Ideja ovog posta je da pokaže da se ne mogu svi potezi bivšeg ministra privrede smatrati korisnim po unapređenje poslovnog ambijenta (ili popularno "reformski", ako se pod reformom podrazumeva neka promena koja donosi poboljšanje, a ne samo promena kao takva). Značajan deo njegovih ideja bi doprinosio poboljšanju poslovnog ambijenta (ukidanje subvencionisanja npr) ali to ne znači za sve poteze.
Sam predlog zakona o privatizaciji (kao i izmene zakona o stečaju, ali su one manje važne) nije bio predmet značajne javne debate, kao što je bio slučaj sa zakonom o radu. Pošto će se time baviti neki novi kabinet, koji će verovatno pre pisati svoj predlog zakona, ovde su primedbe na elemente postojećeg predloga koje nisu previše korisne po sam proces privatizacije a samim tim i ukupnu ekonomiju, pa bi bilo korisno izostaviti ih u novim varijantama zakona (ili izmena postojećeg)
1. Ciljevi koji se žele postići
U najkraćem, ideja zakona je bila da se privatizacija završi do kraja 2014. godine. To je bio vrlo ambiciozan cilj čak i da nisu menjana pravila igre (a samim tim što se donosi novi zakon, ona su potpuno izmenjena). Međutim, kada je već ambiciozan cilj postavljen (što je vrlo opravdano), onda je postupak privatizacije trebalo da bude prilagođen tako ambicioznom cilju. Ono što je urađeno jeste da je sam proces dodatno zakomplikovan kroz uvođenje novih profesija (privatizacioni upravnici), uvođenje metoda privatizacije koji zapravo nisu privatizacija i druge postupke, tako da se čini da bi privatizaciju bilo jednostavnije okončati po starom zakonu ako je cilj da se to obavi što pre (a svakako jeste).
2. Priprema za privatizaciju
Novi zakon je predvideo da se uvedu tzv. privatizacioni upravnici, kao paralela sa stečajnim upravnicima za preduzeća u stečaju. Oni bi morali da polažu određeni ispit i dobiju licencu, pripremaju lične karte a da istovremeno krivično odgovaraju ako podaci u njima nisu tačni. To značajno komplikuje proceduru i obesmišljava razne profesionalne delatnosti koje su zadužene za utvrđivanje tačnosti finansijskih izveštaja (revizija), i verovatno dovodi u čudnu poziciju potencijalne investitore koji ne bi mogli da sprovedu svoju analizu preduzeća koja budu hteli da preuzmu.
Na ovom linku se nalazi prospekt Galenike na celoj jednoj strani. Takav dokument je bio zamišljen da služi investitorima da pošalju pismo o zainteresovanosti, a konačnu odluku da donesu na osnovu "ličnih karata". Ranije smo imali post o tome da ovi dokumenti teško mogu biti dovoljni stranim investtiorima za donošenje bilo kakve smislene odluke (ili čak razmišljanje). Ono što je vrlo čudno i iznenađujuće, bilo je predviđeno da oni budu jedini izvor informacija investitoru, a da se ukine procedura dijagnostičke analize (due diligence) koja je standardna za bilo kakve postupke sticanja većinskog vlasništva.
3. Metodi prodaje
U pogledu metoda prodaje, umesto ranijih tendera i aukcije, uzima se najlošiji od svih metoda: kombinacija aukcije sa dostavljanjem zatvorenih ponuda, kao u slučaju Mobi 63. U javnosti se nekako stekao utisak da je prodaja ove firme na javnoj aukciji pred TV kamerama bio najveći poduhvat reformi u Srbiji. Ne uzima se u obzir da se možda radi o vrlo atraktivnoj delatnosti, koja privlači interesovanje investitora u bilo kom delu sveta (pa time se podiže i prodajna cena), a da je TV aukcija uzeta u obzir zbog brojnih problema sa transparentnošću celog procesa (prethodno oduzimanje licence, nerešeni vlasnički odnosi itd.)? Kako bilo, ovde je to jedini dozvoljeni metod. Zašto je on loš?
Jednostavno iz razloga što investitori koji imaju priliku da posmatraju ponašanje svojih konkurenata na ponuđenu cenu (što je slučaj na aukciji gde svi sede u istom redu) nikada neće biti primorani da ponude svoju najveću cenu. Oni će postati pobednici odmah nakon što odustane poslednji njihov konkurent. Cena koja se tada postigne je jedan prag iznad cene na kojoj je odustao pretposlednji učesnik aukcije. Ali, to nije nužno i maksimalna cena koju je spreman da plati poslednji učesnik aukcije, koji istovremeno postaje pobednik.
4. Novi metodi
Osim prodaje kapitala ili imovine, zakon je predviđao nove metode privatizacije kao što su zajedničko ulaganje, dokapitalizacija, opcija kupovine kapitala i poveravanje upravljanja uz podelu dobiti. Čudno je što se neke od tih metoda nalaze ovde, jer se na primer ministar protivio jednom zajedničkom ulaganju (Air Serbia), kao što je naveo u obrazloženju ostavke. Kad je reč o poveravanju upravljanja uz podelu dobiti, ta metoda nije u skladu sa idejom privatizacije (transformacijom državnog vlasnistva u privatno), konfliktna je (razdvojenost vlasništva od upravljanja uglavnom nije dobra stvar) i nije u skladu sa ambicijom da se privatizacija završi do kraja godine jer predstavlja u najblažoj formulaciji samo međufazu do privatizacije (a u realnosti verovatno odustajanje od toga).
Zakonom se predviđa da se privatizacija može smatrati okončanom ako je za državna preduzeća usvojen Unapred pripremljen plan reorganizacije koji može (ali i ne mora) da sadrži jednu od ovih metoda. U realnosti dakle, moguće je da većina preduzeća ostane u većinskom državnom vlasništvu a da se smatra da je privatizacija okončana, što bi bio veliki paradoks.
Zaključak
Metod prodaje putem aukcije je verovatno odabran sa stanovišta transparentnosti, tj. većeg poverenja javnosti u ispravnost procesa. Međutim, takav pristup ne garantuje i maksimalnu cenu za ponuđeni kapital/imovinu, kao što smo prethodno objasnili, a to je glavni cilj postupka prodaje.
Dobra strana zakona je bila ta što u slučaju da do kraja godine ne bi bili sprovedeni postupci koje on predviđa (prodaja imovine ili kapitala ili usvajanje plana reorganizacije), državna preduzeća bi krenula u likvidaciju. Međutim, problem je što plan reorganizacije ne predstavlja privatizaciju, a budući da većina preduzeća zahteva neku vrstu reorganizacije, usvajanjem takvog plana do kraja godine bio bi postignut samo formalni uspeh, jer bi većina preduzeća mogla da ostanu u većinskom državnom vlasništvu. U pravnom smislu njihov status bi bio drugačiji, ali u vlasničkom (koji je jedini relevantan) većina stvari bi ostala ista.
Zbog toga, ovaj zakon se ne može smatrati "reformskim". Pravilno iskazivanje obaveza i imovine preduzeća, procene po tržišnim metoda i ostalo što on propisuje su svakako korisni, ali ne i opredeljujući faktor da bi neka preduzeća bila interesantna stranim investitorima. Dodatno, investitori će svoje ponude bazirati uvek na svojoj proceni vrednosti preduzeća (ili imovine) a ne na proceni tzv. privatizacionih upravnika (koji mogu biti i sadašnji direktori). U tom smislu, čini se da je bivši ministar bio previše ograničen svojim iskustvom stečajnog upravnika, budući da iako su neka od državnih preduzeća uporediva sa onim u stečaju, dobar deo njih koji treba da budu u postupku privatizacije (Telekom Srbija, Dunav Osiguranje, Komercijalna banka itd) ipak nije.
Sam predlog zakona o privatizaciji (kao i izmene zakona o stečaju, ali su one manje važne) nije bio predmet značajne javne debate, kao što je bio slučaj sa zakonom o radu. Pošto će se time baviti neki novi kabinet, koji će verovatno pre pisati svoj predlog zakona, ovde su primedbe na elemente postojećeg predloga koje nisu previše korisne po sam proces privatizacije a samim tim i ukupnu ekonomiju, pa bi bilo korisno izostaviti ih u novim varijantama zakona (ili izmena postojećeg)
1. Ciljevi koji se žele postići
U najkraćem, ideja zakona je bila da se privatizacija završi do kraja 2014. godine. To je bio vrlo ambiciozan cilj čak i da nisu menjana pravila igre (a samim tim što se donosi novi zakon, ona su potpuno izmenjena). Međutim, kada je već ambiciozan cilj postavljen (što je vrlo opravdano), onda je postupak privatizacije trebalo da bude prilagođen tako ambicioznom cilju. Ono što je urađeno jeste da je sam proces dodatno zakomplikovan kroz uvođenje novih profesija (privatizacioni upravnici), uvođenje metoda privatizacije koji zapravo nisu privatizacija i druge postupke, tako da se čini da bi privatizaciju bilo jednostavnije okončati po starom zakonu ako je cilj da se to obavi što pre (a svakako jeste).
2. Priprema za privatizaciju
Novi zakon je predvideo da se uvedu tzv. privatizacioni upravnici, kao paralela sa stečajnim upravnicima za preduzeća u stečaju. Oni bi morali da polažu određeni ispit i dobiju licencu, pripremaju lične karte a da istovremeno krivično odgovaraju ako podaci u njima nisu tačni. To značajno komplikuje proceduru i obesmišljava razne profesionalne delatnosti koje su zadužene za utvrđivanje tačnosti finansijskih izveštaja (revizija), i verovatno dovodi u čudnu poziciju potencijalne investitore koji ne bi mogli da sprovedu svoju analizu preduzeća koja budu hteli da preuzmu.
Na ovom linku se nalazi prospekt Galenike na celoj jednoj strani. Takav dokument je bio zamišljen da služi investitorima da pošalju pismo o zainteresovanosti, a konačnu odluku da donesu na osnovu "ličnih karata". Ranije smo imali post o tome da ovi dokumenti teško mogu biti dovoljni stranim investtiorima za donošenje bilo kakve smislene odluke (ili čak razmišljanje). Ono što je vrlo čudno i iznenađujuće, bilo je predviđeno da oni budu jedini izvor informacija investitoru, a da se ukine procedura dijagnostičke analize (due diligence) koja je standardna za bilo kakve postupke sticanja većinskog vlasništva.
3. Metodi prodaje
U pogledu metoda prodaje, umesto ranijih tendera i aukcije, uzima se najlošiji od svih metoda: kombinacija aukcije sa dostavljanjem zatvorenih ponuda, kao u slučaju Mobi 63. U javnosti se nekako stekao utisak da je prodaja ove firme na javnoj aukciji pred TV kamerama bio najveći poduhvat reformi u Srbiji. Ne uzima se u obzir da se možda radi o vrlo atraktivnoj delatnosti, koja privlači interesovanje investitora u bilo kom delu sveta (pa time se podiže i prodajna cena), a da je TV aukcija uzeta u obzir zbog brojnih problema sa transparentnošću celog procesa (prethodno oduzimanje licence, nerešeni vlasnički odnosi itd.)? Kako bilo, ovde je to jedini dozvoljeni metod. Zašto je on loš?
Jednostavno iz razloga što investitori koji imaju priliku da posmatraju ponašanje svojih konkurenata na ponuđenu cenu (što je slučaj na aukciji gde svi sede u istom redu) nikada neće biti primorani da ponude svoju najveću cenu. Oni će postati pobednici odmah nakon što odustane poslednji njihov konkurent. Cena koja se tada postigne je jedan prag iznad cene na kojoj je odustao pretposlednji učesnik aukcije. Ali, to nije nužno i maksimalna cena koju je spreman da plati poslednji učesnik aukcije, koji istovremeno postaje pobednik.
4. Novi metodi
Osim prodaje kapitala ili imovine, zakon je predviđao nove metode privatizacije kao što su zajedničko ulaganje, dokapitalizacija, opcija kupovine kapitala i poveravanje upravljanja uz podelu dobiti. Čudno je što se neke od tih metoda nalaze ovde, jer se na primer ministar protivio jednom zajedničkom ulaganju (Air Serbia), kao što je naveo u obrazloženju ostavke. Kad je reč o poveravanju upravljanja uz podelu dobiti, ta metoda nije u skladu sa idejom privatizacije (transformacijom državnog vlasnistva u privatno), konfliktna je (razdvojenost vlasništva od upravljanja uglavnom nije dobra stvar) i nije u skladu sa ambicijom da se privatizacija završi do kraja godine jer predstavlja u najblažoj formulaciji samo međufazu do privatizacije (a u realnosti verovatno odustajanje od toga).
Zakonom se predviđa da se privatizacija može smatrati okončanom ako je za državna preduzeća usvojen Unapred pripremljen plan reorganizacije koji može (ali i ne mora) da sadrži jednu od ovih metoda. U realnosti dakle, moguće je da većina preduzeća ostane u većinskom državnom vlasništvu a da se smatra da je privatizacija okončana, što bi bio veliki paradoks.
Zaključak
Metod prodaje putem aukcije je verovatno odabran sa stanovišta transparentnosti, tj. većeg poverenja javnosti u ispravnost procesa. Međutim, takav pristup ne garantuje i maksimalnu cenu za ponuđeni kapital/imovinu, kao što smo prethodno objasnili, a to je glavni cilj postupka prodaje.
Dobra strana zakona je bila ta što u slučaju da do kraja godine ne bi bili sprovedeni postupci koje on predviđa (prodaja imovine ili kapitala ili usvajanje plana reorganizacije), državna preduzeća bi krenula u likvidaciju. Međutim, problem je što plan reorganizacije ne predstavlja privatizaciju, a budući da većina preduzeća zahteva neku vrstu reorganizacije, usvajanjem takvog plana do kraja godine bio bi postignut samo formalni uspeh, jer bi većina preduzeća mogla da ostanu u većinskom državnom vlasništvu. U pravnom smislu njihov status bi bio drugačiji, ali u vlasničkom (koji je jedini relevantan) većina stvari bi ostala ista.
Zbog toga, ovaj zakon se ne može smatrati "reformskim". Pravilno iskazivanje obaveza i imovine preduzeća, procene po tržišnim metoda i ostalo što on propisuje su svakako korisni, ali ne i opredeljujući faktor da bi neka preduzeća bila interesantna stranim investitorima. Dodatno, investitori će svoje ponude bazirati uvek na svojoj proceni vrednosti preduzeća (ili imovine) a ne na proceni tzv. privatizacionih upravnika (koji mogu biti i sadašnji direktori). U tom smislu, čini se da je bivši ministar bio previše ograničen svojim iskustvom stečajnog upravnika, budući da iako su neka od državnih preduzeća uporediva sa onim u stečaju, dobar deo njih koji treba da budu u postupku privatizacije (Telekom Srbija, Dunav Osiguranje, Komercijalna banka itd) ipak nije.
Нема коментара:
Постави коментар