O Izveštaju o medijima Saveta za borbu protiv korupcije

Savet za borbu protiv korupcije je sastavio dokument bombastičnog naziva "Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji" (pdf). Imajući u vidu blamaže ove institucije po nekim drugim pitanjima, zanimalo me šta su napravili u ovom slučaju. Izveštaj jeste rezultat jednog detaljnog pristupa i sa te strane ima određeni kvalitet jer je dosta relevantnih informacija prikupljeno i izloženo. Sa druge strane, manjkavosti koje se mogu istaći potiču pre svega iz shvatanja medijske industrije i načina kako ona treba da funkcioniše. Takođe, kako bi izveštaj bio povezan za osnovnim delovanjem saveta (a to je nominalno borba protiv korupcije), mediji se kritikuju zbog nedovoljnog zalaganja za otkrivanje slučajeva korupcije.

Savet je identifikovao tri glavna problema u vezi sa medijima u Srbiji, i ceo izveštaj je strukturisan na način da izlaže detaljne informacije koje, po njima, potkrepljuju postojanje ova tri problema, pa i u ovom kraćem osvrtu je logično slediti taj redosled.

1. Netransparentnost medijskog vlasništva

Netransparentnost vlasništva (koje se dokazuje navođenjem vlasnika medija iz ofšor zona) bi se mogla shvatiti kao problem da je to pojava koja je karakteristična samo za firme koje posluju u medijskoj industriji. Međutim, kako je ta pojava prisutna i u drugim industrijama, onda se postavlja pitanje zašto bi to bilo tako alarmantno shvaćeno ovde? Razlog je naravno u tome što relevantna medijska regulativa u Srbiji ne dozvoljava učešće stranog vlasnika veće od 49% u kapitalu medija u Srbiji. Da bi se ta odredba ispoštovala, neophodno je transparentno vlasništvo. A njega nema, pa nije sigurno da li se zakon poštuje. I onda Savet kaže – obezbedite transparentno vlasništvo, ne dovodeći u pitanje opravdanost postojanja tog ograničenja od maksimalnih 49%. Šta bi bilo kada bi se slična odredba uvela u neke druge industrije, na primer telekomunikacije, industriju čelika, automobilsku industriju, bankarstvo itd? Jasno je da se ne bi desile skoro sve strane investicije u Srbiji u poslednjih 10 godina.

Kroz izveštaj Saveta naravno provejava mišljenje da su mediji neka posebna vrsta i ne mogu se tek tako izložiti tržištu i posmatrati kao svaki drugi biznis. U realnosti je drugačije i program koji mediji nude je proizvod kao i svaki drugi i od spremnosti gledalaca da taj proizvod kupuju zavisi i opstanak medija.

Međutim, savet smatra da problem netransparentnog vlasništva nije samo bitan kao takav, već ima manifestaciju i u tome da se „interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana“. Ovde postoji jedan logički kratak spoj, jer da mediji ne rade u interesu građana, onda ih ovi ne bi gledali/slušali/čitali i oni bi se vrlo brzo ugasili. Teza o protivurečnom interesu biznismena u bilo kojoj industriji i potrošača njihovih proizvoda (a i njihovih zaposlenih i još čega sve ne, na drugoj strani) je opšte mesto levičarske kritike stvarnosti. Odabir čitaoca jednog dnevnog lista da svaki dan kupuje taj list na trafici je ekonomska transakcija kao i svaka druga. Vlasnik tog lista je time što je obezbedio da se njegovo izdanje svakodnevno pojavi u prodaji zadovoljio interese jednog dela građana. Tek kada bi se povukao iz posla, moglo bi se reći da se njegovi interesi „ne poklapaju sa interesima građana“. Međutim, pošto bi interes građana bio poznat, neko drugi bi uleteo na njegovo mesto i nastavio da zadovoljava interese građana preuzimanjem njegovog lista ili osnivanjem novog.

2. Ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja

U ovom delu se detaljno navode primeri brojnih ugovora o oglašavanju, istraživanju tržišta i raznim drugim aktivnostima koje su mediji sprovodili za državne organe, a gde je prvenstveni cilj bio promocija političkih funkcionera koji vode te organe, odnosno amortizovanje kritike medija prema njihovom radu (akcije tipa Očistimo Srbiju i slične gluposti). Mislim da se na ovaj deo ne može dati neka konkretna primedba, ali jasno je da ovo nije problem samih medija već državne uprave i kontrole njihovih budžeta, finansija itd.

3. Problem RTS-a koji umesto javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita

I ovo je pravilno uočen problem, ali je njega nemoguće ukloniti na bilo koji drugi način osim napuštanjem ideje javnog servisa kao takvog, tj. gašenjem RTS-a. O tome je pisao i Borislav Ristić na blogu Mizes kafe (gde je prevashodni povod bio osvrt na poznato izvinjenje RTS-a za „uređivačku politiku“ Dnevnika 90-ih):

Ja pripadam onoj školi mišljenja koja u posvemašnjoj „zloupotrebi“ i moralnoj i fizičkoj devastaciji svih državnih institucija za vreme Miloševića, vidi dobar razlog da se te institucije ukinu a ne popravljaju. Miloševićev režim je demonstrirao krajnje konsekvence socijalizma primenjenog u praksi u nekoliko oblasti. Izazivanjem ratova je pokazao da je krajnja konsekvenca socijalističkog socijalnog inženjeringa ne „izgradnja društva“ nego njegov raspad i uništenje. Hiperinflacijom je pokazao šta sve država može kada imamo instituciju centralne banku. RTS-ovskom propagandom je pokazao krajnje mogućnosti institucije državnog informisanja… Jako malo smo naučili iz iskustva total(itar)ne destrukcije društva do koje je doveo nacional-socijalistički režim SM, ako nam je jedina pouka to da se radilo o jednom u osnovi ispravnom sistemu, a da je destrukcija bila samo posledica „zloupotrebe“ ili „izopačavanja“ njenih inače korisnih i neophodnih socijalnih institucija…