišnu borbu predstavlja odsustvo svakog tržišta (kao npr da učite da plivate tako što nećete ući u bazen). Takođe, implicitno se može zaključiti kako Đurković misli da glavni faktor sadašnje nekonkurentnosti naših preduzeća ne predstavlja situacija u kojoj decenijama unazad nisu imala pritisak tržišta da poboljšavaju svoje performanse i kvalitet proizvoda i usluga, već je to činjenica da su "razrušena i bombardovana", čime se dakle optužuje NATO pakt kao glavni krivac za stanje srpske privrede na izlazu iz 90ih.

U tekstu Između načela i prakse u istom dokumentu autor Vladimir Dobrosavljević se detaljnije bavi pomenutim pozicioniranjem stranaka na desnom spektru i njihovim politikama, odnosno učincima politika. Tako se kaže da je srpska izvozna ekonomija urušena prevremenom liberalizacijom uvoza i restriktivnom monetarnom politikom, nestala su bankarska ulaganja u privredu. Dakle, još jednom saznajemo da od zalaganja za tržišnu privredu nema ništa, budući da autor smatra da tržište ne treba da određuje šta će se proizvoditi, već treba raditi na stimulisanju izvoza (verovatno u onim granama koje država proglasi "strateškim"), a istovremeno koristiti protekcionizam za jačanje domaće industrije. Formulacija o nestanku bankarskih ulaganja u privredu je posebno besmislena, budući da je bankarski sektor među prvima bio reformisan, što je kasnije omogućilo rast privredne aktivnosti kroz rast odobrenih kredita.

Naravno da postoji još spornih momenata ali i ovo je dovoljno za ilustraciju. Entuzijasti za stvaranje nove srpske desnice će, očigledno je, morati da se pronađu u nekim drugim krugovima.