Zašto je predlog novog Zakona o privatizaciji bio loš?

Ideja ovog posta je da pokaže da se ne mogu svi potezi bivšeg ministra privrede smatrati korisnim po unapređenje poslovnog ambijenta (ili popularno "reformski", ako se pod reformom podrazumeva neka promena koja donosi poboljšanje, a ne samo promena kao takva). Značajan deo njegovih ideja bi doprinosio poboljšanju poslovnog ambijenta (ukidanje subvencionisanja npr) ali to ne znači za sve poteze.

Sam predlog zakona o privatizaciji (kao i izmene zakona o stečaju, ali su one manje važne) nije bio predmet značajne javne debate, kao što je bio slučaj sa zakonom o radu. Pošto će se time baviti neki novi kabinet, koji će verovatno pre pisati svoj predlog zakona, ovde su primedbe na elemente postojećeg predloga koje nisu previše korisne po sam proces privatizacije a samim tim i ukupnu ekonomiju, pa bi bilo korisno izostaviti ih u novim varijantama zakona (ili izmena postojećeg)

1. Ciljevi koji se žele postići

U najkraćem, ideja zakona je bila da se privatizacija završi do kraja 2014. godine. To je bio vrlo ambiciozan cilj čak i da nisu menjana pravila igre (a samim tim što se donosi novi zakon, ona su potpuno izmenjena). Međutim, kada je već ambiciozan cilj postavljen (što je vrlo opravdano), onda je postupak privatizacije trebalo da bude prilagođen tako ambicioznom cilju. Ono što je urađeno jeste da je sam proces dodatno zakomplikovan kroz uvođenje novih profesija (privatizacioni upravnici), uvođenje metoda privatizacije koji zapravo nisu privatizacija i druge postupke, tako da se čini da bi privatizaciju bilo jednostavnije okončati po starom zakonu ako je cilj da se to obavi što pre (a svakako jeste).

2. Priprema za privatizaciju

Novi zakon je predvideo da se uvedu tzv. privatizacioni upravnici, kao paralela sa stečajnim upravnicima za preduzeća u stečaju. Oni bi morali da polažu određeni ispit i dobiju licencu, pripremaju lične karte a da istovremeno krivično odgovaraju ako podaci u njima nisu tačni. To značajno komplikuje proceduru i obesmišljava razne profesionalne delatnosti koje su zadužene za utvrđivanje tačnosti finansijskih izveštaja (revizija), i verovatno dovodi u čudnu poziciju potencijalne investitore koji ne bi mogli da sprovedu svoju analizu preduzeća koja budu hteli da preuzmu.

Na ovom linku se nalazi prospekt Galenike na celoj jednoj strani. Takav dokument je bio zamišljen da služi investitorima da pošalju pismo o zainteresovanosti, a konačnu odluku da donesu na osnovu "ličnih karata". Ranije smo imali post o tome da ovi dokumenti teško mogu biti dovoljni stranim investtiorima za donošenje bilo kakve smislene odluke (ili čak razmišljanje). Ono što je vrlo čudno i iznenađujuće, bilo je predviđeno da oni budu jedini izvor informacija investitoru, a da se ukine procedura dijagnostičke analize (due diligence) koja je standardna za bilo kakve postupke sticanja većinskog vlasništva. 

3. Metodi prodaje

U pogledu metoda prodaje, umesto ranijih tendera i aukcije, uzima se najlošiji od svih metoda: kombinacija aukcije sa dostavljanjem zatvorenih ponuda, kao u slučaju Mobi 63. U javnosti se nekako stekao utisak da je prodaja ove firme na javnoj aukciji pred TV kamerama bio najveći poduhvat reformi u Srbiji. Ne uzima se u obzir da se možda radi o vrlo atraktivnoj delatnosti, koja privlači interesovanje investitora u bilo kom delu sveta (pa time se podiže i prodajna cena), a da je TV aukcija uzeta u obzir zbog brojnih problema sa transparentnošću celog procesa (prethodno oduzimanje licence, nerešeni vlasnički odnosi itd.)? Kako bilo, ovde je to jedini dozvoljeni metod. Zašto je on loš?

Jednostavno iz razloga što investitori koji imaju priliku da posmatraju ponašanje svojih konkurenata na ponuđenu cenu (što je slučaj na aukciji gde svi sede u istom redu) nikada neće biti primorani da ponude svoju najveću cenu. Oni će postati pobednici odmah nakon što odustane poslednji njihov konkurent. Cena koja se tada postigne je jedan prag iznad cene na kojoj je odustao pretposlednji učesnik aukcije. Ali, to nije nužno i maksimalna cena koju je spreman da plati poslednji učesnik aukcije, koji istovremeno postaje pobednik.

4. Novi metodi

Osim prodaje kapitala ili imovine, zakon je predviđao nove metode privatizacije kao što su zajedničko ulaganje, dokapitalizacija, opcija kupovine kapitala i poveravanje upravljanja uz podelu dobiti. Čudno je što se neke od tih metoda nalaze ovde, jer se na primer ministar protivio jednom zajedničkom ulaganju (Air Serbia), kao što je naveo u obrazloženju ostavke. Kad je reč o poveravanju upravljanja uz podelu dobiti, ta metoda nije u skladu sa idejom privatizacije (transformacijom državnog vlasnistva u privatno), konfliktna je (razdvojenost vlasništva od upravljanja uglavnom nije dobra stvar) i nije u skladu sa ambicijom da se privatizacija završi do kraja godine jer predstavlja u najblažoj formulaciji samo međufazu do privatizacije (a u realnosti verovatno odustajanje od toga).

Zakonom se predviđa da se privatizacija može smatrati okončanom ako je za državna preduzeća usvojen Unapred pripremljen plan reorganizacije koji može (ali i ne mora) da sadrži jednu od ovih metoda. U realnosti dakle, moguće je da većina preduzeća ostane u većinskom državnom vlasništvu a da se smatra da je privatizacija okončana, što bi bio veliki paradoks.

Zaključak

Metod prodaje putem aukcije je verovatno odabran sa stanovišta transparentnosti, tj. većeg poverenja javnosti u ispravnost procesa. Međutim, takav pristup ne garantuje i maksimalnu cenu za ponuđeni kapital/imovinu, kao što smo prethodno objasnili, a to je glavni cilj postupka prodaje.

Dobra strana zakona je bila ta što u slučaju da do kraja godine ne bi bili sprovedeni postupci koje on predviđa (prodaja imovine ili kapitala ili usvajanje plana reorganizacije), državna preduzeća bi krenula u likvidaciju. Međutim, problem je što plan reorganizacije ne predstavlja privatizaciju, a budući da većina preduzeća zahteva neku vrstu reorganizacije, usvajanjem takvog plana do kraja godine bio bi postignut samo formalni uspeh, jer bi većina preduzeća mogla da ostanu u većinskom državnom vlasništvu. U pravnom smislu njihov status bi bio drugačiji, ali u vlasničkom (koji je jedini relevantan) većina stvari bi ostala ista.

Zbog toga, ovaj zakon se ne može smatrati "reformskim". Pravilno iskazivanje obaveza i imovine preduzeća, procene po tržišnim metoda i ostalo što on propisuje su svakako korisni, ali ne i opredeljujući faktor da bi neka preduzeća bila interesantna stranim investitorima. Dodatno, investitori će svoje ponude bazirati uvek na svojoj proceni vrednosti preduzeća (ili imovine) a ne na proceni tzv. privatizacionih upravnika (koji mogu biti i sadašnji direktori). U tom smislu, čini se da je bivši ministar bio previše ograničen svojim iskustvom stečajnog upravnika, budući da iako su neka od državnih preduzeća uporediva sa onim u stečaju, dobar deo njih koji treba da budu u postupku privatizacije (Telekom Srbija, Dunav Osiguranje, Komercijalna banka itd) ipak nije.

O „ličnim kartama“ državnih preduzeća i javnom pozivu za poslovne ideje Ministarstva privrede

Osim ako niste živeli van Srbije poslednjih meseci, verovatno ste upoznati da budućnost državnih preduzeća zavisi od toga da li će njihovi predstavnici popuniti određene formulare sa osnovnim informacijama o poslovanju (tzv. „lične karte“) ili će odbiti da to učine. Oni koji odbiju izgleda da nemaju čemu da se nadaju, a ostali su „u igri“.

I tako posle nekoliko nedelja tenzija oko celog poduhvata, isti izlazi na svetlost dana i stičemo neki utisak kako je zamišljen. Poenta je da se na sajtu Ministarstva privrede našao oglas kojim se pozivaju investitori da podnesu „poslovne predloge i ideje“ za ova preduzeća, a kao pomoć u definisanju predloga, ponuđeni su im excel i word fajlovi sa informacijama o preduzećima u restrukturiranju (ovde, odabrati kategoriju). Pregledom tih dokumenata može se utvrditi da su vrlo loše sastavljeni, previše detaljni i sa mnoštvom suvišnih informacija (sa popisom svake stolice i ormara koje firme poseduju). Takođe, oni sadrže i informacije o visini dugovanja i potraživanja prema pojedinačnim dobavljačima i kupcima, što je vrlo iznenađujuće, jer se takvi podaci čuvaju kao poverlivi ako ne zbog firme, onda zbog upravo tih poslovnih partnera. Iako sadrže suvišne podatke, dokumenti ne sadrži neke osnovne (npr. detalje o proizvodnom programu firme, karakteristikama proizvoda i slično). Generalno, ovi dokumenti ni vizuelno ni po informacijama koje nude ne izgledaju na dokumente koji se pripremaju za investitore koji treba da razmotre ulaganje u neku firmu.

Verovatno je svemu tome doprinelo iskustvo ministra kao stečajnog upravnika, koji je slične preglede pravio za firme u stečaju, ali ovaj proces ima sasvim drugu namenu, koliko god da su ove firme uporedive sa onima u stečaju. Da ne govorim da ima ogromnih grešaka u klasifikaciji preduzeća, pa recimo ako želite da se raspitate o firmama u oblasti finansijskih delatnosti i delatnosti osiguranja, bićete iznenađeni da se tamo nalaze RTB Bor Grupa, Prva Petoletka, Petar Drapšin, Zorka Holding i drugi (naravno, u pitanju su holding firme koje se bave upravljanjem zavisnim društvima, ali opet to nisu poslovi finansija i osiguranja).

Međutim, važniji od same informacione osnove jeste cilj koji se želi postići ovim putem. U javnom pozivu on formalno glasi:

Pozivamo sve zainteresovane domaće i strane investitore da analiziraju "lične karte" preduzeća koja su predmet njihovog interesovanja i da Ministarstvu privrede pošalju svoje poslovne planove i ideje za preduzeća u restrukturiranju i ostala u nadležnosti Agencije za privatizaciju, sa priloženim osnovnim podacima o pravnom licu i/ili priloženom kratkom biografijom autora i članova tima, ukoliko se radi o fizičkim licima.

Pristigli poslovni planovi i ideje biće predmet analize Agencije za privatizaciju, samog preduzeća i Ministarstva privrede, a zainteresovani investitori će biti obavešteni o daljim aktivnostima. Do kraja godine biće utvrđena strategija za svako od ovih preduzeća.

U cilju obezbeđivanja pune transparentnosti, Ministarstvo privrede će objaviti sve pristigle planove i ideje na veb stranici Ministarstva.

Šta je problem u svemu ovome i zašto mislim da će ceo poduhvat biti neuspešan?

Sam poziv deluje kao poziv na konkurs za nove biznis ideje (gde se kao podloga za razmišljanje koriste državne firme), a ne kao poziv za investiranje u ove firme ili preuzimanje njihovog većinskog vlasništva. Da vlada želi da prepusti većinsko vlasništvo investitorima, onda bi to jasno bilo naznačeno i od investitora bi se tražilo na koji način preferiraju da steknu većinsko vlasništvo (kupovinom kapitala, dokapitalizacijom, zajedničkim ulaganjem u novu firmu itd.), ali to nije slučaj. Investitor je po definiciji neko ko stiče vlasništvo nad firmom, a pošto se ovde ne nudi takva opcija, onda investitori uopšte nisu ciljna grupa koja se prepoznaje u ovom javnom pozivu.

Sama činjenica da ulazite u neki proces bez strategije (koja će navodno biti formulisana do kraja godine) govori da ne znate tačno šta radite. Dodatno, na ovaj način kao da sprovodite neko ispitivanje javnog mnenja da biste formulisali tu strategiju. Međutim, takvo ispitivanje vam nije neophodno jer i praksa i teorija vam nude dovoljno informacija o razlozima neuspeha državnih preduzeća i mogućim strategijama sa njima u budućnosti. Svi problemi tih preduzeća potiču od toga što su u državnom vlasništvu, pa jedina strategija jeste njihova privatizacija ili stečaj, u slučaju da je privatizacija neuspešna (ipak, ministar ima dosta dilema sa tom logikom, što smo znali i ranije).

Razvijati neku poslovnu ideju je svakako korisna stvar, međutim isto tako ako je ona dobra, trudićete se da je čuvate kao poverljivu dok je ne ostvarite u praksi i ne unovčite. Eventualno ćete je objaviti na nekom konkursu gde želite da dobijete novčana sredstva za njenu realizaciju, ali ovo nije takav konkurs (ili bar verujemo da nije). Sve to govori da bilo koji ozbiljan investitor neće sebe dovesti u poziciju da javno budu objavljene njegove ideje u bilo kom segmentu (pa ni u vezi sa srpskim državnim preduzećima), jer bi na taj način omogućio konkurentima da ih realizuju pre njega. Dodatno, investitori testiraju svoje ideje na tržištu i sigurno neće dozvoliti da prethodno budu testirane na veb stranici Ministarstva gde bi od strane državnih birokrata koji sa tržištom veze nemaju bile javno odbačene u poređenju sa drugima (ili zato što ne odgovaraju strategiji).

Iz pristupa Ministarstva ovom problemu se stiče utisak da oni misle da su poslovne ideje i saveti u vezi sa ovim preduzećima potpuno besplatni i da mi treba da se utrkujemo da ih stavimo na raspolaganje. U realnosti to nije slučaj i ne vidim koji izazov neko može imati da učestvuje na ovom konkursu, posebno zato što je svako u poslednjih više od 10 godina imao prilike da se obrati Agenciji za privatizaciju sa idejom da kupi određeno državno preduzeće sa spiska, pa ako do sada nije bilo zainteresovanih, malo je verovatno da će ovaj loše osmišljen poziv nešto promeniti.

Jedino što vidim da može biti proizvod ovog procesa jeste legitimacija neke ideje koja se u ovom trenutku čini kao potpuno nelegitimna ili nezakonita. Ako ne postoji zakonska osnova da se realizuje neki aranžman sa određenim državnim preduzećem, na ovaj način se može ostvariti privid da je ideja potekla od nekog „investitora“ a onda će Ministarstvo uraditi svoj posao da prema tome formuliše „strategiju“ i sve zakonski upakuje da može da se realizuje.

Sve u svemu, iako mislim da neke ideje ministra nisu loše (gašenje Fonda za razvoj, prekid subvencionisanja i slično), čini se da ovim stvarima treba pristupati mnogo ozbiljnije.

Sukob interesa

Kad se pomoću Google pretražuje "Dinkić sukob interesa" ili bilo koja kombinacija sličnih reči, jedino što izlazi jesu neki bizarni tekstovi o tome kako je pomenuti političar zaposlio suprugu u svom ministarstvu ili istovremeno nastupao kao predlagač zakona o autorskim pravima i kompozitor.

Međutim, mnogo opasnija stvar leži u činjenici da on nastupa kao ministar dva objedinjena ministarstva finansija i privrede. Sukob interesa u ovoj poziciji se ogleda u sledećem primeru:

Dinkić: Simpo da plati ili je naš 

Beograd -- Ministar Mlađan Dinkić kaže da će firma Simpo morati ili da plati dug, što je malo verovatno, ili će taj dug biti pretvoren u državno vlasništvo nad kompanijom. 

Dinkić je, u izjavi novinarima u Vladi Srbije, rekao de je realnija opcija da se poreski dug Simpa pretvori u vlasništvo države i da ta kompanija nastavi da radi kao većinski državna. 

On je rekao da državu ne zanima da zadrži Simpo u svom vlasništvu, već da za tu kompaniju nađe strateškog partnera ili će, ako to ne žele, otići u blokadu...

Interes ministarstva finansija, u čijoj nadležnosti je Poreska uprava jeste prikupljanje poreza, tj. što veći stepen naplate poreza i balansiranje prihoda i rashoda u javnim finansijama (ovde ne ulazimo u to koliki nivo rashoda, prihoda, stope poreza itd je opravdan). U tom smislu, svako neplaćanje poreza treba da upali određenu crvenu lampicu i prema tom dužniku se preduzimaju određene mere u cilju naplate potraživanja (blokada računa, prodaja imovine i naplata kroz stečaj itd).

Ministarstvo privrede ne može da ima ovako jasne interese jer je ono isključivo politička ustanova. Njegovo postojanje u bivšim komunističkim zemljama poput Srbije se može jedino vezati za postojanje određene administracije koja će da dovrši proces privatizacije, nakon čega bi bila ukinuta. Ako njegov cilj nije takav, onda pravi ciljevi ne postoje, mogu se menjati često i vezani su isključivo za političke interese za određena državna preduzeća i slično.

Ako su ovakva dva ministarstva objedinjena u jedno, onda će na šteti sigurno biti ministarstvo finansija, tj. državni budžet, jer proizvoljno definisani ciljevi ministarstva privrede se prenose i na funkcionisanje ovog ministarstva i Poreske uprave. Tako se može doneti odluka da se nekim preduzećima toleriše neplaćanje poreza dok iznos duga ne dostigne takve razmere da njegovom konverzijom u kapital država postaje većinski vlasnik. Dalje, kao većinski vlasnik država će preko objedinjenog ministarstva da zloupotrebljava poreske prihode tako što će da subvencioniše postojanje tog preduzeća u budućem periodu, a onda će da subvencioniše i potencijalnog novog vlasnika te firme ako se isti deklariše kao "strani investitor".

Da ne postoji sukob interesa kreiran spajanjem ministarstava, Poreska uprava bi pokrenula prinudnu naplatu poreza blokadom računa, prodajom imovine kroz stečaj i slično, čime bi naplatila svoja potraživanja od budućih vlasnika Simpa. Ovako, vlasnici Simpa će, ne svojom voljom, postati svi poreski obveznici koji će najpre izmiriti sva zaostala dugovanja ove firme, a onda verovatno preuzeti i neke nove finansijske obaveze.

Analiza efekata privatizacije

U vezi sa jednim prethodnim postom, gde se govori o efektima privatizacije u Srbiji na bazi analize koju je sprovela Agencija za privatizaciju, sada se pojavio i originalni dokument sa rezultatima te analize. Može se pogledati na sajtu Agencije ovde.

"Ne" znači "ne"

Najpre je JAT bankrotirao. A onda je bankrotirao. Onda je opet bankrotirao. Nakon toga je bankrotirao. I na kraju je bankrotirao. 


Za sve to vreme on je bio državna kompanija. Na dva tendera niko ga nije hteo. Iako bi to trebalo da bude vrlo jasan dokaz da ne treba više da postoji, dešava se suprotno. Biće osnovan ponovo.

Možda ovaj grafik pomogne. Do početka krize, saobraćaj na aerodromu je porastao tokom 5 godina za više od 50%. JAT je za to vreme ostao tamo gde je i bio na početku.

Mrkonjić je na konferenciji za novinare u Vladi Srbije kazao da će dugovi Jata ostati staroj kompaniji, a da će biti osnovana nova aviokompanija, uz pomoć ljudi iz privrede.

Koliko se sećam, poslednji put kad su "ljudi iz privrede" hteli ovde da ulažu u vazdužni saobraćaj, bili su odbijeni, baš da bi se spasao JAT. To je bio pokušaj osnivanja domaće low-cost kompanije Centavia. Znači niko nije mogao da se samostalno oproba u ovom biznisu tako što će svojim novcem da osnuje avio kompaniju i da njom upravlja, a sada će pozajmiti nešto novca državi da ona upravlja pošto se jako dobro pokazala u tome. Deluje smisleno. Insipiraciju za ovu ideju ministar je verovatno našao u svom ranijem "projektu", kada je uporno ubeđivao javnost da Srbija treba da kupi Luku Bar, isto uz pomoć ljudi iz privrede. Nema sumnje da će i ovaj novi poduhvat da se završi na isti način.

Efekti privatizacije

Pojavila se informacija o efektima privatizacije u prvih deset godina u Srbiji. Nisam našao integralni dokument na sajtu Agencije za privatizaciju, tako da postoji samo ova vest. Suprotno svim popularnim shvatanjima, privatizacija je dala efekte kakvi se jedino mogu i desiti, tj. došlo je do unapređenja poslovanja preduzeća koja su dobila privatnog vlasnika, dok ona koja su ostala državna su u najboljem slučaju ostala u životu.

...Prihodi privatizovanih preduzeća su za 75 odsto veći nego u trenutku privatizacije, dok su neprivatizovana preduzeća ostala na istom nivou.

Vrednost imovine u privatizovanim preduzećima porasla je za oko 60 odsto, što je praktično posledica novih investicija koje su došle u ta preduzeća, dok je sa druge strane u neprivatizovanim firmama konstantno prisutno gubljenje materijalne supstance, usled gubitaka.

Kada je reč o zaposlenosti, istraživanje je pokazalo da je do pada došlo gotovo u svim preduzećima, i kod onih koja su privatizovana po Zakonu o svojinskoj transformaciji do 2000. godine i po Zakonu o privatizaciji nakon te godine, kao i u neprivatizovanim preduzećima. 

Firme koje su dobile novog vlasnika su iz gubitaka koje su ostvarivale na nivou od 100 miliona evra, na kraju 2010. godine, uspele da povećaju svoje rezultate na oko 200 miliona evra profita. Neprivatizovana preduzeća konstantno su pravila gubitak i nijedne godine nisu uspela da ostvare pozitivan rezultat, objasnio je direktor Agencije za privatizaciju. 

Dakle jedini negativan parametar je smanjenje zaposlenosti u novim privatnim preduzećima, ali to je bilo očekivano jer sva bivša državna preduzeća su dominatno imala funkciju zapošljavanja a ne ostavarenja profita, pa je smanjenje broja broja zaposlenih bilo očekivano da bi postala profitabilna a samim tim i funkcionalna na duži rok.

Ono što je bitno za privatizaciju u Srbiji je da se proširi krug preduzeća koja će njom biti obuhvaćena. Drugim rečima, kad se završi priča oko industrijskih preduzeća, treba krenuti sa privatizacijom i drugih sektora, kao što su preduzeća koja pružaju komunalne usluge. Zašto je to od esencijalne važnosti, pokazuje i ova studija o privatizaciji vodovoda u Argentini i uticaju koji je imala na smrtnost dece. Korelacija kvaliteta vode i smrtnosti dece je ispitivana i prema podacima Svetske banke, oko 3 miliona dece godišnje umre od bolesti koje su izazvane nedovoljnim kvalitetom vode.

Naime, u Argentini je tokom 90-ih oko 30% opština odlučilo da upravljanje kompanijama koje poseduju vodovodne sisteme putem koncesije poveri privatnim investitorima, dok su ostale opštine zadržale prethodni model državnog upravljanja. Kao što pokazuje grafik ispod, smrtnost dece je manje-više konstatno opadala u svim opštinama u Argentini do 1995. godine, do kada je najveći deo privatnih investitora preuzeo vodovode. Od tada, smrtnost dece brže opada u opštinama gde su privatne kompanije preuzele vodovode nego tamo gde su ostali državni, zbog smanjenja broja oboljenja izazvanih nedovoljnim kvalitetom vode.

Kada se smanjene stope preračunaju na broj dece, rad pokazuje da je broj umrle dece manji za 375 godišnje u onim opštinama koje su dobile privatne investitore u vodovodnim sistemima. Takođe, najveće poboljšanje je registrovano u najsiromašnijim opštinama (pad od 24% godišnje u odnosu na prosek od 5-7% godišnje), suprotno popularnom uverenju da privatizacija najviše pogađa siromašne.

(Samo)upravljanje fudbalskim klubom

Poslednja dešavanja u FK Partizan pokazuju neke od mnogih konsekvenci nedefinisanog vlasništva nad tim entitetom. U situaciji kada ne postoje vlasnici, uprava kluba nema nikome da polaže račune, osim sportskim novinarima na konferencijama za štampu (ali sve i da se novinari svojski potrude, ne mogu da ih nateraju da se oznoje u takvim situacijama jer nisu u stanju da utvrde da li govore istinu pošto ne znaju na APR-u da provere osnovne finansijske podatke o poslovanju kluba).

Trenutna struktura upravljanja ovim klubom izgleda anahrono čak i za Srbiju 2011. godine. Vrhovni organ kluba je Skupština. To je ono što bi bilo ekvivalentno skupštini akcionara u normalnoj kompaniji, gde ljudi koji su kupili akcije firme imaju pravo i da se nešto pitaju za njeno poslovanje. U Partizanu pak, ljudi koji imaju pravo da se pitaju o poslovanju se biraju po mnogo egzotičnijim kriterijumima. Tako, baštineći najbolju socijalističku tradiciju, najveći broj članova Skupštine (31 od 65) pripada nečemu što se zove „aktiv društveno-sportskih radnika“.

Samo površan pogled na članove ove živopisne družine govori o tome da većina zadovoljava samo prvu polovinu kriterijuma (tj. predstavlja „društvene“ ali ne istovremeno i sportske „radnike“). Iako druge dve grupacije u Skupštini (bivši igrači i radna zajednica, odnosno navijači) zajedno imaju 34 mesta (za 3 više od prve grupe), jasno je da izbor uprave dolazi nekako uvek spolja/odozgo.

Novim Zakonom o sportu definisana je i privatizacija u sportu (članovi 169 – 182). Najpre je potrebno da sva sportska društva budu upisana u odgovarajući registar, a onda se procedura sprovodi kao po Zakonu o privatizaciji. Upis u registar treba da bude okončan u roku od godinu dana od stupanja na snagu Zakona o sportu, što treba da istekne za oko 4 meseca (u aprilu sledeće godine), nakon čega će (nadamo se) biti iniciran i sam postupak privatizacije.

Ipak, čak i da dođe do privatizacije najvećih klubova, verovatno će doći do neke vrste otrežnjenja koliko oni zapravo malo vrede. Iako je popularno mišljenje da C. Zvezda ima veću vrednost od Partizana zbog većeg broja navijača, većeg stadiona i slično, finansijski podaci iz poslednjih nekoliko godina (koji su jedino relevantni za investitora) to ne pokazuju.

Kad pogledamo poslovne prihode (svi prihodi od prodaje ulaznica, prodaje igrača, sponzorstava, marketinga itd), vidimo da u slučaju Partizana oni manje-više konstantno rastu zadnjih 4 godine (a verovatno će biti slučaj i sa 2011. pošto mislim da su ove godine uplaćeni iznosi od Lige šampiona a i dosta igrača je prodato letos), tako da će Partizan verovatno imati najmanje 20-ak miliona evra prihoda i ove godine. Kod Zvezde osim 2007. (kada su verovatno zbog prodaje igrača prihodovali preko 15 miliona evra), prihodi su duplo manji od Partizanovih i ta razlika se postepeno povećavala poslednje tri godine. Sportski rezultati naravno nisu mnogo drugačiji, pa je tako baš 2006/07. Zvezda osvojila poslednju titulu šampiona, a od tada je ona pripadala Partizanu.

Kad su u pitanju godišnji rashodi klubova (ovde su uzeti poslovni rashodi bez amortizacije), onda vidimo sledeće:

Interesantno da i pored značajno manjih prihoda, Zvezda se trudi da ne zaostaje previše u izdacima za svoje funkcionisanje (plate igrača, kupovina igrača, ostali rashodi kluba) u odnosu na Partizan. Razlika priliva gotovine u odnosu na odlive kod Zvezde je pokrivana dodatnim zaduživanjem, kao što će se videti kasnije. Pre toga, da pogledamo razliku prethodne dve kategorije, tj. poslovna dobit ili gubitak pre amortizacije (EBITDA):

Zvezda je konstantno ispod nule i to najmanje 3 miliona evra svake godine, što znači da je na dugi rok njeno poslovanje neodrživo (osim ako ne doživi neku ozbiljnu finansijsku injekciju). Da je kojim slučajem privatna firma, verovatno bi sada bila pred stečajem (ne nužno i gašenjem). Partizan je ostvario određen finansijski uspeh prošle godine, ali ako se to ne potvrdi kao dugoročni trend, ni taj klub ne može računati na neko interesovanje investitora u privatizaciji.

Sad još jedna zanimljiva stvar, a to su dugovi (ovde je uzet neto dug, tj. dugoročni i kratkoročni krediti umanjeni za stanje gotovine i depozita u banci).

Evidentno je da stanje obaveza prema bankama kod Partizana opada konstantno, tako da se može reći da se jedan deo zarađenog novca ispravno koristi za otplatu tih kredita. Ipak, kredita i dalje ima (iako oni stalno pričaju suprotno) i na kraju prošle godine ta obaveza je iznosila 4 miliona evra, ali ako se nastavi poslovanje kao u 2010. onda to ne bi trebalo da predstavlja ozbiljan problem za klub. Kod Zvezde pak obaveze po osnovu kredita su dosta veće i dalje rastu pa su na kraju prošle godine iznosile skoro 19 miliona evra (imajući sve u vidu nejasno je kako sadašnje rukovodstvo stalno dobija pohvale da je stabilizovalo klub). 

Biće zanimljivo svakako videti i rezultate za ovu godinu kad budu dostupni, ali je uočljiv neki trend koji će se teško promeniti u kraćem roku. Sa druge strane, sigurno je i da broj navijača predstavlja bitnu stavku za vrednost kluba i interesovanje investitora i tu Zvezda stoji bolje od Partizana, pošto prema jednom istraživanju iz 2008. (koje je doduše sama Zvezda naručila), odnos Zvezda : Partizan : ostali klubovi je 48,2% : 30,5% : 21,3%. Tako izbor Gazprom Njefta da sponzoriše Zvezdu je očito najviše bio motisan tom činjenicom (a očekivano je bilo da izaberu jedan od klubova pošto naftne kompanije i fudbalski klubovi imaju sličnu ciljnu grupu). Novac koji na taj način potroše želeli su da daju klubu koji će vratiti veći marketinški efekat. Međutim, pitanje je u nedostatku sportskih rezultata da li je to zaista tako. 

Izvori: Partizan, C. Zvezda

U socijalizmu nikad nije vreme za reforme

Ivan Vujačić, bivši ambasador u SAD i član Političkog saveta DS govori za prošli broj srpskog Ekonomista:

Zašto u Srbiji tranzicija nije okončana ni posle 10 godina?

I. Vujačić: Dominantni razlog je što nije ni postojao konsenzus u društvu da bi suštinski trebalo da se odreknemo socijalizma, da u tržišnoj privredi država ne bi trebalo da igra ključnu ulogu. U socijalizmu nikad nije vreme za reforme. U dobra vremena nema potrebe za reformama, a kad je kriza niko ne želi bilo šta da menja, da se stvari ne pogoršaju. Zato javni sektor nije restrukturiran i živimo u začaranom krugu. Tog pogrešnog mišljenja se do danas nismo odrekli, a zbog krize sve je više razočaranih i protivnika tržišnog sistema, koji govore da bi država trebalo da rešava sve ekonomske probleme. Bez obzira na povratak „kejnzijanizma“, nigde se nije odustalo od tržišne privrede. Nema, dakle, povratka, koji ovde mnogi priželjkuju.

Novost je da ljudi koji ovako razmišljaju i dalje pripadaju DS-u.
Ima i nekih stvari sa kojima se ne slažem, npr u delu kada govori o privatizaciji:

Bilo je grešaka, koje su bile plod žurbe, neadekvatne kontrole pranja novca i načina sprovođenja aukcija. Nije dovoljno praćeno šta se dešava u privatizovanim firmama, pa se reagovalo kasno. Možda je model i bio dobar, ali njegova realizacija sigurno nije jer je poništeno 25 odsto kupoprodajnih ugovora.

Mislim da nije problem nedovoljne kontrole tih preduzeća nakon privatizacije, već činjenice da se smatralo da Agencija treba da ima bilo kakvu kontrolu nad njima nakon prodaje. Samim činom sticanja većinskog vlasništva, privatni vlasnik je jedini koji je odgovoran za njihovo poslovanje.

Insistirati na prodaji Telekoma

Nakon nekih izjava od strane predstavnika vlasti kako privatizacija Telekoma može biti komplikovana a možda i neuspešna, javili su se i stručnjaci koji pozdravljaju takav eventualni ishod, a na veliko iznenađenje njima se pridružuje i Duško Vujović.

Njegov argument je da je opravdana bojazan prodavca da zbog situacije na svetskom tržištu neće biti postignuta zadovoljavajuća cena, pa ima smisla odustati od prodaje. Međutim, ovim se zanemaruju svi negativni efekti produženog državnog vlasništva i upravljanja nad ovim preduzećem, a koji su daleko bitniji od eventualne razlike u ceni koja se može ugovoriti danas u odnosu na neke drugačije tržišne uslove. Osim lošije konkurencije na tržištu, tu su i sve posledice koje su uvek povezane sa državnim preduzećima, a koje ne treba posebno nabrajati.

Očito je da Vujović, kao i većina političara nakon 2000. godine, privatizaciju posmatra kao sredstvo za popunjavanje budžeta. Međutim, privatizacija bi trebalo da bude cilj sam za sebe, gde je sam čin transformacije državne svojine u privatnu osnovni cilj koji se želi postići, zajedno sa brojnim efektima koje takva promena nosi: promenu ekonomskog ambijenta i načina poslovanja, promenu sistema podsticaja unutar samog preduzeća, odnosa prema okruženju itd. Svakako treba nastojati da i prihodi iz takve transakcije budu maksimalni u datom trenutku, ali oni nisu argument zbog koga se može odustati od transformacije vlasništva. Čekanjem na veću cenu u budućnosti se ne dobija na vremenu, jer se u međuvremenu multiplikuju negativni efekti državnog vlasništva nad takvom imovinom, zbog čega se vrednost takvog preduzeća teško može dodatno uvećati. Šta više, čak i ako cena bude veća, opet postoji preveliki trošak odložene reforme u jednom segmentu (što je i osnovni problem u našim ukupnim reformama).

Inače, interesantno je da je isti ekonomista pre neki dan izjavio i da će nas „partijski interesi udaviti“. Ne znam onda kako misli da se društvo oslobodi te napasti koja hoće da ga udavi, ako dopušta da ona zadrži osnovne poluge koje sada ima.

Komercijalna

Ekonomska sekcija b92 je i definitivno dotakla dno u svom radu, obzirom da su danas samo preneli vest sa Press-a o najavi privatizacije Komercijalne banke, uključujući uz to i izjave brojnih stručnjaka na ovu temu koje je Press kontaktirao. Očito nisu imali zamerke na pisanje Press-a, kao i izbor sagovornika kojih je bilo ukupno 3 (tri), a od kojih svega 3 (tri) izražavaju zgražavanje i protivljenje najavi te privatizacije. I ne samo to, jedan od njih još uvek žali za one 4 državne banke koje više ne postoje. To je otprilike kao kad bi se u političkoj sekciji ovog sajta pojavila izjava nekog analitičara koji žali nad činjenicom da se 5. oktobar uopšte i desio, gde bi se to smatralo nekim objektivnim stanovištem koje je rezultat dugogodišnje produbljene analize.

Argumenti tih stručnjaka su, blago rečeno, nebulozni. Osim standardnih besmislica u kojima se kaže da je to dobra banka, zbog koje je ne treba privatizovati, sada ima i malo bankarske ekspertize, pa se kaže da „osim Narodne banke Srbije, država mora da ima i neki drugi instrument kojim može da reguliše monetarnu politiku“. Možda je moj pristup suviše konzervativan, ali Ustavom Srbije je definisano da postoji Narodna banka Srbije kao centralna banka, a Zakonom o Narodnoj banci Srbije je propisano da je ona ta koja sprovodi monetarnu politiku. Šteta što autori ovog zakona nisu imali u vidu i ovo mišljenje o sprovođenju monetarne politike, pa uneli i neki član kojim se NBS ovlašćuje da monetarnu politiku sprovodi zajedno sa komercijalnim bankama u državnom vlasništvu.

Iako je ogromna većina komentara na ovu vest prilično negativna, ima i nekih interesantnih:

Mora država da proda sve što neko hoće da kupi, jer su socijalna davanja ogromna, a privreda slaba. Da li nas to vodi u propast? Odgovor je DA, ako ne izvršimo korenite reforme.

Ili ovaj:

Pa naravno da drzava treba da proda svoj deo, a sto se vi"radnici" ne udruzite i kupite akcije? 

Ali, interesantije od svega bi bilo saznati koliko od nezadovoljnih građana koristi usluge Komercijalne banke? Niko od njih nije rekao da ne želi prodaju jer je zadovoljan uslugom i ne veruje da može biti bolja. Dakle, to je neko apstrakno razmišljanje o nacionalnom interesu koje su oni spremni da slede jedino za tastaturom računara ali ne i u stvarnosti kada koriste bankarske usluge. Ja srećom do sada nisam imao posla sa ovom bankom, ali jedan moj prijatelj je pokušao da preko njih primi neki novac koji mu je poslat iz inostranstva i odustao je pošto je išao od šaltera do šaltera i niko nije pokazao preterano interesovanje da mu izađe u susret.

Beko vs. Verica

Ranije sam na ovom blogu imao post u vezi sa gostovanjem Milke Forcan kod Jugoslava Ćosića, gde je uglavnom komentarisana Jugoslavova nekompetentnost koja je u određenim momentima bila zaista ozbiljna. Međutim, utisak o njemu je još gori nakon što je za suparnika uspeo da dovede kontroverznog biznismena Milana Beka.

Nakon te emisije, danas je najpre Baraćeva brže-bolje odlučila da svima stavi do znanja koliko je trenutno dezorijentisana, time što je, reagujući na Bekovu repliku Tadiću, pitala kako može neko Predsedniku da sugeriše šta treba da radi? Zaista, zar je tako nešto moguće u društvu koje neguje slobodu govora? Siguran sam da je Baraćeva imala štošta da kaže (i verovatno je javno govorila) tokom 90ih Miloševiću šta je sve trebalo da (ne) radi, ali nekom čudnom inverzijom, kada je ona na čelu jednog državnog organa, sada niko Predsedniku ne sme da daje sugestije. Ona nije rekla niko, već je ciljala na jednog građanina, ali prava bi trebalo da budu ista za sve, pa pretpostavljam da ako se javno prozivanje Tadića želi uskratiti Beku, onda bi trebalo da se uskrati i moru raznoraznih političara, analitičara, kolumnista, novinara, blogera i drugih koji kritiku Predsednika vole često da upražnjavaju.

Аko se vratimo na problem, jako je teško dati neku ocenu ovog slučaja bez detaljnog uvida u kompletnu dokumentaciju koja nije u potpunosti dostupna. Ipak, može se komentarisati ono što je raspoloživo. Tako je na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije moguće pronaći nekoliko dokumenta na ovu temu, a jedno od saopštenja objavljeno dok je tema bila u žiži jasno otkriva koliko je pristup Saveta ovom problemu pogrešan:

Država, odnosno građani, su decenijama ulagali u izgradnju sadašnje luke (priobalje, utvrđena obala, akvatorij su objekti u javnoj svojini) da bi Beograd imao uslova za razvoj rečnog saobraćaja i bio važna luka na Dunavu. Ukoliko grad ostane bez luke i građani budu prinuđeni da ponovo narednih decenija izdvajaju novac za izgradnju nove luke, znaćemo da ova sprega nije razvrgnuta već da i dalje živimo u državi zarobljenoj korupcijom. 

Ja sam mislio da je problem u korupciji, a oni se brinu za stanje rečnog saobraćaja u Srbiji, njegov razvoj i ko će finansirati taj razvoj. Nije mi poznato da to spada u ingerencije jednog tela koje se nominalno bori protiv korupcije. Pošto ovo uglavnom podseća na argumentaciju malih akcionara protiv privatizacije, pretpostavljam da je u saradnji sa njima razvijen ceo slučaj, koji je Savet samo prigrlio jer ionako treba da opravda svoje postojanje.

Baraćeva je gostovala i na Radiju b92, gde je razložila svoje tvrdnje:

Ona je dodala da je Milan Beko kupio Luku Beograd kao što rade svi tajkuni i špekulanti ”da bi je ugasio i prodao zemljište”. Generalni plan iz 2003. godine, koji važi narednih 20 godina, potvrđuje da luka tu ostaje i da se njeno zemljište uvećava za 10 hektara. Kada su Beko i Mišković kupili Luku odmah je promenjen generalni plan. To je bilo moguće samo uz spregu”, rekla je Baraćeva. 

Ali, ako je već Luka bila ponuđena na prodaju, i nije se javio niko ko želi da razvija taj biznis na tom mestu, već samo investitor koga interesuje zemljište i ulaganje u nekretnine, onda to upućuje samo na jedan zaključak – Generalni urbanistički plan Beograda nije u redu i potrebno ga je menjati. To naravno ne treba da iznenađuje jer svi planski procesi nikada ne završavaju uspehom. Ko nam garantuje da su planeri 2003. godine dobro uradili svoj posao i ispravno predvideli da je ekonomski opravdano da Luka Beograd ostane na mestu gde su je njihovi komunistički mentori takođe postavili? Ali logika Baraćeve je suprotna. Ona misli da su planeri pametni, i ako su oni predvideli da tu bude luka, mora biti luka, makar i ostala u državnom vlasništvu. To je verovatno i krajnji cilj, da privatizacije uopšte i ne bude.

Ako planeri ne žele da uzmu u obzir informacije sa tržišta, onda se to može tumačiti kao odsustvo podrške investitorima. Ili podizanje cene za tu podršku. A informacije sa tržišta govore da nije racionalno da se na tom mestu razvija saobraćajna delatnost, nego je bolje ulagati u nekretnine. Ali, pretvaranje te lokacije u neku rezidencijalnu četvrt ne znači da luka ne treba da nastane na nekom drugom mestu. Ako je već taj posao toliko atraktivan kako Baraćeva sugeriše (navodeći da je preduzeće bilo uspešno i poslovalo bez dugova), onda sam siguran da će u slučaju gašenja osnovne delatnosti sadašnje Luke Beograd da se pojavi neki investitor koji će pokrenuti tu delatnost na nekom drugom mestu.

Osim Ćosića, fundamentalno nepoznavanje nekih osnovnih principa preuzimanja akcionarskih društava je demonstrirao i sam Savet. Naime, u njihovom Izveštaju o koncentraciji vlasništva u preduzeću Luka Beograd (na kojem je Ćosić bazirao dobar deo pitanja u svojoj emisiji), je razvijena teorija kako je Luka preuzeta ispod tržišne vrednosti, pod čim se ne podrazumeva vrednost koju je neki drugi investitor spreman da plati (a nije ih ni bilo), već vrednost koju je procenio jedan institut! Sjajno, zar ne? Pored toga, optužuje se i Komisija za hartije od vrednosti što je prihvatila ponudu za preuzimanje iako je „znala” da je „tržišna” vrednost daleko veća. Interesantno je kako članovi Saveta nisu bili upoznati da uslove preuzimanja ne određuju nekakvi instituti koji pomoću teorijskih modela i pretpostavki procenjuju vrednost preduzeća, već Zakon o preuzimanju koji u svom čl. 22 definiše kako se određuje cena u ponudi za preuzimanje. A tamo, pogađate, naravno da ne piše da se mora konsultovati nekakva ugledna institucija za procenu vrednosti, već ponuđena cena ne sme biti niža od prosečne ponderisane cene akcija na berzi u poslednja 3 meseca pre objavljivanja ponude za preuzimanje.

Verovatno je za njih bio preveliki zadatak da smisle neku teoriju zavere u vezi sa kretanjem cena akcije Luke na berzi, pa su se odlučili da odredbe Zakona o preuzimanju jednostavno ignorišu i razviju drugu teoriju zavere po kojoj rukovodstvo Luke nije na vreme povećalo vrednost imovine nakon što je procenjeno da ona vredi više nego što piše u knjigama, kao da bi to imalo nekog uticaja na ceo proces.

"Privremeni"

U jednom od poslednjih postova na svom blogu, Saša Radulović piše o javnom konkursu koji je Agencija za privatizaciju raspisala za izbor privremenih zastupnika kapitala u preduzećima koja su neuspešno privatizovana, pa se sad ponovo nalaze u državnom vlasništvu. On misli da je to izuzetno značajan momenat za sudbinu naše ekonomije, pa celoj problematici prilazi emotivno upućujući i svoj “privatni lični poziv svim stručnim i pristojnim ljudima… da se jave na ovaj konkurs” jer su oni “potrebni društvu”. Da pogledamo šta čoveka tera na zaključak kako je ovaj konkurs jako bitna stvar.

Ne treba trošiti puno reči na katastrofalne rezultate privatizacije u Srbiji. Umesto generacijske šanse za razvoj, ona se pretvorila u generacijsko pustošenje imovine. Poslediće ćemo osećati još dugo, dugo vremena.

Ovo je već postalo opšte mesto i ako tvrdite drugačije, možete biti samo neka vrsta izdajnika, neznalice itd. Za proces privatizacije je najbitnije da bude javan i da postoji tržište, tj. da se omogući učešće svim zainteresovanim investitorima pod ravnopravnim uslovima, pa će cena koja se postigne za kapital biti maksimalna moguća u tom trenutku. Tamo gde nije tako postupano (kao npr. Sartid) ima osnova da se tvrdi da je cena koja je postignuta mogla biti veća. To što i pored poštovanja gore navedenih uslova u nekim primerima javnost nije bila zadovoljna postignutom cenom pojedinih kompanija, može se jedino ispraviti situacijom u kojoj bi neko od kritičara platio onu cenu koja po njemu predstavlja „pravu“ ili „realnu“ vrednost preduzeća o kome je reč. U odsustvu spremnosti da se plati veća cena od postignute, moraju se prihvatiti rezultati kakvi jesu. Na postignutu cenu pri prodaji preduzeća svakako ima uticaj i širi kontekst u kom se nalazi ekonomija jedne zemlje, a imajući u vidu da je privatizacija u Srbiji ubedljivo najviše kasnila od svih zemalja regiona, to je bio i manji značaj njenih državnih preduzeća za strane investitore pa time i manja cena.

Počev od kriminalnog lošeg zakona u kombinaciji sa nerešenim pitanjem vlasništva nad zemljištem i kriminalnog stanja u katastru i zemljišnim knjigama, potpuno pogrešno koncipiranog modela privatizacije...

U vezi sa modelom, ne znam koji bi to bio model koji sugeriše pisac. Ako se misli na modele sa vaučerskim privatizacijama koji su primenjeni u nekim zemljama regiona, ne vidim kakvu to bitnu promenu donosi u odnosu na samoupravljanje ili državnu svojinu koje su već postojale. Suština tih modela je bila da se podele akcije zaposlenima, direktno ili preko investicionih fondova kojima na kraju upravlja država, tako da se efektivno ništa ne menja. Svaki model koji ne podrazumeva prodaju većinskog kapitala je osuđen na neuspeh. Kod većih kompanija je posebno bitna prodaja većinskog vlasništva jer razuđeno vlasništvo ne omogućuje efikasno upravljanje, dok kod manjih kompanija to nije toliko značajno.

...potpunog odsustva razumevanja društvene svojine i njenog značenja... Društveni kapital je jedna neverovatna konstrukcija našeg samoupravnog socijalističkog društva zasnovana na Zakonu o udruženom radu i njena diskusija prevazilazi okvire ovog bloga. Zapravo ne radi se o kapitalu. Slično je i sa društvenom imovinom. To nije imovina u normalnom značenju te reči. Već pravo korišćenja zajedničke imovine koja sleduje nekom preduzeću na osnovu udruživanja rada onih koju su tu zaposleni. Kada udružite rad, društvo vam da i imovinu sa kojom možete da radite i ostvarite vaše samoupravno i ustavno pravo na rad.

Autor ovde kritikuje što nije napravljena razlika između državnog i društvenog kapitala, a ja baš mislim da je to prednost modela privatizacije upravo iz razloga što je društveni kapital jedna izmišljotina našeg samoupravnog socijalističkog društva, a ne nešto čime bi trebalo da se ponosimo. Ako prihvatimo da je objašnjenje koje Radulović daje tačno, kome bi on pripisao taj „kapital“ i kome bi pripali prihodi od njegove prodaje? Ako je došlo do „udruženog rada“ zaposlenih, a imajući u vidu da oni nisu kupili imovinu koju koriste u proizvodnji već ju je obezbedila država, po čemu se onda društveni kapital razlikuje od državnog? Ko može polagati pravo na prodaju te imovine kada je odnos zaposlenih prema toj imovini isti kao i kod državnog kapitala?

Deo privatizacije se sveo na kupovinu funkcionalnih preduzeća koja su posle planski gašena zbog uspostavljanja monopola.

U vezi sa nastankom monopola, mislim da samo država može biti odgovorna za monopol ako tržište u jednoj delatnosti drži zatvorenim (zabranom uvoza, izdavanjem raznih licenci ili dozvola za obavljanje te delatnosti i sl). O tome je bilo reči ranije.

Javnost je mislila da neko vodi računa o tome ko su direktori društvenih preduzeća koja se privatizuju. Na žalost krivo. Ljudi bez ikakvog ili sa malo iskustva, bez stručnosti, morala i pristojnosti i bez ikakve kontrole su preuzeli hiljade preduzeća i uništili i ono malo što godine sankcija i bombardovanje nisu. Nikakvog javnog konkursa, nikave kontrole poslovanja, potpuno odsustvo korporativnog upravljanja, domaćinskog ponašanja, finansijske kontrole.

Sve što je navedeno predstavlja definiciju poslovanja u državnom/društvenom vlasništvu, i ne znam zašto je autor iznenađen kada se sa tim susretne u praksi. Zato se i sprovodi privatizacija jer jedino privatno vlasništvo ispravlja sve ove nedostatke.

Ali onda dolazimo i do teme posta, a to je konkurs za zastupnike kapitala u državnim preduzećima. Radulović smatra da ako se ne jave ljudi koji nešto znaju, mogu da garantujem da će i to sve propasti. Bez ljudi koji znaju kako se upravlja preduzećem, sigurno nećemo ništa dobiti.

Ne znam kako su mnogi obrazovani ljudi skloni da veruju kako sa drugačijim ljudima i u drugačijem vremenu može nešto drugo da se postigne, a da pravila ostanu ista. Da nije problem u državnoj svojini, već u ljudima koji njome upravljaju. I da se to može ispraviti javnim konkursom. Interesantno je da on priznaje kako je moguće da će se opet javiti „ljudi bez iskustva i bez morala i bez pristojnosti i bez znanja“. To su podsticaji, i čine osnovnu ekonomsku kategoriju. Kako je dokazano da država/društvo ne može da efikasno upravlja ekonomskim aktivnostima, to ne postoji pritisak da direktori državnih firmi budu najbolji mogući menadžeri. I sve dok postoji državna/društvena svojina, biće takvih „menadžera“, bez iskustva, morala, pristojnosti i znanja, jer nema podsticaja da se pojave bolji. Ali to se ne rešava javnim konkursom, već promenom sistema podsticaja transformacijom te imovine u privatnu.

NIS i privatizacija

Početkom ove nedelje je počelo trgovanje akcijama NIS-a, pa je to odlična prilika za prikupljanje političkih poena na nezadovoljstvu građana cenom akcija. Tako se LDP dosetio da kritikuje način na koji je privatizovan NIS, ispravno navodeći da nije bilo tendera, da je očuvan monopol itd. Ali onda pokušavaju da budu ubedljivi, pa kritikuju i „dopuštanje neverovatne mogućnosti da se obavezne investicije finansiraju iz kredita koji opterećuju kompaniju u kojoj je Srbija još uvek suvlasnik".

Kako privatizacija podrazumeva prodaju većinskog državnog kapitala (u ovom slučaju 51%) to je nakon gubitka većinskog paketa akcija njihovom prodajom najčešće onemogućen dalji uticaj na poslovanje i donošenje bitnih odluka, pa samim tim je na novom vlasniku da odluči kako će finansirati investicije koje namerava da sprovede. A odluka o investicijama je samo njegova (jer je i kompanija postala samo njegova) pa samim tim uvođenje investicija kao obaveze novog vlasnika je problem a ne način njihovog finansiranja. (Čak su neki ekonomisti, u odbrani ove prodaje, bili skloni da sabiraju iznos cene i investicija i time pokušavali da opravdavaju celu transakciju.) Uopšte, to je suvišan element celog koncepta privatizacije u Srbiji, gde postoji kriterijum obaveznih investicija koji ulazi u vrednost ponude. Država je trebalo kao jedini kriterijum da postavi cenu koja će se plaćati za kapital ili imovinu koja je predmet prodaje, jer bi na taj način najbolje bila utvrđena tržišna vrednost ovih preduzeća.

Ali najlošija stvar u vezi sa stavovima ove stranke po pitanju NIS-a tek sledi u narednoj rečenici, gde se kaže „...da je zemlja dovedena u situaciju da ostane bez energetskih resursa, uz potpuni gubitak suverentiteta u toj oblasti“.

U prvi mah vam se čini da je možda neki novinar greškom uradio copy-paste neke rečenice iz saopštenja SPS-a, ali ipak to nije slučaj. Znači najpre se kritikuje samo način privatizacije, ali u toku pisanja saopštenja su uspeli da promene mišljenje, pa je ipak bolje da privatizacije nije ni bilo, i da su „resursi“ ostali državni kako bi se njihovim mudrim upravljanjem od strane države očuvao „suverenitet“. Pokušavam da razumem smisao prefiksa „liberalna“ u nazivu ove partije, ali je on verovatno poznat samo njegovim autorima. Još jednom se potvrđuje da po pitanju ekonomske politike zapravo nema bitnih razlika u trenutnoj političkoj ponudi.