Ekonomija protiv obnovljivih izvora energije

List Danas je pre par dana objavio tekst o tome da EU kritikuje Srbiju zbog nedovoljnog razvoja obnovljivih izvora energije u našoj zemlji. 

U deklaraciji Evropski parlament ističe da „žali zbog izostanka napretka i stalnog kašnjenja u praktičnoj primeni okvira za obnovljive izvore energije i primećuje da Srbija zaostaje za drugim zemljama kandidatima u korišćenju obnovljivih izvora energije i izražava zabrinutost zbog toga što ciljevi za obnovljive izvore energije za 2020. u Srbiji neće biti ispunjeni“. EP, takođe, „naglašava potrebu za transparentnošću u postupcima savetovanja vlade i žali zbog neuspeha vlasti Srbije u vođenju računa o stavovima međunarodnih finansijskih institucija pri usvajanju modela ugovora o otkupu električne energije“. Uz to, Evropski parlament je izrazio negodovanje zbog toga što je postignuto vrlo malo napretka u oblasti životne sredine i klimatskih promena te je pozvao vlasti u Srbiji da što je brže moguće usvoje sveobuhvatnu strategiju za klimu u skladu sa ciljevima Evropske unije. 

Trenutno je cilj da se do 2020. godine postigne minimalno učešče energije proizvedene iz obnovljivih izvora od minimalno 20% u ukupno proizvedenoj energiji. Istovremeno, Njujork Tajms piše da EU odustaje od ciljeva u vezi sa obnovljivim izvorima energije. Naime, na sastancima Evropske komisije prošle nedelje je razmatrano da nakon 2020. godine budu ukinute obaveze država članica prema ciljevima u domenu učešća energije proizvedene iz obnovljivih izvora. Kako se navodi, Evropa je dugo godina pokušavala da "spase planetu" postavljajući globalne standarde u domenu klimatskih promena, korišćenja obnovljivih izvora energije i emisije gasova, istovremeno žrtvujuću ekonomski rast. 

High energy costs, declining industrial competitiveness and a recognition that the economy is unlikely to rebound strongly any time soon are leading policy makers to begin easing up in their drive for more aggressive climate regulation.

On Wednesday, the European Union proposed an end to binding national targets for renewable energy production after 2020. Instead, it substituted an overall European goal that is likely to be much harder to enforce.

But the proposals were seen as a substantial backtrack by environmental groups, and evidence that economic factors were starting to influence the climate debate in ways they previously had not in Europe.

Fraud. Why the Great Recession? (2012)

Odličan dokumentarni film koji je producirao prof. Jesús Huerta de Soto, iz jula ove godine. Govori o finansijskoj krizi iz 2008. godine iz ugla austrijske škole. Zvanični sajt filma se nalazi ovde.

EPS-ova "logika" određivanja cena

U poslovanju firme iz koje socijalizam nikada nije ni izašao, najavljuju se neke socijalističke novine. Tako je ministarka energetike danas izjavila da će se promeniti tarifni sistem, tako da najveći potrošači plaćaju više, a mali potrošači plaćaju manje, sve u skladu sa politikom ove vlade da treba posebno nagaziti one koji dobro zarađuju.

Šta je problem u vezi sa tim?

Rast prodaje a samim tim i proizvodnje nekog proizvoda/usluge snižava njegove prodajne odnosno proizvodne troškove, tako da kupci koji kupuju veće količine proizvoda treba da imaju manju cenu po jedinici proizvoda (bilo da je to kilogram, metar, litar ili kilovat-čas). U prodajnoj politici to funkcioniše preko rabata, tako da oni koji kupuju veće količine dobijaju manju cenu kao popust na količinu. Na taj način se povećava obim prodaje i portfolio kupaca koje to preduzeće ima, kao pretpostavka njegovog uspešnog poslovanja (interesantno da je isti argument upotrebio i bivši ruski ambasador Konuzin kada je objašnjavao zašto je cena gasa za Nemačku dosta niža od one koju plaća Srbija).

Međutim, to je situacija sa preduzećima koja nastoje da budu profitabilna i uspešna. EPS nema taj cilj. Njegov, tj. cilj države je da EPS bude gubitaš i nikad ne postane profitabilna kompanija. Što su veći gubici, to je veći strateški značaj te kompanije za državu, jer država posebno voli kompanije koje prave gubitke (pored EPS-a tu je Železara Smederevo i mnoge druge). Time se samo potvrđuje teza da najviše štićena preduzeća, tj. monopolisti na neliberalizovanom tržištu moraju da propadaju, tj. da nijedan proizvod ili usluga ne može biti element socijalne politike.

Posledice takve odluke će biti da će najveći potrošači (a to su preduzeća) imati rast troškova energije, zbog čega će im se smanjiti dobitak a time i sposobnost da rastu, investiraju, izmiruju svoje obaveze i dr. To će uticati i generalno na niži rast ekonomije.

Frenk Zapa protiv Gorovih

Negde 1985. godine u SAD, muzičari su bili tadašnji ekvivalent terorista Al Kaide. Supruga Al Gora je zajedno sa još nekoliko istomišljenica odlučila da stane na put onima koji su bili izuzetno štetni za društvo.

Sve je počelo kad je gđa Tipper Gore čula kako njena ćerka sluša pesmu Darling Nikki koju izvodi Prince. Prva strofa glasi:

I knew a girl named Nikki
I guess u could say she was a sex fiend
I met her in a hotel lobby
Masturbating with a magazine
She said howd u like 2 waste some time
And I could not resist when I saw little Nikki grind

Kada je čula još nekoliko sličnih pesama i pogledala spotove u kojima se pojavljuju reči kao što su „seks“ i „masturbacija“ ili govori o nasilju ili uzimanju alkohola i droge, Gorova je izjavila:

The images frightened my children, they frightened me! I am frightened! Way frightened! The graphic sex and the violence were too much for us to handle.

Nakon toga je napravljena lista od 15 opasnih pesama, kojima je trebalo da se bavi novo telo: Parents Music Resource Center (PMRC). Njihove ideje su se kretale od toga da se napravi rejting sistem po uzoru na filmove, pa da svaki album sadrži neku oznaku o tome kojoj publici je namenjen, preko toga da svaki album sadrži obavezne tekstove pesama i napomenu na omotu da se radi o opasnom materijalu (valjda slično kao danas za cigarete), do toga da TV stanicama bude zabranjeno emitovanje spotova koje PMRC odredi i tome slično.

Komitet za trgovinu, nauku i transport Senata je organizovao raspravu ovim povodom na kojoj su učestvovale članice PMRC-a kao i nekoliko muzičara, kako bi se pronašlo rešenje za "problem". Ispod se nalazi izlaganje Frenka Zape. Ovde se nalazi tekst njegovog izlaganja a ovde tekstovi svih izlaganja. Zapa se na početku pozvao na I amandman Ustava SAD kojim se garantuje sloboda govora, a u nastavku detaljno dekonstruisao ideje PMRC-a. Nakon Zapinog izlaganja, i sam Gore je imao zadovoljstvo da postavi pitanja nakon čega se izrodila rasprava između njih dvojice.














Takođe, interesantno je bilo izlaganje i kantri muzičara Džona Denvera:

O Izveštaju o medijima Saveta za borbu protiv korupcije

Savet za borbu protiv korupcije je sastavio dokument bombastičnog naziva "Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji" (pdf). Imajući u vidu blamaže ove institucije po nekim drugim pitanjima, zanimalo me šta su napravili u ovom slučaju. Izveštaj jeste rezultat jednog detaljnog pristupa i sa te strane ima određeni kvalitet jer je dosta relevantnih informacija prikupljeno i izloženo. Sa druge strane, manjkavosti koje se mogu istaći potiču pre svega iz shvatanja medijske industrije i načina kako ona treba da funkcioniše. Takođe, kako bi izveštaj bio povezan za osnovnim delovanjem saveta (a to je nominalno borba protiv korupcije), mediji se kritikuju zbog nedovoljnog zalaganja za otkrivanje slučajeva korupcije.

Savet je identifikovao tri glavna problema u vezi sa medijima u Srbiji, i ceo izveštaj je strukturisan na način da izlaže detaljne informacije koje, po njima, potkrepljuju postojanje ova tri problema, pa i u ovom kraćem osvrtu je logično slediti taj redosled.

1. Netransparentnost medijskog vlasništva

Netransparentnost vlasništva (koje se dokazuje navođenjem vlasnika medija iz ofšor zona) bi se mogla shvatiti kao problem da je to pojava koja je karakteristična samo za firme koje posluju u medijskoj industriji. Međutim, kako je ta pojava prisutna i u drugim industrijama, onda se postavlja pitanje zašto bi to bilo tako alarmantno shvaćeno ovde? Razlog je naravno u tome što relevantna medijska regulativa u Srbiji ne dozvoljava učešće stranog vlasnika veće od 49% u kapitalu medija u Srbiji. Da bi se ta odredba ispoštovala, neophodno je transparentno vlasništvo. A njega nema, pa nije sigurno da li se zakon poštuje. I onda Savet kaže – obezbedite transparentno vlasništvo, ne dovodeći u pitanje opravdanost postojanja tog ograničenja od maksimalnih 49%. Šta bi bilo kada bi se slična odredba uvela u neke druge industrije, na primer telekomunikacije, industriju čelika, automobilsku industriju, bankarstvo itd? Jasno je da se ne bi desile skoro sve strane investicije u Srbiji u poslednjih 10 godina.

Kroz izveštaj Saveta naravno provejava mišljenje da su mediji neka posebna vrsta i ne mogu se tek tako izložiti tržištu i posmatrati kao svaki drugi biznis. U realnosti je drugačije i program koji mediji nude je proizvod kao i svaki drugi i od spremnosti gledalaca da taj proizvod kupuju zavisi i opstanak medija.

Međutim, savet smatra da problem netransparentnog vlasništva nije samo bitan kao takav, već ima manifestaciju i u tome da se „interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana“. Ovde postoji jedan logički kratak spoj, jer da mediji ne rade u interesu građana, onda ih ovi ne bi gledali/slušali/čitali i oni bi se vrlo brzo ugasili. Teza o protivurečnom interesu biznismena u bilo kojoj industriji i potrošača njihovih proizvoda (a i njihovih zaposlenih i još čega sve ne, na drugoj strani) je opšte mesto levičarske kritike stvarnosti. Odabir čitaoca jednog dnevnog lista da svaki dan kupuje taj list na trafici je ekonomska transakcija kao i svaka druga. Vlasnik tog lista je time što je obezbedio da se njegovo izdanje svakodnevno pojavi u prodaji zadovoljio interese jednog dela građana. Tek kada bi se povukao iz posla, moglo bi se reći da se njegovi interesi „ne poklapaju sa interesima građana“. Međutim, pošto bi interes građana bio poznat, neko drugi bi uleteo na njegovo mesto i nastavio da zadovoljava interese građana preuzimanjem njegovog lista ili osnivanjem novog.

2. Ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja

U ovom delu se detaljno navode primeri brojnih ugovora o oglašavanju, istraživanju tržišta i raznim drugim aktivnostima koje su mediji sprovodili za državne organe, a gde je prvenstveni cilj bio promocija političkih funkcionera koji vode te organe, odnosno amortizovanje kritike medija prema njihovom radu (akcije tipa Očistimo Srbiju i slične gluposti). Mislim da se na ovaj deo ne može dati neka konkretna primedba, ali jasno je da ovo nije problem samih medija već državne uprave i kontrole njihovih budžeta, finansija itd.

3. Problem RTS-a koji umesto javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita

I ovo je pravilno uočen problem, ali je njega nemoguće ukloniti na bilo koji drugi način osim napuštanjem ideje javnog servisa kao takvog, tj. gašenjem RTS-a. O tome je pisao i Borislav Ristić na blogu Mizes kafe (gde je prevashodni povod bio osvrt na poznato izvinjenje RTS-a za „uređivačku politiku“ Dnevnika 90-ih):

Ja pripadam onoj školi mišljenja koja u posvemašnjoj „zloupotrebi“ i moralnoj i fizičkoj devastaciji svih državnih institucija za vreme Miloševića, vidi dobar razlog da se te institucije ukinu a ne popravljaju. Miloševićev režim je demonstrirao krajnje konsekvence socijalizma primenjenog u praksi u nekoliko oblasti. Izazivanjem ratova je pokazao da je krajnja konsekvenca socijalističkog socijalnog inženjeringa ne „izgradnja društva“ nego njegov raspad i uništenje. Hiperinflacijom je pokazao šta sve država može kada imamo instituciju centralne banku. RTS-ovskom propagandom je pokazao krajnje mogućnosti institucije državnog informisanja… Jako malo smo naučili iz iskustva total(itar)ne destrukcije društva do koje je doveo nacional-socijalistički režim SM, ako nam je jedina pouka to da se radilo o jednom u osnovi ispravnom sistemu, a da je destrukcija bila samo posledica „zloupotrebe“ ili „izopačavanja“ njenih inače korisnih i neophodnih socijalnih institucija…

Još regulacije u igri - UEFA smanjuje "nejednakost" u evropskom fudbalu

Iako su naši klubovi ispali već u kvalifikacionim utakmica evropskih takmičenja ove sezone, navijači su bili oduševljeni igrama nekih mladih igrača, koji kao i uvek predstavljaju „budućnost“ tih klubova. Tako se u Partizanu govorilo o desnom beku Nikoli Aksentijeviću, dok se u Zvezdi velikim potencijalom smatra centralni defanzivac Uroš Ćosić, koji ipak nije igrač ovog kluba već je na pozajmici. Imajući u vidu i da mnogi inostrani igrači kod nas ne daju doprinos igri koji se od njih očekuje, čini se da je među onima koji prate fudbal većinsko shvatanje da klubovi treba se okrenu svojim omladinskim školama i odatle regrutuju igrače za prvi tim. Takav pristup zastupaju i mnogi bivši fudbaleri, ne samo u našoj zemlji.

Međutim, čak i da je to tačno i da razvoj mladih igrača predstavlja najbolji način funkcionisanja jednog fudbalskog kluba, zašto ih sve obavezati da funkcionišu na taj način i nametati jedan način rada, koliko god se on činio opravdan i podržan od strane stručnjaka? Zašto ograničavati slobodu klubova da sami formulišu svoj način poslovanja? Nažalost, najnovija regulativa UEFA-e, ima upravo taj cilj. Oni smatraju da je sadašnji model funkcionisanja mnogih evropskih klubova „neodrživ“, obzirom na ogromne iznose novca koji troše na transfere i plate igrača, zbog čega pred njih postavljaju sledeće zahteve:

1. Najpre, definisali su maksimalni iznos gubitka koji klub može da ostvari i iznosi 5 miliona evra, a može se povećati do 45 miliona evra (do 2015. godine) odnosno do 30 miliona evra gubitka (od 2015 – 2018) samo ako je takav gubitak pokriven novim uplatama kapitala od strane vlasnika
2. Klubovi će morati da uravnoteže prihode i rashode generisane od fudbala, tj. da ono što troše za plate igrača i transfere bude pokriveno od prihoda od prodaje igrača, TV prava, ulaznica i drugih marketinških prihoda. Znači ne mogu trošiti više za transfere od onoga što su zaradili svojim osnovnim prihodima (gde ne bi spadali npr prihodi od iznajmljivanja objekta, hotela u okviru stadiona i sl).
3. Sponzorski ugovori visokih vrednosti neće biti dozvoljeni, tačnije neće biti priznavani u celom iznosu u prethodno navedene „fudbalske prihode“, pa prihodi po tom osnovu neće moći u celini da se koriste za kupovinu igrača. Sankcije su takve da klubu može biti zabranjeno da koristi određene igrače koje je kupio u UEFA kupovima ili čak da mu bude zabranjeno učešće u evropskim takmičenjima.

Da li sve ovo ima smisla sa finansijske strane?

Kada je u pitanju iznos gubitaka, oni mogu nastati i zbog okolnosti na koje klub ne može uvek da utiče. Pored toga, klubovi će biti kažnjeni uobičajenim tržišnim mehanizmom zbog neuspešnog poslovanja. Ako klub kontinuirano ostvaruje gubitke, vlasnici će najpre najuriti menadžere (sportske direktore, trenere itd), kako bi probali sa novim, a ostvarene gubitke će pokriti upumpavanjem dodatnih novčanih sredstava u klub. Ako gubici nastave da se generišu i pored nekoliko promena menadžmenta, a vlasnici izgube apetit da i dalje prosipaju svoj novac, verovatno će prodati klub drugome, a ako ni to ne uspe klub će otići u stečajni postupak (kao što se desilo sa Portsmutom), što opet ne mora da znači kraj njegovog postojanja. U svakom slučaju, tržište ima mehanizam kojim disciplinuje učesnike i kažnjava neuspešne, a ovaj zahtev za određenim nivoom gubitka koji će se tolerisati može samo da utiče na menadžment da se više nego inače bavi podešavanjem svojih izveštaja. Promene vlasništva, menadžmenta, bankrot kluba zbog prevelikih dugova pa čak i gašenje treba da budu potpuno normalne stvari u fudbalu kao što su normalne i u bilo kojoj drugoj delatnosti i ne mogu se posmatrati kao neka nestabilnost ili problem koji se može sprečiti dodatnom regulacijom.

Pored toga, kako je određeno da maksimalni gubitak bude 45 miliona, ako su vlasnici spremni da uplatama svojih sredstava pokriju i veće gubitke? Uostalom, da bi neki klubovi došli na veći nivo od onoga na kome se trenutno nalaze, logično je da u jednom periodu dosta investiraju i ulaze u gubitke u prvim godinama, da bi im se kasnije (ako ostvare svoje planove) ta sredstva vratila, kao i u svakom drugom biznisu. Ova regulativa u tom smislu obeshrabruje rizik.

Ovim pravilima će biti zabranjeni i sponzorski ugovori ogromne vrednosti, kakve ima npr Mančester Siti. Naime, UEFA neće priznavati ceo prihod po osnovu tog ugovora kao „fudbalski prihod“ već će ga porediti sa sličnim ugovorima za druge klubove, pa priznavati onaj deo koji je do tada bio uobičajen za vrednost sponzorskih ugovora. Na primer, to znači da ako je neki klub pribavio sponzora koji će mu upumpati 400 miliona evra, a do tada je najveći takav ugovor bio na 100 miliona, klubu će biti priznato samo 100 miliona evra kao prihod koji se može koristiti za troškove igrača, prelaznog roka itd. Međutim, to je opet besmisleno jer su takvi ugovori upravo odraz potencijala kluba, zbog čega dobijaju finansijsku injekciju kao nagradu.

Ovim pravilima se postavlja mera uspeha koja ignoriše činjenicu da su fudbalski klubovi kompanije kao i sve druge. Ako neki bogataš upumpava novac u klub i ako se to vraća rezultatima (ili na bilo koji drugi način koji on smatra rezultatom), zašto bi to bilo sankcionisano? Ako bi investitor shvatio da to sipanje novca ne vodi ciljevima koje želi da postigne, onda bi sam odustao bez obzira da li UEFA ima neke kriterijume ili ne.

Ako je sve tako nelogično, koje je onda objašnjenje za sva ova ograničenja? Odgovor daje Jean-Luc Dehaene, UEFA-in čovek koji je zadužen da precizira i nadzire sprovođenje ove regulacije:

„Platini želi da bude više jednakosti između klubova.“

Znači, nejednakost je problem, ta večna boljka čovečanstva koja se nikako ne da sama od sebe izlečiti, a uvek predstavlja zid pred progresom i blagostanjem. Dalje, kaže se da je Platini zabrinut nad visinom duga koji imaju pojedini evropski klubovi i zbog činjenice da samo oko 20% njih posluje sa profitom, zbog čega želi da uvede novi održiviji biznis model. Ali ako je postojeći model neodrživ, zašto se mnogi klubovi nisu jednostavno ugasili? Valjda je to momenat kada se potvrđuje neodrživost modela pod kojim posluju.

Najveći deo ovih rešenja je iniciran preuzimanjem Mančester Sitija od strane konzorcijuma iz Abu Dabija kao i Čelsija od strane poznatog investitora sličnog kapaciteta. Ova dva kluba su prošle godine poslovali sa gubicima koji se ne uklapaju u novu regulativu (odnosno regulativa je definisana tako da se oni ne uklapaju u nju), i to Siti sa oko 140 miliona evra gubitka, a Čelsi sa približno 60 miliona evra.

Međutim, napredak u sportskim rezultatima ovih klubova je očigledan nakon dolaska novih vlasnika. Oni su imali jasan plan da ih dovedu u sam vrh evropskog fudbala i prve uspehe su već ostvarili. Tako je novi vlasnik Sitija od kad je 2008. godine preuzeo klub potrošio jednu milijardu evra na njega, ali je uspeo da mu obezbedi prvi trofej posle 35 godina (FA kup) i mesto u Ligi šampiona u ovoj sezoni. Čelsi je imao nekoliko osvojenih kup takmičenja, ali jedinu titulu u ligi je osvojio 1955. godine, pre nego što je 2003. dobio novog vlasnika iz Istočne Evrope. Od tada do danas je već tri puta bio šampion u Premijer ligi. Sa druge strane, Arsenal koji se ponosi činjenicom da vodi „održivo“ fudbalsko poslovanje nije osvojio nijedan trofej u poslednjih 7 godina.

Stav koji je UEFA zauzela je potpuno paternalistički. Njen generalni sekretar G. Infantino kaže da oni nisu tu da kazne klubove, već da im „pomognu“, a Platini u jednoj izjavi čak kaže da su oni tu da ih „zaštite“. Zašto je potrebno da UEFA pomaže klubovima i od koga će da ih zaštiti? Oni sami nisu fudbalski klub, već asocijacija koja se bavi organizacijom takmičenja, marketingom itd. Menadžeri klubova treba sami da znaju šta je najbolje za njihov klub, a to ne mora biti isto ono što je najbolje i za UEFA.

Posledice?

Generalno, doćiće do usporavanja razvoja evropskog fudbala, jer će biti manje prostora za investiranje. Takođe, trenutno najmoćniji klubovi će lakše zadržati svoje pozicije jer neće biti opasnosti da ih neki trenutno slabiji konkurenti za 2-3 godine potpuno nadmaše zahvaljujući investicijama od više stotina miliona evra godišnje, budući da one neće biti moguće kao do sada (što je i razlog podrške ovom planu od vodećih klubova). Ako se ova regulativa bude zaista striktno primenjivala, klubovi koji nisu u vrhu će mnogo sporije napredovati na sledeći stepenik zato što neće biti u mogućnosti da u kraćem periodu značajno investiraju u svoj tim, unaprede rezultate i povećaju prihode već će se kretati u nekom začaranom krugu u kom se sada nalaze.

Za dalje čitanje:

1. European Soccer Goes Feudal, Wall Street Journal

2. UEFA Club Licensing and Financial Fair Play Regulations (ceo dokument sa novom regulativom)

"Savet za analizu društva"

Council for the Analysis of Society ... is not to be confused with the nine-member Council for Employment, Income and Social Cohesion, nor the 51-member Employment Policy Council, and certainly not the 36-strong Council for Economic Analysis, which in turn has nothing to do with the 36-strong High Council for the Social Economy.

To je iz teksta Ekonomist magazina o francuskoj kreativnosti da izmišlja besmislena državna tela, koji se nalazi ovde.

Minimalna zarada i osobe sa invaliditetom

Popularno je shvatanje da minimalna zarada štiti zaposlene, garantujući im određen nivo primanja. Međutim, iz ugla tržišne ekonomije, time se deformiše tržište rada, budući da su oni koji su spremni da rade za manje od minimalne zarade onemogućeni da stupe u radni odnos, zbog čega se povećava nezaposlenost.

Philip Davies, član britanskog parlamenta, govori o štetnosti minimalne zarade za određene kategorije nezaposlenih, kao što su osobe sa invaliditetom:

"My view is that for some people, the national minimum wage may be more of a hindrance than a help. 

If those people who consider it is being a hindrance to them, and in my view that's some of the most vulnerable people in society, if they feel that for a short period of time, taking a lower rate of pay to help them get on their first rung of the jobs ladder, if they judge that that is a good thing, I don't see why we should be standing in their way."

Mr Davies was challenged over his remarks by fellow Tory MP Edward Leigh who told him: "Forget the fact there is a minimum wage for a moment. Why actually should a disabled person work for less than £5.93 an hour. It is not a lot of money, is it?"

Mr Davies replied that, irrespective of whether it was "right or wrong", that was "just the real world that we operate in".

To je iz teksta sa sajta BBC-a. A šta o tome misle osobe na koje se ovo odnosi? Ziggy Encaoua u tekstu pod nazivom "Not all disabled people want socialism" se ne bavi konkretno pitanjem zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali daje neke odgovore na pitanje statusa ovih osoba u društvu i načinima pomoću kojih im se želi pomoći:

My views have evolved from a combination of my own experiences as a disabled person and the treatment of disabled people in society. I believe that socialistic government helps to foster an attitude in society that there will always be a social worker or an institution to care for the disabled, and so why should any individual care so long as it's someone else's job.

But the bigger problem with social workers is they need people to be messed up because the more messed up people that there are then the more social workers can justify their jobs. I found this out when I used to be involved in a charity for people who had mental health problems. ... the charity relied upon government funding and the government didn't measure funding by how many people the charity helped to rehabilitate but by the number of people who were on their books. 

The more people the charity had, the more funding there was. And the social workers who worked there looked out for their job prospects. So instead of helping people get ahead and become useful members of society they decided generally to spoon feed them and wipe their backsides. 

Ceo tekst se može pročitati ovde. 

„Money for nothing“ ili kako izgleda kada država pokušava da se bavi moralom?

Vrlo smešno. Ono što se time postiže (kao i svakom državnom intervencijom) jeste da se samo smanjuju slobode pojedinaca. Tako je na primer telo koje je u Kanadi zaduženo za nadzor radio stanica zabranilo originalnu verziju pesme „Money for nothing“ od Dire Straits zato što je u međuvremenu došlo do preorijentacije društvenih vrednosti i njeno emitovanje 2010. trebalo bi da održava te vrednosti, a ne one iz 1985. Radi se zapravo o vređanju homoseksualaca, zato što pesma sadrži termin „faggot“ koji se na tom govornom području smatra uvredljivim za ovu populaciju (mada može da ima i druga značenja).

Tako jedna strofa pesme glasi:

See the little faggot with the earring and the makeup
Yeah buddy that’s his own hair
That little faggot got his own jet airplane
That little faggot he’s a millionaire

Inače, pesma je nastala tako što je Mark Knopfler došao u jednu prodavnicu kućnih aparata i u njenoj pozadini video zid sa televizorima na kojima je bio uključen MTV. Onda je posmatrao jednog radnika kako prenosi kutije sa proizvodima i zapisivao njegove reči i komentare na račun onoga što je bilo na programu. Knopfler je pojasnio da taj stih i pesma zapravo predstavljaju viđenje rok zvezde na MTV-u od strane tog radnika, i da sa svoje niske pozicije u društvu komentariše njihov imidž, bogatstvo i da mu nije jasno kako ta industrija funkcioniše (That ain't workin' that's the way you do it, get your money for nothin' get your chicks for free). Pri tom, želja mu je bila da tekst pesme bude autentičan, pa je na licu mesta zapisivao komentare koje je čuo od tog radnika na račun video spota i kasnije na osnovu njih razvio celu pesmu. Po izveštajima, to telo je čak konstatovalo da kontekst u kome se reč „faggot“ pominje nema veze sa gej populacijom (kao što i nema), ali su ipak odlučili da je cenzurišu jer su se vremena promenila pa danas nije prikladno upotrebljavati tu reč.

Komentar bivšeg klavijaturiste ovog benda, Gaja Flečera, je bio da bi Kanada onda mogla da zabrani 75% ploča koje su ikada izdate. U vidu protesta, neke radio stanice su odlučile da puštaju samo tu pesmu celih sat vremena. Takođe, jedan član parlamenta u Kanadi koji je pritom i homoseksualac kaže da je to njemu besmisleno i da, ako se nekome ne sviđa pesma, može jednostavno da je isključi (a njemu se kao homoseksualcu baš sviđa jer je fan Dire Straits i dok je kao student imao neku svoju firmu, koristio je tu pesmu za radio reklamu).

Prinudna solidarnost

Danas smo bili svedoci još jednog poziva Predsednika najbogatijim ljudima u Srbiji na solidarnost sa ostalim građanima u ovim teškim vremenima. Nakon što je rekao da se ne oseća da ga tajkuni prozivaju, ali ih istovremeno i upozorio da to ne rade (!), Predsednik je pojasnio svoju logiku na ovu temu:

Tadić je rekao da je od Vlade Srbije zatražio da pronađe mogućnosti da kroz zakonska rešenja i poreski sistem, ljudi koji su danas najbogatiji u Srbiji, podnesu teret ekonomske krize i da jedan deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane otvaranjem novih radnih mesta i za školski i zdravstveni sistem. 

Novinarima b92 se verovatno veoma svidelo šta je Predsednik rekao, pa su morali da bolduju pojedine delove ove izjave (valjda da pojačaju upozorenje), što sam i ja ostavio, radi autentičnosti.

Ako „ljudi koji su najbogatiji“ neće u Srbiji da stvaraju nove šanse za građane otvaranjem novih radnih mesta, postavlja se pitanje šta će da rade sa svojim novcem? Verovatno će ga investirati na neko drugo mesto iz razloga što tamo mogu više da zarade nego u Srbiji. To znači da se u Srbiji ne stvaraju nove šanse za građane zato što investicioni ambijent nije dovoljno atraktivan, a to je pre svega zasluga države, a ne „ljudi koji su najbogatiji“.

Investicioni ambijent se ne može poboljšati većim oporezivanjem. Time se pogoršava, a to znači manje „šansi za građane“. Ali ne za sve. Oporezivanjem se stvara više šansi za građane zaposlene u državnoj upravi, da se tako izrazim.

Takođe, iz poziva da i oni „podnesu teret krize“ u ovoj izjavi se implicira kako najbogatiji ljudi u Srbiji nisu dovoljno opterećeni krizom koja je sve zadesila, pa su se nekako provukli i negde uživaju čekajući da ona prođe. Međutim, kriza deluje na sve, i Predsedniku je verovatno promakla činjenica da neki ljudi na koje on misli u ovoj izjavi su na putu da prestanu da budu tajkuni, o čemu su mediji već detaljno izveštavali. Tako je poznato da je Delta Holding na putu da proda svoj lanac supermarketa, koji je i osnovni razlog da se njegov vlasnik ima smatrati problematičnim, dok se Zoran Drakulić već oprostio od kontrole nad svojim East Point-om. Te prodaje se pre mogu tumačiti kao prinudne, tj. kao posledice krize, nego nekim drugim razlogom. Ni situacija sa ostalima verovatno nije mnogo bolja, naročito sa onima koji su uložili mnogo sredstava u poslove sa nekretninama.

Rekonstrukcija Vlade

Mediji su našli novu zanimaciju, a to je moguća rekonstrukcija Vlade.

Došlo je vreme da se "podvuče crta" i da se kaže ko je za šta odgovoran, ko je šta radio i koji ministri nisu uradili ono što se od njih očekivalo, kaže jedan potpredsednik Vlade.

Ok, poštujem tu inicijativu. Hajde da počnemo od ministarstva vera, na primer. Koji su kriterijumi uspeha njihovog rada i kako se mere? Ili ministarstva za dijasporu? Šta bi mogli oni da urade da opravdaju sopstveno postojanje? Pošto je ključna odrednica „da se kaže ko je za šta odgovoran“ zanima me čisto onako usput za šta je odgovoran ministar bez portfelja? Ili će on možda biti izuzet od ovog ispitivanja, budući da se ne uklapa u osnovni kriterijum, tj. da mora za nešto prethodno da bude odgovoran da bi polagao račune.

Ali da ne bude da sam izabrao lake primere, možemo uzeti i ministarstvo ekonomije. Koji kriterijum bi trebalo primeniti za ocenu njihovog rada? Siguran sam da bi oni hteli da to budu neki makroekonomski podaci, kao npr stopa rasta GDP-a, ali to je prilično besmisleno jer oni ne upravljaju celokupnom privredom pa nisu zaslužni za bilo kakav rast. Jedini parametar njihovog uspeha bi trebalo da bude broj sprovedenih privatizacija, budući da je taj proces jedino zbog čega ovo ministarstvo još uvek postoji (jasno je da kad sve firme budu u privatnom vlasništvu, neće biti potrebe da se neki državni organ bavi njima kao što se bavio državnim firmama). U tom segmentu su prilično neuspešni, čak su uspeli da osmisle i novi metod, transformaciju društvenog u državno vlasništvo, kako se privatizacija uopšte ne bi ni sprovela (primer zoološkog vrta). Dakle, imajući u vidu da većina ministara u Vladi imaju problem da opravdaju svoje postojanje, izjava s početka teksta je trebalo da glasi:

Došlo je vreme da se “podvuče crta” i da se kaže kojim poslovima država treba da se bavi a kojima ne i koja ministarstva treba da budu ukinuta.

Mnogo je lakše krenuti od onih koja treba da ostanu. Tu su samo ministarstvo finansija, pravde, vojske, policije i spoljnih poslova. Sva ostala su nepotrebna budući da su neka od njih nastala razbijanjem ekonomskog sektora, kako bi on bio pravilno raspoređen između koalicionih partnera (tu spadaju ministarstva poljoprivrede, rudarstva i energetike, infrastrukture, trgovine i usluga, NIP), neka obuhvataju delatnosti kojima država ne treba da se bavi (prosveta, omladina i sport, zdravlje, rad i socijalna politika, životna sredina, nauka i tehnološki razvoj, telekomunikacije, kultura, vera), dok ostala verovatno služe za dostizanje nekog ciljanog broja ministara (državna uprava i lokalna samouprava, Kosovo i Metohija, ministarstvo bez portfelja). 

Izumiranje stanovništva

Vrlo česta tema posebno u Srbiji, ali i u drugim zemljama. Najčešće opservacije idu u pravcu toga da država treba da "učini nešto" po tom pitanju, da donese neki plan, strategiju i sl. Međutim, jedina pomoć države može biti njeno povlačenja iz raznih funkcija porodice koje je na sebe preuzela, što Daniel Hannon, poslanik Evropskog parlamenta, navodi kao ključni razlog koji se potpuno ignoriše kada se ovo pitanje razmatra. Time je smanjenje broja stanovnika samo logična posledica ekspanzije države blagostanja koja je direktno usmerena protiv porodice.

PKS - odbrana i poslednji dani

Obavezno članstvo u Privrednoj komori Srbije bi trebalo da bude ukinuto 2013. godine. Ali, ova institucija ne namerava tako lako da se preda. Njihova strategija je izgleda da pokušaju da nametnu što više regulative kako bi imali osnova da naplaćuju svoje „usluge“ i u budućnosti.

Tako su se dosetili da malo regulišu oblast turističkih manifestacija (u kojoj naravno vlada potpuni haos) i založili se da bi ovu oblast trebalo zakonski regulisati, a da se podzakonskim aktima, odnosno pravilnicima, regulišu kriterijumi za organizovanje manifestacija. To se pre svega odnosi na one lokalnog i regionalnog nivoa, koje se najčešće stihijski organizuju, umesto da budu osmišljene i sistematizovane. Tako bi se znalo sa koliko novca je država ili lokalna samouprava pomogla neku manifestaciju.

Nema sumnje da samo čvrsta ruka planera može dovesti u red sadašnji haos i suzbiti štetnu inicijativu sa lokala, a o blagotvornim dejstvima postavljanja što većih prepreka, tj. „kriterijuma” za ulazak u neki posao je suvišno i govoriti. Ipak, da sve nije prazna priča pokazuje i angažovanje jednog stručnjaka sa SANU koji se pobrinuo da smisli kriterijume za klasifikovanje ovih manifestacija, koji će, pretpostavljam, služiti za utvrđivanje opravdanosti finansiranja iz budžeta:

Članovi Grupacije prihvatili su geografsku grupu kriterijuma, koji obuhvataju glavni sadržaj manifestacije, tradicionalnost, rang održavanja, vreme i lokaciju manifestacije, broj posetilaca i učesnika, zatim umetničku vrednost manifestacije, prateći program i zadovoljstvo posetilaca. U ekonomskoj grupi su uticaj kapitalnih projekata, ekološki, ekonomski, medijski i politički odnosi, ocena saradnje sa turističkim organizacijama, a svi ovi kriterijumi boduju se na skali ocenjivanja od nule do broja pet.

Ja sam bio u zabludi kad sam mislio da je broj posetilaca jedino važan za organizatore, jer im on garantuje pokriće rashoda iz prodaje ulaznica, dodatne prihode od sponzora i eventualnu zaradu. Sada, kada malo bolje razumemo problematiku, možemo da zamislimo situaciju gde neka manifestacija biva ocenjena sa 0 za „kriterijum“ broj posetilaca, ali istovremeno sa 5 za „tradicionalnost“, „medijske i političke odnose“, „saradnju sa turističkim organizacijama“ i „uticaj kapitalnih projekata“, čime kompenzuje odsustvo svakog interesovanja i stiče osnovu da aplicira za sredstva iz budžeta. A tek objektivno ocenjivanje po kriterijumu „zadovoljstvo posetilaca“...

Šta sve možeš kad si država

Ministarstvo prostornog planiranja je jedno od onih koje samim svojim postojanjem i pokušajem da radi svoj posao pravi neprocenjivu štetu. Danas saznajemo da pumpe duž Koridora 10 od sada mogu da se izgrađuju tek nakon kupovine zemljišta na tenderu. Neko bi rekao da je to sasvim u redu, jer ako je zemljište državno onda i treba tako da se prodaje. Ali avaj, radi se o privatnom zemljištu! A da bi se prodalo putem tendera, država prethodno namerava da izvrši eksproprijaciju. Ali da pogledamo gde leži problem koji agilno Ministarstvo namerava da reši:

Ministarstvo je zaustavilo izgradnju pumpi duž celog koridora 10, kako bi se lokacije za to namenjene prvo eksproprisale, a zatim prodavale isključivo putem tendera. Od ovog posla do sada su najviše koristi imali posrednici, koji su zemljište kupovali od privatnih vlasnika, a zatim ih prodavali naftašima i po sto puta većoj ceni.

Znači umesto da se dozvole slobodne transakcije između privatnih lica, država želi da ih zabrani, navodeći kao razlog da se onda zemljište prodaje naftašima po sto puta većoj ceni. Ali ne vidim i dalje u čemu je problem, jer sve dok neko želi da plati tu cenu sasvim je legitimno da se transakcija obavi. Ako ne plati, taj zločesti posrednik će ostvariti manji profit ili čak gubitak ako ne proda zemljište, ali to je već njegova stvar. On je slobodan da preuzima bilo kakav rizik koji želi da preuzme budući da sam snosi koristi i troškove tog posla. A pored toga nije mi poznato da je država po definiciji i agent naftnih kompanija pa da treba da brine koju cenu će one platiti za zemljište.

I onda država dolazi sa idejom da umesto da privatno lice snosi rizik, njega će snositi svi poreski obveznici! Poreski obveznici će platiti eksproprijaciju, a ako se ne proda zemljište na tenderu biće(mo) na gubitku.

Osim promene Zakona o putevima, planiramo da menjamo i postojeći prostorni plan na koridoru 10, zbog čega će doći i do promena lokacija koje su predviđene za izgradnju pumpi.

A šanse da zemljište, koje je nakon eksproprijacije u vlasništvu države, ne bude prodato na tenderu svakako rastu samom činjenicom da država određuje lokacije gde će se pumpe nalaziti. Zašto bi to bio njen posao? Valjda naftne kompanije najbolje poznaju svoj posao, i mogu da odrede koja lokacija im je najpovoljnija za njihov objekat, kupe zemljište koje im je potrebno direktno od privatnih vlasnika i počnu sa radom.

Ali, da pogledamo pozadinu svega:

Dozvole za postavljanje pumpnih stanica duž autoputeva do sada su dodeljivale lokalne samouprave, dok je država urbanističkim planovima samo grubo određivala mesta na kome će one biti sagrađene. Neki su, međutim, takve zakonske odredbe vešto koristili.

“U praksi je to izgledalo ovako - neko iz državne birokratije dojavi bliskim ljudima koja je lokacija predviđena za pumpe. On je zatim kupuje od privatnog vlasnika u trenutku kada to zemljište ne vredi više od 10 evra po kvadratu. Kada postane izvesno da će u tom delu Srbije biti sagrađen koridor, tu lokaciju prodaje i po sto puta većoj ceni nekoj od naftnih kompanija”,kaže izvor „Blica” iz Vlade Srbije.

Ali da država ne određuje lokacije, onda taj pohlepni pojedinac iz državne uprave i ne bi bio u vlasništvu poverljive informacije koju može da unovči. Znači država samim time što pokušava nešto da reguliše proizvodi novi problem koji onda pokušava da rešava dodatnom regulacijom, nerazmišljajući o tome da samo ukine sva prethodna pravila.

Pošto ovaj tekst iz Blica kreće od kraja pa dolazi do početka, onda je potrebno obrnuti redosled da bi bilo jasno šta se zapravo dešava. Najpre država određuje lokacije, što nije njen posao, i to onda ima za posledicu opisano ponašanje državnog službenika, a zatim i prodaju zemljišta po visokoj ceni budući da se samo na njemu može sagrati benzinska pumpa pa mu cena na veštački način raste. Ali da bi se stvari vratile u normalu, potrebno je samo pustiti da se zemljištem slobodno trguje i da naftne kompanije same grade pumpe gde žele i onda će sve strane biti zadovoljne (osim naravno ovog državnog službenika koji neće imati na čemu da zaradi, pa se njemu može pripisati i ceo ovaj problem). Ovde smo zapravo saznali da taj posrednik koji zarađuje na preprodaji zemljišta i koji predstavlja suštinu problema jeste državni službenik. Dakle, kao i uvek nije u pitanju nikakva greška tržišta, kako bi mnogi zaključili, već posledica prevelikih ovlašćenja države.