Странице

четвртак, 29. децембар 2011.

Antonić o medijima koji dolaze


Slobodan Antonić na NSPM piše o članku u listu Pravda koji za njega predstavlja primer klasičnog spinovanja/laganja. Radi se o tome da neki funkcioner SNS izvlači iz konteksta izjavu funkcionera SRS koji je jednom prilikom rekao da bi SRS mogao da uđe u koaliciju sa DS, ali misleći pri tom samo na lokalni ne i republički nivo. Tekst je napisan tako da prikriva ovaj drugi deo o nivou vlasti o kom se govori, tako da navodi na zaključak da se radi o republičkom nivou vlasti, što je dobra osnova za SNS da prikupi neke poene na račun SRS.

On iz toga izvlači sledeći zaključak:
Zašto je ovo naprednjačko spinovanje toliko onespokojavajuće? Zato što najavljuje kakvi će nam mediji biti nakon eventualne naprednjačke pobede i promene vlasti u Srbiji. Ako je Tadićev „režim“, po pobedi na izborima 2008, doveo svoje urednike i svoje novinare u glavne medije, malo je verovatno da će i naprednjaci uraditi nešto drugo. Zato, kada danas čitate „Pravdu“, vi zapravo čitate sutrašnju „Politiku“, kada danas slušate Radio Fokus, slušate kako će sutra da zvuči Radio Beograd, a kada danas gledate TV Kopernikus 3, gledate sutrašnji RTS. I ma koliko nam se ne dopadalo ono što danas čitamo, slušamo ili gledamo po oficijelnim medijima – a ne dopada nam se – uporedimo li to sa „medijskim diskursom“ koji nam danas prezentuju naprednjaci, predstojeću promenu vlasti možemo videti samo kao „od zla, nagore“.
Ovo predskazanje sigurno nije daleko od onoga što nas može očekivati i tu je Antonić u pravu kad kaže da sledeća vlast može da preuzme ove državne medije i kreira njihovu „uređivačku politiku“. Međutim, tu nastupa ključni trenutak teksta kada treba pravilno identifikovati problem zbog čega nam se takav scenario može desiti i predložiti rešenje da se on izbegne. Nažalost, tu autor odlazi u potpuno pogrešnom pravcu i odlučuje da lamentira nad našom nesrećnom sudbinom, beznađem i okupacijom (usput pominjući i Brisel i Vašington, koji zadovoljno „trljaju ruke“ jer su sve „lepo udesili“ i mogu da nas tretiraju kao „maloumne idiote“, da citiram tu njegovu dijagnozu). Problem je naravno daleko racionalniji, razumljiv svakome ko hoće da uključi mozak i sadržan u problematičnoj činjenici da su navedeni mediji (Politika, Radio Beograd, RTS) i dalje u državnom vlasništvu, pa samim tim ko god da dođe na vlast može sa njima da radi šta hoće i svoje metode spinovanja podigne na nacionalnu platformu. Znači, umesto da taj „najpopularniji opinion-maker srpskog interneta“, kako NSPM sebe naziva, postavlja pitanje kada će biti prodat državni udeo u Politici odnosno ukinut RTS, sada imamo političku „analizu“ čiji osnov predstavlja izbor prave medicinske terminologije za kolektivnu dijagnozu.

Šteta što se Antonić ne vrati na pristup iz tekstova o misionarskoj inteligenciji ili kritici biometrijskih dokumenata, koji je mnogo relevantniji.

уторак, 27. децембар 2011.

(Samo)upravljanje fudbalskim klubom

Poslednja dešavanja u FK Partizan pokazuju neke od mnogih konsekvenci nedefinisanog vlasništva nad tim entitetom. U situaciji kada ne postoje vlasnici, uprava kluba nema nikome da polaže račune, osim sportskim novinarima na konferencijama za štampu (ali sve i da se novinari svojski potrude, ne mogu da ih nateraju da se oznoje u takvim situacijama jer nisu u stanju da utvrde da li govore istinu pošto ne znaju na APR-u da provere osnovne finansijske podatke o poslovanju kluba).

Trenutna struktura upravljanja ovim klubom izgleda anahrono čak i za Srbiju 2011. godine. Vrhovni organ kluba je Skupština. To je ono što bi bilo ekvivalentno skupštini akcionara u normalnoj kompaniji, gde ljudi koji su kupili akcije firme imaju pravo i da se nešto pitaju za njeno poslovanje. U Partizanu pak, ljudi koji imaju pravo da se pitaju o poslovanju se biraju po mnogo egzotičnijim kriterijumima. Tako, baštineći najbolju socijalističku tradiciju, najveći broj članova Skupštine (31 od 65) pripada nečemu što se zove „aktiv društveno-sportskih radnika“.


Samo površan pogled na članove ove živopisne družine govori o tome da većina zadovoljava samo prvu polovinu kriterijuma (tj. predstavlja „društvene“ ali ne istovremeno i sportske „radnike“). Iako druge dve grupacije u Skupštini (bivši igrači i radna zajednica, odnosno navijači) zajedno imaju 34 mesta (za 3 više od prve grupe), jasno je da izbor uprave dolazi nekako uvek spolja/odozgo.

Novim Zakonom o sportu definisana je i privatizacija u sportu (članovi 169 – 182). Najpre je potrebno da sva sportska društva budu upisana u odgovarajući registar, a onda se procedura sprovodi kao po Zakonu o privatizaciji. Upis u registar treba da bude okončan u roku od godinu dana od stupanja na snagu Zakona o sportu, što treba da istekne za oko 4 meseca (u aprilu sledeće godine), nakon čega će (nadamo se) biti iniciran i sam postupak privatizacije.

Ipak, čak i da dođe do privatizacije najvećih klubova, verovatno će doći do neke vrste otrežnjenja koliko oni zapravo malo vrede. Iako je popularno mišljenje da C. Zvezda ima veću vrednost od Partizana zbog većeg broja navijača, većeg stadiona i slično, finansijski podaci iz poslednjih nekoliko godina (koji su jedino relevantni za investitora) to ne pokazuju.


Kad pogledamo poslovne prihode (svi prihodi od prodaje ulaznica, prodaje igrača, sponzorstava, marketinga itd), vidimo da u slučaju Partizana oni manje-više konstantno rastu zadnjih 4 godine (a verovatno će biti slučaj i sa 2011. pošto mislim da su ove godine uplaćeni iznosi od Lige šampiona a i dosta igrača je prodato letos), tako da će Partizan verovatno imati najmanje 20-ak miliona evra prihoda i ove godine. Kod Zvezde osim 2007. (kada su verovatno zbog prodaje igrača prihodovali preko 15 miliona evra), prihodi su duplo manji od Partizanovih i ta razlika se postepeno povećavala poslednje tri godine. Sportski rezultati naravno nisu mnogo drugačiji, pa je tako baš 2006/07. Zvezda osvojila poslednju titulu šampiona, a od tada je ona pripadala Partizanu.

Kad su u pitanju godišnji rashodi klubova (ovde su uzeti poslovni rashodi bez amortizacije), onda vidimo sledeće:


Interesantno da i pored značajno manjih prihoda, Zvezda se trudi da ne zaostaje previše u izdacima za svoje funkcionisanje (plate igrača, kupovina igrača, ostali rashodi kluba) u odnosu na Partizan. Razlika priliva gotovine u odnosu na odlive kod Zvezde je pokrivana dodatnim zaduživanjem, kao što će se videti kasnije. Pre toga, da pogledamo razliku prethodne dve kategorije, tj. poslovna dobit ili gubitak pre amortizacije (EBITDA):


Zvezda je konstantno ispod nule i to najmanje 3 miliona evra svake godine, što znači da je na dugi rok njeno poslovanje neodrživo (osim ako ne doživi neku ozbiljnu finansijsku injekciju). Da je kojim slučajem privatna firma, verovatno bi sada bila pred stečajem (ne nužno i gašenjem). Partizan je ostvario određen finansijski uspeh prošle godine, ali ako se to ne potvrdi kao dugoročni trend, ni taj klub ne može računati na neko interesovanje investitora u privatizaciji.

Sad još jedna zanimljiva stvar, a to su dugovi (ovde je uzet neto dug, tj. dugoročni i kratkoročni krediti umanjeni za stanje gotovine i depozita u banci).


Evidentno je da stanje obaveza prema bankama kod Partizana opada konstantno, tako da se može reći da se jedan deo zarađenog novca ispravno koristi za otplatu tih kredita. Ipak, kredita i dalje ima (iako oni stalno pričaju suprotno) i na kraju prošle godine ta obaveza je iznosila 4 miliona evra, ali ako se nastavi poslovanje kao u 2010. onda to ne bi trebalo da predstavlja ozbiljan problem za klub. Kod Zvezde pak obaveze po osnovu kredita su dosta veće i dalje rastu pa su na kraju prošle godine iznosile skoro 19 miliona evra (imajući sve u vidu nejasno je kako sadašnje rukovodstvo stalno dobija pohvale da je stabilizovalo klub). 

Biće zanimljivo svakako videti i rezultate za ovu godinu kad budu dostupni, ali je uočljiv neki trend koji će se teško promeniti u kraćem roku. Sa druge strane, sigurno je i da broj navijača predstavlja bitnu stavku za vrednost kluba i interesovanje investitora i tu Zvezda stoji bolje od Partizana, pošto prema jednom istraživanju iz 2008. (koje je doduše sama Zvezda naručila), odnos Zvezda : Partizan : ostali klubovi je 48,2% : 30,5% : 21,3%. Tako izbor Gazprom Njefta da sponzoriše Zvezdu je očito najviše bio motisan tom činjenicom (a očekivano je bilo da izaberu jedan od klubova pošto naftne kompanije i fudbalski klubovi imaju sličnu ciljnu grupu). Novac koji na taj način potroše želeli su da daju klubu koji će vratiti veći marketinški efekat. Međutim, pitanje je u nedostatku sportskih rezultata da li je to zaista tako. 


недеља, 25. децембар 2011.

Razumevanje slobode govora

Učesnicima protesta Occupy Wall Street je bilo dozvoljeno da borave na privatnom zemljištu i protiv volje vlasnika tog zemljišta, pod izgovorom da bi njihovo izbacivanje sa tog poseda predstavljalo kršenje slobode govora. Džorž Rajsman objašnjava zašto je to pogrešno i kako danas ne postoji pravo razumevanje slobode govora:
A major lesson to be learned from the occupation is that hardly anyone nowadays understands the meaning of freedom of speech. Contrary to the prevailing view, freedom of speech is not the ability to say anything, anywhere, at any time. Actual freedom of speech is consistent with respect for property rights. It presupposes that the speaker has the consent of the owners of any property he uses in speaking, such as the land, sound system, or lecture hall or radio or television studio that he uses.
Drugim rečima, vlasti su postupile pogrešno. Trebalo je da bude kao na ovoj fotografiji:



A ceo tekst Džordža Rajsmana se nalazi ovde.

петак, 23. децембар 2011.

EPS

Kada po strani ostave state-of-the-art marketing i PR ideje poput podele Čolinih diskova, poslovanje EPS-a se u deliću sekunde vraća u nazad nekoliko decenija. Tako danas saznajemo da su ispunili godišnji plan proizvodnje. Plan. Znači država je propisala koliko struje treba proizvesti a onda je na EPS-u da to i ispuni. Po kojoj ceni, to nije bitno. Stvari kao što su dobit/gubitak, profitabilnost, zaduženost i slično se ne pominju.

четвртак, 22. децембар 2011.

Filozofija slobode za početnike

Za one koji se prvi put susreću sa idejama individualne slobode, slobodnog tržišta, minimalne vlade, vlasničkih prava ili za one koji hoće da utvrde osnovna znanja iz klasičnog liberalizma i postave osnovu za dalje istraživanje, odlična knjiga Adam Smith Instituta pod nazivom Beginner's Guide to Liberty, koja se može besplatno preuzeti ovde.



четвртак, 08. децембар 2011.

Kako se urušene ekonomije brzo oporavljaju kad se država ne meša

To je naslov teksta iz magazina Forbes, koji govori o politikama koje su dovele do ubrzanog rasta ekonomija Nemačke i Japana posle II svetskog rata, Čilea u vreme Pinočea, SAD-a nakon izbora predsednika Regana, Bolivije nakon godišnje inflacije od 60.000 % tokom 1980-ih, kao i Hong Kong-a, Kine i Brazila.

Tekst se nalazi ovde.

среда, 07. децембар 2011.

Da li će Adam Smit ustupiti mesto Čarlsu Darvinu?

Dušan Pavlović sa FPN na svom blogu donosi post „The Darwin Economy“ u kome se bavi istoimenom knjigom ekonomiste Roberta Frenka koji tvrdi da će “za sto godina najveći broj ekonomista smatrati da je spiritualni otac ekonomske nauke Čarls Darvin, a ne Adam Smit”, iz razloga što njegovi argumenti imaju “veću eksplanatornu snagu od uvida koje je izneo Adam Smit”. Postavlja se pitanje zašto će se to desiti tek za 100 godina a ne danas i zašto već sada ne dominiraju takve ideje ako su logičnije od postojećih? Očito da je ideja prof. Frenka da pokaže da je (samo) jedan vek ispred svog vremena i da će trebati toliko vremena da ekonomisti razumeju njegovu knjigu koja se pojavila ove godine. Ali, ostavimo to po strani i pogledajmo o čemu se radi:
Darvin nije istraživao društvo, već svet životinja, ali su njegovi nalazi o reprodukciji životinjskih vrsta poučni za društvenu reprodukciju. Po Darvinu, mehanizam prirodne selekcije (ekvivalent Smitovoj nevidljivoj ruci, tj. slobodnom tržištu) ne vodi uvek ka efikasnom ishodu (u kome je ishod bolji za pojedinca i za društvo), već ponekad vodi u suboptimalni ishod u kome je ono što je racionalno za pojedinca iracionalno za društvo.

Da bi to pokazao, Frenk uzima za primer orlove i jelene. Orlovima se isplati da imaju oštar vid (čiji se gen kod najsposobnijih orlova zbog dejstva mehanizma prirodne selekcije prenosi sa generacije na generaciju), jer od oštrog vida ima koristi svaki pojedinačni orao, ali i orlovi kao vrsta (što bolje vide, to bolje mogu da hvataju plen i prežive). Kod jelena to ne važi. Veliki rogovi, koji jelenima omogućuju lakši pristup ženkama, dobri su za svakog pojedinačnog jelena, ali su loši za jelena kao vrstu. Veliki rogovi omogućuju jelenu pobedu and konkurentima, ali mu smetaju kada ga kroz šumu jure grabljivci.
Adam Smit
Problem u vezi sa ovom tezom je u tome što se ravnopravno posmatra interes pojedinca na jednoj strani koji se upoređuje sa interesom društva na drugoj strani. Mislim da se ova dva interesa ne mogu porediti na takav način, da budem precizniji mislim da interes društva uopšte ne postoji. Društva ne mogu imati svoj interes jer ne deluju kao pojedinac, već kao zbir pojedinaca koji mogu imati vrlo različite interese. Kada se statistički obradi i agregira njihovo delovanje, dolazi se do nekih informacija o njihovom delovanju (npr rezultati izbora, podaci o potrošnji određene vrste robe), ali se ti podaci ne mogu koristiti u suprotnom pravcu, da se sugeriše kako društvo treba da promeni pravac svog delovanja, jer se njegovo delovanje ne može koordinirati iz jednog centra. Pojedinci koji ga čine su bili racionalni u svojim individualnim akcijama i oni mogu menjati svoje pojedinačne stavove ali se ne može menjati stav društva u celini osim promene svakog pojedinačnog stava pojedinaca koji su njegovi članovi. Međutim, pojedinci koji donose odluke ne deluju na bazi statističkih informacija o delovanju ostatka društva već na osnovu svojih ličnih preferencija i uverenja, obrazovanja i sl, zbog čega informacija o delovanju ostatka društva za njih nije relevantna (ovde je jasno da se bavim samo delom u kome se sugeriše da su rezultati istraživanja o životinjama poučni i za društvo – smatram da nisu, bar prema zaključcima koji su dati, a o funkcionisanju zajednice jelena zaista ne znam mnogo). Dakle, teza da ono što je racionalno za pojedinca može biti iracionalno za društvo je pogrešna ne zato što važi obrnuto već zato što se takav karakter (i)racionalnosti ne može pripisati društvu.
Radi ilustracije kako se ova teorija primenjuje na društvo, tj. da pojedinačne racionalnosti dovode do kolektivnih iracionalnosti, Dušan navodi sledeće primere: glasno pričanje na koktelima, stajanje na koncertima, gužva u saobraćaju, zagađenje životne sredine, trka u naoružanju itd. Neke od ovih primera on je detaljnije razradio u ovom tekstu (strana 63). Mislim da svi primeri nemaju istu pozadinu i vrlo teško se mogu koristiti kao podloga za tezu koja se želi izvući. Evo njegovog pojašnjenja za problem buke na koktelima i stajanja na koncertima iz ovog teksta:
Zamislite da ste došli na koktel ili na koncert na kome se sedi. Kako se broj gostiju na koktelu povećava, ljudi pričaju sve glasnije da bi ih sagovornik bolje čuo. Ali pošto i drugi pričaju glasno, na kraju niko ne čuje bolje nego pre. Bilo bi bolje da svi pričaju tiše, ali pošto ne postoji centralizovana institucija koja reguliše nivo buke na koktelu, kolektivni ishod je iracionalan – svi pričaju glasno (i tako deru grlo, a opet se ne čuju dobro), iako bi mogli da pričaju tiše (čime bi manje drali grlo, a sagovornik ih bolje čuo). Na koncertu na kome se sedi često se dešava da neko ustane da bi bolje video. Sa pojedinačnog stanovišta, to je sasvim racionalno. Ali to onda počnu da rade i drugi. Za sve bi bilo bolje da sede, ali pošto ne postoji centralizovana institucija koja bi regulisala pitanje stajanja i sedenja, svi završavaju u suboptimalnom ishodu: svi stoje i opet niko ne vidi ništa bolje nego kada su svi sedeli. Naprotiv. Buka na koktelu i opšte stajanje je javno zlo, tj. kolektivna iracionalnost koju je stvorilo mnogo pojedinačnih nekoordinisanih racionalnosti.
Ali, zašto pretpostaviti da će svi slediti ponašanje jednog učesnika? Lično sam sa drugaricom ustao na jednom koncertu u Sava Centru kada smo sedeli u prvom redu na balkonu i jedan ljubazni gospodin iza mene koji je bio stranac (mislim Britanac) je takođe ustao ali samo da bi stavio neku crnu majicu ispred mog lica, da mi ilustruje kako izgleda njegov pogled na binu kada ja ustanem (možda je mislio da ne znam engleski, ali svakako da je efektniji pristup nego ubeđivanje). Nas dvoje smo nakon toga napustili mesta na kojima smo sedeli i otišli da stojimo u prostoru između redova gde je bilo još ljudi koji nisu hteli da sede. Ne mislim da smo na taj način pristali na manju protivvrednost za cenu ulaznice, jer nam nije bila namera da sedimo, ali smo na to bili primorani zbog karakteristike prostora. Drugim rečima, zašto zanemariti mogućnost da u odsustvu neke centralizovane institucije koja treba da reguliše ponašanje učesnika, oni sami ne mogu da se dogovore oko optimalnog ponašanja u datoj situaciji? Ili dozvoliti da većinsko ponašanje gostiju prevlada, ako već obe grupe gostiju sa različitim preferencijama ne mogu da konzumiraju svoj željeni vid posmatranja koncerta (gde je ovo drugo najčešće slučaj)? Na kraju, zašto je stajanje na koncertima uopšte iracionalan ishod za sve učesnike, čak iako se radi o koncertu na kome se sedi? Glavni razlog dolaska na koncert nije stajanje ili sedenje već slušanje muzike, a ako posetioci izaberu način posmatranja koncerta drugačiji od onog koji je predvideo organizator, to znači da je organizator pogrešno predvideo karakter koncerta ili njegovih gostiju, a ne da su gosti bili iracionalni.
Kada je u pitanju trka u naoružanju, to je „takmičenje“ između dve države a ne dva pojedinca, što predstavlja bitnu razliku. Država ne deluje racionalno jer, za razliku od pojedinca, nema istu vrstu odgovornosti za svoje odluke: pojedinac sam donosi odluku i snosi posledice, a država (tj. njeni organi) ne moraju da snose posledice donetih odluka jer neće večno biti na poziciji na kojoj se nalaze (bar je tako uobičajeno u demokratskim zemljama) a takođe i troše tuđi novac, a ne svoj, zbog čega ovaj primer nije dobra ilustracija. Činjenica da jedan od učesnika trke u naoružanju nije imao demokratsko uređenje ne menja stvari jer je opet koristio tuđi novac, što kod njega opet ne utiče na visok nivo racionalnosti pri njegovom trošenju.
U vezi sa gužvom u saobraćaju i zagađenjem životne sredine daje se sledeće obrazloženje:
Pojedinačno gledano, za svakog je racionalno da se za svaku potrebu u centar grada vozi sopstvenim automobilom. Međutim, vaša vožnja kolima ne stvara saobraćajnu gužvu samo pod uslovom ste jedini koji u automobile seda svaki put kada mora nešto da obavi u gradu. Ali ako svi tako razmišljaju, stvara se gužva u saobraćaju. Gužva u saobraćaju je suboptimalan ishod, jer niko (na vreme) ne može da stigne tamo gde bi hteo. Isti odnos prema vožnji stvara problem zagađivanja čovekove životne sredine. Nivo zagađenja koji prouzrokujem samostalno zanemarljiv je pod uslovom da niko drugi ne pali automobil za svaku sitnicu. Ako se pale automobil za svaku potrebu koju moraju da obave u gradu, to zagađuje čovekovu sredinu,s tim što se efekti zagađenja okoline, za razliku od saobraćajne gužve, ne vide istog trenutka.
Opet smatram da se ovde vrlo ograničeno posmatra ponašanje pojedinca i izbor koji on vrši. Kao što na koncertima svaki posetilac može dobro da promisli šta će sve da uradi pre nego što jednostavno sledi ponašanje onog ispred njega, tako i u slučaju izbora saobraćajnog sredstva građani se ne ponašaju mehanički i ako je manja verovatnoća da jednim prevoznim sredstvom (npr automobilom) stignu na željenu destinaciju, oni će odabrati neko drugo sredstvo (autobus, taxi, metro) ili će jednostavno ići peške. Ako im nijedno od drugih sredstava prevoza nije na raspolaganju, onda ne postoji slobodno već monopolsko tržište u saobraćaju što jasno dovodi do neefikasnih ishoda, tj. do situacije da ne mogu svi da se prevezu. Nije dobra pretpostavka da je odluka pojedinca da se vozi automobilom racionalna, ako prethodno nije razmotrio izvodljivost da stigne na željenu destinaciju na taj način, kao i prednosti i nedostatke drugih sredstava prevoza za tu svrhu. Onaj ko ne vidi problem u nerazvijenom saobraćaju u ovom primeru, onda će verovatno predložiti da se gužva i zagađenje smanje tako što će se zabraniti svim građanima da kad god oni požele voze automobil u centar grada (sistem par-nepar i slično što je postojalo u socijalizmu). Šteta što je to pravac o kom je autor razmišljao jer kad se dalje u tekstu govori o političkim institucijama koje treba da spreče štetne posledice iracionalnih ishoda po kolektiv, onda je jasno da je to jedino logično rešenje pri datim pretpostavkama.
Takođe, Dušan navodi još jedan primer koji se tiče kontrole visine kamatnih stopa od strane centralnih banaka za koji tvrdi da je „teorijski kontroverzan“:
Ima li centralna banka pravo da se meša kamatnu politiku komercijalnih banaka? Ako je tržišno rešenje najbolje, onda bi banke trebalo samostalno da određuju visinu kamata na kredite i depozite. Ali ako dozvolite bankama da slobodno određuju kamate na depozite građana, onda će, pre ili kasnije, sličan nivo kamata morati da se prelije i na kredite privredi i građanima. To će da poskupi kredite, što će prouzrokovati manje uzimanje kredita ili otežanu otplatu. Oba ishoda, iako posledica ekonomske racionalnosti pojedinaca, loša su za sve tržišne aktere (uključujući naposletku i banke). Centralna banka, prema tome, ima opravdan argument da ograniči rast kamata (kao što bi jeleni, kada bi to bili u stanju, odlučili da ograniče rast sopstvenih rogova).
Kamata je cena kapitala, dakle cena neke robe kao svaka druga cena i u tom smislu na kamatu važe zakoni ponude i tražnje koji i inače važe za sve cene. Dušan ovde uzima za pretpostavku da banke mogu neograničeno povećavati cenu svoje robe, a da to neće imati uticaja na tražnju, već će kupci te robe nastaviti da je kupuju bez obzira na njenu cenu. To kao što znamo nije slučaj i tražnja za bankarskim kreditima će biti manja ako je cena robe nedovoljno atraktivna za potencijalne klijente banaka. Međutim, to ne znači i da tražnja klijenata za kapitalom ostaje nezadovoljena ako nisu postigli dogovor sa bankom već će se razviti drugi načini pribavljanja kapitala pod uslovima pod kojima se obe strane mogu dogovoriti i to će imati za posledicu korišćenje nekih drugih finansijskih instrumenata (npr. preduzeća mogu emitovati obveznice ili akcije, a pojedinci mogu pozajmiti novac od prijatelja ili nekih drugih finansijskih institucija). To će uticati na banke da ne povećavaju svoju cenu iznad nivoa kada počinju da gube klijente, što predstavlja efekat tržišnog delovanja i ne zahteva bilo kakve akcije centralne banke u pogledu ograničenja visine kamata. 
U jednoj rečenici se čak kaže da će posledice takvog ponašanja (neograničenog povećanja kamata od strane banaka) biti loše „za sve tržišne aktere (uključujući naposletku i banke)“.Ovde se pretpostavlja da banke nisu u stanju da predvide posledice svojih odluka i da ih neograničeno povećanje kamata može zateći u situaciji kada otplate kredita ne stižu, odnosno novi klijenti ne dolaze. Šta god mislili o komercijalnim bankama, može se sa velikim osećajem udobnosti reći da takav nivo neracionalnosti nije verovatan. Nadam se da ovde kao podloga tvrdnji nisu korišćeni primeri „propasti“ nekih banaka kroz piramidalne šeme, pošto to sa bankarstvom zaista nije imalo mnogo veze jer je namera vlasnika takvih „banaka“ i bila upravo da neograničeno povećaju kamate i oštete svoje klijente. To je bilo moguće jer klijenti nisu bili ključni oslonac poslovanja takvih banaka. U sistemu tržišne ekonomije, jedino zadovoljni korisnici proizvoda i usluga garantuju opstanak kompanije koja ih pruža. U slučaju piramidalne štednje, ključni garant uspehu takvog poduhvata je bio na drugom mestu (u državi), zbog čega je krajnji ishod vrlo poznat.

среда, 23. новембар 2011.

Šta policajac ima da kaže demonstrantima

Da je policija kojim slučajem delatnost privatnog sektora, verovatno bi ovako izgledalo obraćanje privatnog policajca demonstrantima:
"Enjoy your time protesting. You live in the United States, the greatest country in the world, and you have a great time!"
Pored toga, na prvom mestu brine o bezbednosti demonstranata.



петак, 18. новембар 2011.

Iron Lady (2012)

Snimljen je film o Margaret Tačer i u ponedeljak se pojavio trejler:





Glavnu ulogu tumači Meril Strip i kritike na njen račun su vrlo pozitivne (mogu se pronaći na sajtu filma) i govori se o tome da je nova nominacija za nagradu Oskar za nju skoro neizbežna.

Ipak, mnogo je važnije kako je predstavljena politika Tačerove, imajući u vidu levičarsku poziciju Holivuda. I sama glavna glumica je priznala da ne podržava njenu politiku. Sa druge strane, članovi porodice nazivaju film "levičarskom fantazijom".
“Sir Mark and Carol are appalled at what they have learnt about the film,” says a friend of the family. “They think it sounds like some Left-wing fantasy. They feel strongly about it, but will not speak publicly for fear of giving it more publicity."
Takođe je osetljivo pitanje i tretiranja mentalnog stanja Tačerove, koja boluje od demencije

U svakom slučaju, treba pogledati film u bioskopima, gde će se pojaviti u januaru sledeće godine. Pre toga, deo iz poslednjeg nastupa bivše premijerke u britanskom parlamentu:



Hvala Nikoli Mikašinoviću što mi je skrenuo pažnju na trejler.

недеља, 06. новембар 2011.

Kinezi drže lekciju

“I think if you look at the troubles which happened in European countries, this is purely because of the accumulated troubles of their worn out welfare societies,” Jin Liqun said in an interview with Al Jazeera television. “I think the labour laws are outdated – the labour laws induce sloth, indolence rather than hard working. The incentive system is totally out of whack.”
To je rekao predsednik nadzornog odbora kineskog državnog fonda, koji upravlja delom njihovih deviznih rezervi, u ovom članku.

уторак, 01. новембар 2011.

Frenk Zapa protiv Gorovih


Negde 1985. godine u SAD, muzičari su bili tadašnji ekvivalent terorista Al Kaide. Supruga Al Gora je zajedno sa još nekoliko istomišljenica odlučila da stane na put onima koji su bili izuzetno štetni za društvo.

Sve je počelo kad je gđa Tipper Gore čula kako njena ćerka sluša pesmu Darling Nikki koju izvodi Prince. Prva strofa glasi:
I knew a girl named Nikki
I guess u could say she was a sex fiend
I met her in a hotel lobby
Masturbating with a magazine
She said howd u like 2 waste some time
And I could not resist when I saw little Nikki grind
Kada je čula još nekoliko sličnih pesama i pogledala spotove u kojima se pojavljuju reči kao što su „seks“ i „masturbacija“ ili govori o nasilju ili uzimanju alkohola i droge, Gorova je izjavila:
The images frightened my children, they frightened me! I am frightened! Way frightened! The graphic sex and the violence were too much for us to handle.
Nakon toga je napravljena lista od 15 opasnih pesama, kojima je trebalo da se bavi novo telo: Parents Music Resource Center (PMRC). Njihove ideje su se kretale od toga da se napravi rejting sistem po uzoru na filmove, pa da svaki album sadrži neku oznaku o tome kojoj publici je namenjen, preko toga da svaki album sadrži obavezne tekstove pesama i napomenu na omotu da se radi o opasnom materijalu (valjda slično kao danas za cigarete), do toga da TV stanicama bude zabranjeno emitovanje spotova koje PMRC odredi i tome slično.

Komitet za trgovinu, nauku i transport Senata je organizovao raspravu ovim povodom na kojoj su učestvovale članice PMRC-a kao i nekoliko muzičara, kako bi se pronašlo rešenje za "problem". Ispod se nalazi izlaganje Frenka Zape. Ovde se nalazi tekst njegovog izlaganja a ovde tekstovi svih izlaganja. Zapa se na početku pozvao na I amandman Ustava SAD kojim se garantuje sloboda govora, a u nastavku detaljno dekonstruisao ideje PMRC-a. Nakon Zapinog izlaganja, i sam Gore je imao zadovoljstvo da postavi pitanja nakon čega se izrodila rasprava između njih dvojice.














Takođe, interesantno je bilo izlaganje i kantri muzičara Džona Denvera:




среда, 26. октобар 2011.

Najveći faktor dužničke krize nekih država evro zone je...

... broj muškaraca od 25 - 34 godine koji žive sa roditeljima. Sve se lepo vidi ispod:

Ovo je grafik iz 2008. godine, a kasniji razvoj situacije je samo potvrdio korelaciju. Na y osi je broj baznih poena za petogodišnji credit default swap (CDS), finansijski instrument koji pokazuje rizik da država dođe u situaciju da ne može da servisira svoje dugove. 2008. godine je najveći broj baznih poena imala Grčka, koja je tada imala i najveći broj muškaraca od 25 - 34 koji žive sa matorcima.

O Izveštaju o medijima Saveta za borbu protiv korupcije


Savet za borbu protiv korupcije je sastavio dokument bombastičnog naziva "Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji" (pdf). Imajući u vidu blamaže ove institucije po nekim drugim pitanjima, zanimalo me šta su napravili u ovom slučaju. Izveštaj jeste rezultat jednog detaljnog pristupa i sa te strane ima određeni kvalitet jer je dosta relevantnih informacija prikupljeno i izloženo. Sa druge strane, manjkavosti koje se mogu istaći potiču pre svega iz shvatanja medijske industrije i načina kako ona treba da funkcioniše. Takođe, kako bi izveštaj bio povezan za osnovnim delovanjem saveta (a to je nominalno borba protiv korupcije), mediji se kritikuju zbog nedovoljnog zalaganja za otkrivanje slučajeva korupcije.

Savet je identifikovao tri glavna problema u vezi sa medijima u Srbiji, i ceo izveštaj je strukturisan na način da izlaže detaljne informacije koje, po njima, potkrepljuju postojanje ova tri problema, pa i u ovom kraćem osvrtu je logično slediti taj redosled.

1. Netransparentnost medijskog vlasništva

Netransparentnost vlasništva (koje se dokazuje navođenjem vlasnika medija iz ofšor zona) bi se mogla shvatiti kao problem da je to pojava koja je karakteristična samo za firme koje posluju u medijskoj industriji. Međutim, kako je ta pojava prisutna i u drugim industrijama, onda se postavlja pitanje zašto bi to bilo tako alarmantno shvaćeno ovde? Razlog je naravno u tome što relevantna medijska regulativa u Srbiji ne dozvoljava učešće stranog vlasnika veće od 49% u kapitalu medija u Srbiji. Da bi se ta odredba ispoštovala, neophodno je transparentno vlasništvo. A njega nema, pa nije sigurno da li se zakon poštuje. I onda Savet kaže – obezbedite transparentno vlasništvo, ne dovodeći u pitanje opravdanost postojanja tog ograničenja od maksimalnih 49%. Šta bi bilo kada bi se slična odredba uvela u neke druge industrije, na primer telekomunikacije, industriju čelika, automobilsku industriju, bankarstvo itd? Jasno je da se ne bi desile skoro sve strane investicije u Srbiji u poslednjih 10 godina.

Kroz izveštaj Saveta naravno provejava mišljenje da su mediji neka posebna vrsta i ne mogu se tek tako izložiti tržištu i posmatrati kao svaki drugi biznis. U realnosti je drugačije i program koji mediji nude je proizvod kao i svaki drugi i od spremnosti gledalaca da taj proizvod kupuju zavisi i opstanak medija.

Međutim, savet smatra da problem netransparentnog vlasništva nije samo bitan kao takav, već ima manifestaciju i u tome da se „interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana“. Ovde postoji jedan logički kratak spoj, jer da mediji ne rade u interesu građana, onda ih ovi ne bi gledali/slušali/čitali i oni bi se vrlo brzo ugasili. Teza o protivurečnom interesu biznismena u bilo kojoj industriji i potrošača njihovih proizvoda (a i njihovih zaposlenih i još čega sve ne, na drugoj strani) je opšte mesto levičarske kritike stvarnosti. Odabir čitaoca jednog dnevnog lista da svaki dan kupuje taj list na trafici je ekonomska transakcija kao i svaka druga. Vlasnik tog lista je time što je obezbedio da se njegovo izdanje svakodnevno pojavi u prodaji zadovoljio interese jednog dela građana. Tek kada bi se povukao iz posla, moglo bi se reći da se njegovi interesi „ne poklapaju sa interesima građana“. Međutim, pošto bi interes građana bio poznat, neko drugi bi uleteo na njegovo mesto i nastavio da zadovoljava interese građana preuzimanjem njegovog lista ili osnivanjem novog.

2. Ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja

U ovom delu se detaljno navode primeri brojnih ugovora o oglašavanju, istraživanju tržišta i raznim drugim aktivnostima koje su mediji sprovodili za državne organe, a gde je prvenstveni cilj bio promocija političkih funkcionera koji vode te organe, odnosno amortizovanje kritike medija prema njihovom radu (akcije tipa Očistimo Srbiju i slične gluposti). Mislim da se na ovaj deo ne može dati neka konkretna primedba, ali jasno je da ovo nije problem samih medija već državne uprave i kontrole njihovih budžeta, finansija itd.

3. Problem RTS-a koji umesto javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita

I ovo je pravilno uočen problem, ali je njega nemoguće ukloniti na bilo koji drugi način osim napuštanjem ideje javnog servisa kao takvog, tj. gašenjem RTS-a. O tome je pisao i Borislav Ristić na blogu Mizes kafe (gde je prevashodni povod bio osvrt na poznato izvinjenje RTS-a za „uređivačku politiku“ Dnevnika 90-ih):

Ja pripadam onoj školi mišljenja koja u posvemašnjoj „zloupotrebi“ i moralnoj i fizičkoj devastaciji svih državnih institucija za vreme Miloševića, vidi dobar razlog da se te institucije ukinu a ne popravljaju. Miloševićev režim je demonstrirao krajnje konsekvence socijalizma primenjenog u praksi u nekoliko oblasti. Izazivanjem ratova je pokazao da je krajnja konsekvenca socijalističkog socijalnog inženjeringa ne „izgradnja društva“ nego njegov raspad i uništenje. Hiperinflacijom je pokazao šta sve država može kada imamo instituciju centralne banku. RTS-ovskom propagandom je pokazao krajnje mogućnosti institucije državnog informisanja… Jako malo smo naučili iz iskustva total(itar)ne destrukcije društva do koje je doveo nacional-socijalistički režim SM, ako nam je jedina pouka to da se radilo o jednom u osnovi ispravnom sistemu, a da je destrukcija bila samo posledica „zloupotrebe“ ili „izopačavanja“ njenih inače korisnih i neophodnih socijalnih institucija

уторак, 18. октобар 2011.

Inflacija za početnike

Isečak iz videa ispod:
"Dumm logic is at the core of modern economic theory.
- So is there a good alternative to modern economic theory?
Yes.
- What is it? 
It's called common sense."

понедељак, 10. октобар 2011.

Još regulacije u igri - UEFA smanjuje "nejednakost" u evropskom fudbalu

Iako su naši klubovi ispali već u kvalifikacionim utakmica evropskih takmičenja ove sezone, navijači su bili oduševljeni igrama nekih mladih igrača, koji kao i uvek predstavljaju „budućnost“ tih klubova. Tako se u Partizanu govorilo o desnom beku Nikoli Aksentijeviću, dok se u Zvezdi velikim potencijalom smatra centralni defanzivac Uroš Ćosić, koji ipak nije igrač ovog kluba već je na pozajmici. Imajući u vidu i da mnogi inostrani igrači kod nas ne daju doprinos igri koji se od njih očekuje, čini se da je među onima koji prate fudbal većinsko shvatanje da klubovi treba se okrenu svojim omladinskim školama i odatle regrutuju igrače za prvi tim. Takav pristup zastupaju i mnogi bivši fudbaleri, ne samo u našoj zemlji.

Međutim, čak i da je to tačno i da razvoj mladih igrača predstavlja najbolji način funkcionisanja jednog fudbalskog kluba, zašto ih sve obavezati da funkcionišu na taj način i nametati jedan način rada, koliko god se on činio opravdan i podržan od strane stručnjaka? Zašto ograničavati slobodu klubova da sami formulišu svoj način poslovanja? Nažalost, najnovija regulativa UEFA-e, ima upravo taj cilj. Oni smatraju da je sadašnji model funkcionisanja mnogih evropskih klubova „neodrživ“, obzirom na ogromne iznose novca koji troše na transfere i plate igrača, zbog čega pred njih postavljaju sledeće zahteve:

  1. Najpre, definisali su maksimalni iznos gubitka koji klub može da ostvari i iznosi 5 miliona evra, a može se povećati do 45 miliona evra (do 2015. godine) odnosno do 30 miliona evra gubitka (od 2015 – 2018) samo ako je takav gubitak pokriven novim uplatama kapitala od strane vlasnika
  2. Klubovi će morati da uravnoteže prihode i rashode generisane od fudbala, tj. da ono što troše za plate igrača i transfere bude pokriveno od prihoda od prodaje igrača, TV prava, ulaznica i drugih marketinških prihoda. Znači ne mogu trošiti više za transfere od onoga što su zaradili svojim osnovnim prihodima (gde ne bi spadali npr prihodi od iznajmljivanja objekta, hotela u okviru stadiona i sl).
  3. Sponzorski ugovori visokih vrednosti neće biti dozvoljeni, tačnije neće biti priznavani u celom iznosu u prethodno navedene „fudbalske prihode“, pa prihodi po tom osnovu neće moći u celini da se koriste za kupovinu igrača. Sankcije su takve da klubu može biti zabranjeno da koristi određene igrače koje je kupio u UEFA kupovima ili čak da mu bude zabranjeno učešće u evropskim takmičenjima.

Da li sve ovo ima smisla sa finansijske strane?

Kada je u pitanju iznos gubitaka, oni mogu nastati i zbog okolnosti na koje klub ne može uvek da utiče. Pored toga, klubovi će biti kažnjeni uobičajenim tržišnim mehanizmom zbog neuspešnog poslovanja. Ako klub kontinuirano ostvaruje gubitke, vlasnici će najpre najuriti menadžere (sportske direktore, trenere itd), kako bi probali sa novim, a ostvarene gubitke će pokriti upumpavanjem dodatnih novčanih sredstava u klub. Ako gubici nastave da se generišu i pored nekoliko promena menadžmenta, a vlasnici izgube apetit da i dalje prosipaju svoj novac, verovatno će prodati klub drugome, a ako ni to ne uspe klub će otići u stečajni postupak (kao što se desilo sa Portsmutom), što opet ne mora da znači kraj njegovog postojanja. U svakom slučaju, tržište ima mehanizam kojim disciplinuje učesnike i kažnjava neuspešne, a ovaj zahtev za određenim nivoom gubitka koji će se tolerisati može samo da utiče na menadžment da se više nego inače bavi podešavanjem svojih izveštaja. Promene vlasništva, menadžmenta, bankrot kluba zbog prevelikih dugova pa čak i gašenje treba da budu potpuno normalne stvari u fudbalu kao što su normalne i u bilo kojoj drugoj delatnosti i ne mogu se posmatrati kao neka nestabilnost ili problem koji se može sprečiti dodatnom regulacijom.

Pored toga, kako je određeno da maksimalni gubitak bude 45 miliona, ako su vlasnici spremni da uplatama svojih sredstava pokriju i veće gubitke? Uostalom, da bi neki klubovi došli na veći nivo od onoga na kome se trenutno nalaze, logično je da u jednom periodu dosta investiraju i ulaze u gubitke u prvim godinama, da bi im se kasnije (ako ostvare svoje planove) ta sredstva vratila, kao i u svakom drugom biznisu. Ova regulativa u tom smislu obeshrabruje rizik.

Ovim pravilima će biti zabranjeni i sponzorski ugovori ogromne vrednosti, kakve ima npr Mančester Siti. Naime, UEFA neće priznavati ceo prihod po osnovu tog ugovora kao „fudbalski prihod“ već će ga porediti sa sličnim ugovorima za druge klubove, pa priznavati onaj deo koji je do tada bio uobičajen za vrednost sponzorskih ugovora. Na primer, to znači da ako je neki klub pribavio sponzora koji će mu upumpati 400 miliona evra, a do tada je najveći takav ugovor bio na 100 miliona, klubu će biti priznato samo 100 miliona evra kao prihod koji se može koristiti za troškove igrača, prelaznog roka itd. Međutim, to je opet besmisleno jer su takvi ugovori upravo odraz potencijala kluba, zbog čega dobijaju finansijsku injekciju kao nagradu.

Ovim pravilima se postavlja mera uspeha koja ignoriše činjenicu da su fudbalski klubovi kompanije kao i sve druge. Ako neki bogataš upumpava novac u klub i ako se to vraća rezultatima (ili na bilo koji drugi način koji on smatra rezultatom), zašto bi to bilo sankcionisano? Ako bi investitor shvatio da to sipanje novca ne vodi ciljevima koje želi da postigne, onda bi sam odustao bez obzira da li UEFA ima neke kriterijume ili ne.

Ako je sve tako nelogično, koje je onda objašnjenje za sva ova ograničenja? Odgovor daje Jean-Luc Dehaene, UEFA-in čovek koji je zadužen da precizira i nadzire sprovođenje ove regulacije:

„Platini želi da bude više jednakosti između klubova.“

Znači, nejednakost je problem, ta večna boljka čovečanstva koja se nikako ne da sama od sebe izlečiti, a uvek predstavlja zid pred progresom i blagostanjem. Dalje, kaže se da je Platini zabrinut nad visinom duga koji imaju pojedini evropski klubovi i zbog činjenice da samo oko 20% njih posluje sa profitom, zbog čega želi da uvede novi održiviji biznis model. Ali ako je postojeći model neodrživ, zašto se mnogi klubovi nisu jednostavno ugasili? Valjda je to momenat kada se potvrđuje neodrživost modela pod kojim posluju.

Najveći deo ovih rešenja je iniciran preuzimanjem Mančester Sitija od strane konzorcijuma iz Abu Dabija kao i Čelsija od strane poznatog investitora sličnog kapaciteta. Ova dva kluba su prošle godine poslovali sa gubicima koji se ne uklapaju u novu regulativu (odnosno regulativa je definisana tako da se oni ne uklapaju u nju), i to Siti sa oko 140 miliona evra gubitka, a Čelsi sa približno 60 miliona evra.

Međutim, napredak u sportskim rezultatima ovih klubova je očigledan nakon dolaska novih vlasnika. Oni su imali jasan plan da ih dovedu u sam vrh evropskog fudbala i prve uspehe su već ostvarili. Tako je novi vlasnik Sitija od kad je 2008. godine preuzeo klub potrošio jednu milijardu evra na njega, ali je uspeo da mu obezbedi prvi trofej posle 35 godina (FA kup) i mesto u Ligi šampiona u ovoj sezoni. Čelsi je imao nekoliko osvojenih kup takmičenja, ali jedinu titulu u ligi je osvojio 1955. godine, pre nego što je 2003. dobio novog vlasnika iz Istočne Evrope. Od tada do danas je već tri puta bio šampion u Premijer ligi. Sa druge strane, Arsenal koji se ponosi činjenicom da vodi „održivo“ fudbalsko poslovanje nije osvojio nijedan trofej u poslednjih 7 godina.

Stav koji je UEFA zauzela je potpuno paternalistički. Njen generalni sekretar G. Infantino kaže da oni nisu tu da kazne klubove, već da im „pomognu“, a Platini u jednoj izjavi čak kaže da su oni tu da ih „zaštite“. Zašto je potrebno da UEFA pomaže klubovima i od koga će da ih zaštiti? Oni sami nisu fudbalski klub, već asocijacija koja se bavi organizacijom takmičenja, marketingom itd. Menadžeri klubova treba sami da znaju šta je najbolje za njihov klub, a to ne mora biti isto ono što je najbolje i za UEFA.

Posledice?

Generalno, doćiće do usporavanja razvoja evropskog fudbala, jer će biti manje prostora za investiranje. Takođe, trenutno najmoćniji klubovi će lakše zadržati svoje pozicije jer neće biti opasnosti da ih neki trenutno slabiji konkurenti za 2-3 godine potpuno nadmaše zahvaljujući investicijama od više stotina miliona evra godišnje, budući da one neće biti moguće kao do sada (što je i razlog podrške ovom planu od vodećih klubova). Ako se ova regulativa bude zaista striktno primenjivala, klubovi koji nisu u vrhu će mnogo sporije napredovati na sledeći stepenik zato što neće biti u mogućnosti da u kraćem periodu značajno investiraju u svoj tim, unaprede rezultate i povećaju prihode već će se kretati u nekom začaranom krugu u kom se sada nalaze.

Za dalje čitanje:

недеља, 09. октобар 2011.

Citat

Sometime in the 1970s, an Eastern European premier convened a meeting of his most trusted economic advisors. While viewing films about how the reintroduction of small private plots in agriculture had filled the formerly barren shelves of grocery stores with bountiful supplies of food, the premier, now riding the crest of unprecedented popularity, leaned over to the young architect of the reforms and asked, "Tell me, comrade, what is socialism?" "Socialism, Mr. Premier," smiled the advisor, "is the longest road from capitalism to capitalism." 
Izvor.

понедељак, 19. септембар 2011.

O javnom zdravlju, opet

Danas je objavljeno da je uhapšena bivša direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, u vezi sa nabavkom vakcina za novi grip iz 2009. godine. 
Sumnja se da je prilikom nabavki 857.000 doza vakcina, od kojih je utrošeno samo 154.000, budžet Srbije oštećen za 1,6 miliona evra.
U istrazi se proverava da li je bilo zloupotreba prilikom izbora dobavljača, jer su vakcine umesto od švajcarskog "Novartisa" mogle da se kupe i od britanskog proizvođača, i to 200 dinara jeftinije po dozi.
Srbija je od "Novartisa", preko "Jugoremedije", naručila tri miliona doza vakcina protiv novog gripa po ceni 799 dinara.
Evo i ranijeg posta sa ovog bloga na temu javnog zdravlja:
tekstu u Blicu, predsednik Komiteta za zdravstvo PS SE, govori o tome da ne postoji pandemija novog gripa, kao i da je SZO promenila definiciju pandemije da bi mogla da bude proglašena i za ovaj virus (za koji tvrdi da nije novi), sto je posledica učešća predstavnika farmaceutskih kompanija u telima ove organizacije. Svoje protivljenje pokušaju nametanja panike je izneo i Vaclav Klaus, predsednik Ceske Republike.
Iako bi se u prvi mah moglo zaključiti da je problem u "pohlepi" farmaceutskih kompanija, i time optuziti kapitalizam kao sistem koji je orijentisan na sticanje profita, uzrok problema je svakako na sasvim drugom mestu, u cinjenici da se primenjuje koncept "javnog zdravlja", sto u praksi znaci formiranje raznih zdravstvenih tela na nacionalnom (ministarstva zdravlja) i internacionalnom nivou (SZO) kojima se (iako to nije bila prvobitna namera) daje platforma farmaceutskim kompanijama da deluju mimo trzista. Zdravlje treba da bude privatna, a ne javna stvar. Birokrate koje odlucuju o zdravlju gradjana u ovim telima ne moraju imati iste motive kao i obican gradjanin koji brine o sopstenom zdravlju. Farmaceutskim kompanijama je mnogo lakse da pridobiju jednog drzavnog funkcionera za svoje ideje (koji ce nakon toga gradjanima da objasnjava svoje "nezavisno" stanoviste) nego da pokusaju da ubede celo stanovnistvo u potrebu vakcinisanja ili kupovine novog leka.
To je kasnije bila i jedna od tema u gostovanju Milke Forcan kod Jugoslava Ćosića, o čemu postoji tekst ovde.

30 filmova koje treba da pogledaju studenti ekonomije i biznisa

Bloomberg Businessweek je sastavio listu, uz pomoć dekana 30 najboljih biznis škola u SAD. Između ostalog, uvršteni su Social Network, The Godfather, Wall Street, Barbarians at the Gate...


Ceo spisak se nalazi ovde.

четвртак, 15. септембар 2011.

Linkovi

Londonski Ekonomist piše o dva nadrealna događaja održana ove godine: 


1. Samit nesvrstanih u Beogradu
Some 600 delegates, most of them from Africa, Asia and Latin America (the isolated autocracy of Belarus is the only European member), listened to speeches under giant stylised pictures of communist partisans’ wartime victories.
2. Treći svetski kongres Međunarodnog saveta za prijateljstvo i solidarnost sa sovjetskim narodom
It is easy to raise a wry smile about the event. Perhaps the ghosts of the millions murdered in the Soviet system, and the tens of millions whose lives were blighted, might not see the funny side. Why is Soviet revivalism a joke, while similar efforts to rehabilitate Hitler are seen as disgusting or outright criminal?

Kako izgleda kad se država preraspodelom novca bori protiv siromaštva?

Na primeru SAD:


Detaljnije na blogu Cato@Liberty.

субота, 10. септембар 2011.

"Svaki ljudski problem ne zaslužuje zakon"

To je rečenica iz dopisa kojim je guverner Kalifornije Džeri Braun iskoristio svoje pravo veta na usvajanje zakona kojim je bilo planirano da se uvede kazna u visini od 25 dolara za decu koja skijaju ili upravljaju snoubordom bez kacige.

Iako prihvatam korisnost nošenja kacige prilikom skijanja, zabrinut sam zbog kontinuiranog i naizgled neumoljivog prenosa odgovornosti sa roditelja na državu. Svaki ljudski problem ne zaslužuje zakon.

Verujem da roditelji imaju sposobnost i odgovornost da donose dobre odluke za svoju decu.
Interesantno je da je zakon predložila Demokratska stranka čiji je on član (!), a da ovo nije prvi put da on iskazuje takvu „neposlušnost“. Zapravo, prošle nedelje to je bio samo jedan od 12 predloga zakona na koje je stavio veto, a 11 od njih je predložila njegova stranka. Takođe, u junu je odbio da potpiše i predlog državnog budžeta, sa sledećim obrazloženjem:
Buždet nastavlja da stvara velike deficite u narednim godinama i dodaje milijarde dolara novog duga… sadrži pravno upitne odredbe, skupo zaduživanje i nerealne uštede.
Takođe, on je odbio i da potpiše zakon kojim se osobe koje skupljaju potpise za kandidate na izborima obavezuju da nose odgovarajuće bedževe na sebi, odbio da poveća kazne za vozače koji ne koriste hands-free za mobilne telefone tokom vožnje, liberalizovao je zakon o marihuani, dekriminalizovao homoseksualnost. Kada je predložen zakon kojim bi se povećale novčane kazne za određene kriminalne prestupe u cilju prikupljanja novca za lokalnu službu hitne pomoći, on je rekao da se sigurno radi o dobroj nameri trošenja tih dodatnih sredstava, ali da se ona ne mogu uzeti od jednog dela stanovništa već se moraju naći bolji načini za finansiranje tih službi koji će uključiti sve građane u celini.

Za Dejvida Boaza iz Cato Institute, ovi potezi nisu iznenađenje, obzirom da je Džeri Braun, kada je 1975. nasledivši Ronalda Regana prvi put postao guverner Kalifornije, povećao državnu potrošnju za manji procenat nego njegov prethodnik. 

Sa druge strane, kako se njegova stranka (a samim tim i izbor na mesto guvernera) oslanja na podršku sindikata, njima je morao da se oduži kroz podršku jednom zakonu koji je predložio sindikat zatvorskih radnika, a kojim su dobili dodatne privilegije na teret poreskih obveznika. Ipak, većina ostalih poteza su predstavljali korake u dobrom pravcu. 

четвртак, 08. септембар 2011.

"Savet za analizu društva"

Council for the Analysis of Society ... is not to be confused with the nine-member Council for Employment, Income and Social Cohesion, nor the 51-member Employment Policy Council, and certainly not the 36-strong Council for Economic Analysis, which in turn has nothing to do with the 36-strong High Council for the Social Economy.
To je iz teksta Ekonomist magazina o francuskoj kreativnosti da izmišlja besmislena državna tela, koji se nalazi ovde.

уторак, 06. септембар 2011.

Bob Geldof je shvatio

Nakon što je više puta, a svakako najupečatljivije u organizaciji Live 8 koncerata, demonstrirao klasični levičarski selebriti aktivizam, gde je pozivao političare da troše tuđi novac tako što će ga poslati zemljama Afrike u najefikasnijem mehanizmu za nestajanje istog (a koji se zove "strana pomoć"), Bob Geldof je sada uradio nešto drugačije. Kako piše Forbes, on je prikupio 200 miliona dolara u jedan private-equity fond koji će investirati u Africi (private equity fondovi investiraju u kompanije koje imaju potencijal rasta i nisu listirane na berzi). Tako smo umesto javnih paničnih napada altruizma od pre nekoliko godina sada dobili razmišljanje sa primesama razuma:
“Trenutno, 80% izvoza iz Afrike predstavljaju sirovine bez višeg nivoa prerade. To je šansa (za investitora): njima nedostaje proizvodnja.”, kaže Bob.
Prema podacima jednog istraživanja kompanije McKinsey, prinos na strane investicije u Africi je mnogo veći nego u bilo kom drugom regionu u razvoju. Prema istom izvoru, udeo urbanog stanovništa se već približava 40%, što je slično kao u Kini. U tekstu "Africa is making itself reach despite the West" sa bloga Adam Smit Instituta, navodi se rezultat istraživanja Afričke banke za razvoj, prema kome već 35% stanovništa Afrike se može svrstati u srednju klasu. U tom smislu, ova inicijativa Boba Geldofa se ne može smisleno dovesti u vezu sa njegovom Live 8 kampanjom, osim što se u oba slučaja pominje Afrika. Tada je pokušavao da ubedi političare iz G8 da povećaju stranu pomoć ovom kontinentu i time produže njegovo propadanje, a sada stoji iza jednog investicionog fonda koji pokušava da iskoristi mogućnosti koje tamošnje tržište nudi, a koje sigurno nemaju veze sa količinom strane pomoći koja se Africi isporučuje. 


Međutim, kada su u pitanju neki drugi elementi Live 8 kampanje, postoje i drugačija mišljenja. Tako, Geldof se zalagao i za otpis duga za 38 zemalja, što postaje prihvatljivo ako se prihvati teorija o "odious debt". Po tom shvatanju, građani jedne zemlje ne mogu biti odgovorni za dugove koji su napravili njihovi državni funkcioneri za svrhe koje nisu bile u korist građana (poistovećuje se sa potpisivanjem ugovora pod prinudom). Dennis McCarthy na svom blogu piše o tome:

The concept of “odious debt” is as simple as it is just and beneficent:  The people of a nation should not be held liable for loans to their governments if the officials then use that money in an obviously self-serving manner, e.g., to strengthen their command, to live lavishly, to pay off friends, etc.  Obviously, if a nation or bank lends money to an African dictator who buys himself mansions and funds his cronies, then such debts must not bind future citizens. They can only bind the borrowing regime.
All libertarians should support this view, not only because of its importance in helping prevent third world citizens from remaining victimized by past corrupt leaders, but because, of course, essentially all government debt is “odious debt.”  When the Feds bail out companies with politically powerful unions,  and those unions then turn around and kick back some of that money for their campaigns — or when politically connected groups work backroom deals to secure astronomical pensions — or when Wall Street billionaire-campaign-contributors get bailouts — isn’t all of this odious?
O tome zašto se strana pomoć ovde pominje samo u negativnoj konotaciji pisali su mnogi, npr Miroslav Prokopijević: Why foreign aid fails? Takođe, tu je i ovaj intervju preveden na NSPM sa Martinom Durkinom, autorom dokumentarnih filmova o Africi.


---


Inače, prilikom organizacije Live 8 koncerta, desilo se da su neke besplatne karte bile prodavane na sajtu eBay. Geldof je naravno u najboljem altruističkom maniru popizdeo zbog toga što eBay na taj način profitira čineći nepravdu prema siromašnima. Evo kako je jedan bloger to prokomentarisao:
Bob, please, get over yourself and your desire to control everything that people do. Fine, you want debt to be forgiven? Very noble (even though you're forcing the taxpayers to absorb the cost for something that they might not have chosen, when they could instead, say, do whatever the hell they want with their own money). Now, even though the sale of these tickets will in no way take money out of anyone's hands, except those who voluntary agree to exchange their money for these tickets, you think they should be prevented from doing so. Well screw you, and your anti-market bullshit. If something is mine, it's mine to do with whatever I like, whether that means sell it, keep it, or destroy it.

понедељак, 05. септембар 2011.

Slobodno tržište novca

Britanski konzervativac Douglas Carswell se zalaže za ukidanje monopola države na štampanje novca i omogućavanje plaćanja sa nekoliko stranih valuta koje bi bile legalizovane. Dakle, građani i firme bi sami mogli da biraju valutu u kojoj će vršiti transakcije, čime bi postojalo slobodno tržište novca. Koristi ovog rešenja su jasne kada se uporede sa koristima liberalizacije bilo koje oblasti u kojoj je ranije vladao monopol, a u ovom slučaju još važnije kada se ima u vidu moć centralne banke koja proizilazi iz mogućnosti štampanja novca, time njegovog devalviranja i transfera bogatstva od pojedinaca ka državi.

"If we believe in competition and choice then this is what we should be doing. Is there any good reason why would not do it?" said the Harwich MP.
"If people are allowed to decide what music they listen to, why not give them control over the really important things like what currency they use to plan their financial future."
Cela vest se nalazi ovde.

Za dalje čitanje:

Kome treba monetarna politika?

Šta je država uradila našem novcu? - Marej Rotbard (postoji i prevod knjige na srpski)