Da li će Adam Smit ustupiti mesto Čarlsu Darvinu?

Dušan Pavlović sa FPN na svom blogu donosi post „The Darwin Economy“ u kome se bavi istoimenom knjigom ekonomiste Roberta Frenka koji tvrdi da će “za sto godina najveći broj ekonomista smatrati da je spiritualni otac ekonomske nauke Čarls Darvin, a ne Adam Smit”, iz razloga što njegovi argumenti imaju “veću eksplanatornu snagu od uvida koje je izneo Adam Smit”. Postavlja se pitanje zašto će se to desiti tek za 100 godina a ne danas i zašto već sada ne dominiraju takve ideje ako su logičnije od postojećih? Očito da je ideja prof. Frenka da pokaže da je (samo) jedan vek ispred svog vremena i da će trebati toliko vremena da ekonomisti razumeju njegovu knjigu koja se pojavila ove godine. Ali, ostavimo to po strani i pogledajmo o čemu se radi:

Darvin nije istraživao društvo, već svet životinja, ali su njegovi nalazi o reprodukciji životinjskih vrsta poučni za društvenu reprodukciju. Po Darvinu, mehanizam prirodne selekcije (ekvivalent Smitovoj nevidljivoj ruci, tj. slobodnom tržištu) ne vodi uvek ka efikasnom ishodu (u kome je ishod bolji za pojedinca i za društvo), već ponekad vodi u suboptimalni ishod u kome je ono što je racionalno za pojedinca iracionalno za društvo.

Da bi to pokazao, Frenk uzima za primer orlove i jelene. Orlovima se isplati da imaju oštar vid (čiji se gen kod najsposobnijih orlova zbog dejstva mehanizma prirodne selekcije prenosi sa generacije na generaciju), jer od oštrog vida ima koristi svaki pojedinačni orao, ali i orlovi kao vrsta (što bolje vide, to bolje mogu da hvataju plen i prežive). Kod jelena to ne važi. Veliki rogovi, koji jelenima omogućuju lakši pristup ženkama, dobri su za svakog pojedinačnog jelena, ali su loši za jelena kao vrstu. Veliki rogovi omogućuju jelenu pobedu and konkurentima, ali mu smetaju kada ga kroz šumu jure grabljivci.

Adam Smit

Problem u vezi sa ovom tezom je u tome što se ravnopravno posmatra interes pojedinca na jednoj strani koji se upoređuje sa interesom društva na drugoj strani. Mislim da se ova dva interesa ne mogu porediti na takav način, da budem precizniji mislim da interes društva uopšte ne postoji. Društva ne mogu imati svoj interes jer ne deluju kao pojedinac, već kao zbir pojedinaca koji mogu imati vrlo različite interese. Kada se statistički obradi i agregira njihovo delovanje, dolazi se do nekih informacija o njihovom delovanju (npr rezultati izbora, podaci o potrošnji određene vrste robe), ali se ti podaci ne mogu koristiti u suprotnom pravcu, da se sugeriše kako društvo treba da promeni pravac svog delovanja, jer se njegovo delovanje ne može koordinirati iz jednog centra. Pojedinci koji ga čine su bili racionalni u svojim individualnim akcijama i oni mogu menjati svoje pojedinačne stavove ali se ne može menjati stav društva u celini osim promene svakog pojedinačnog stava pojedinaca koji su njegovi članovi. Međutim, pojedinci koji donose odluke ne deluju na bazi statističkih informacija o delovanju ostatka društva već na osnovu svojih ličnih preferencija i uverenja, obrazovanja i sl, zbog čega informacija o delovanju ostatka društva za njih nije relevantna (ovde je jasno da se bavim samo delom u kome se sugeriše da su rezultati istraživanja o životinjama poučni i za društvo – smatram da nisu, bar prema zaključcima koji su dati, a o funkcionisanju zajednice jelena zaista ne znam mnogo). Dakle, teza da ono što je racionalno za pojedinca može biti iracionalno za društvo je pogrešna ne zato što važi obrnuto već zato što se takav karakter (i)racionalnosti ne može pripisati društvu.

Radi ilustracije kako se ova teorija primenjuje na društvo, tj. da pojedinačne racionalnosti dovode do kolektivnih iracionalnosti, Dušan navodi sledeće primere: glasno pričanje na koktelima, stajanje na koncertima, gužva u saobraćaju, zagađenje životne sredine, trka u naoružanju itd. Neke od ovih primera on je detaljnije razradio u ovom tekstu (strana 63). Mislim da svi primeri nemaju istu pozadinu i vrlo teško se mogu koristiti kao podloga za tezu koja se želi izvući. Evo njegovog pojašnjenja za problem buke na koktelima i stajanja na koncertima iz ovog teksta:

Zamislite da ste došli na koktel ili na koncert na kome se sedi. Kako se broj gostiju na koktelu povećava, ljudi pričaju sve glasnije da bi ih sagovornik bolje čuo. Ali pošto i drugi pričaju glasno, na kraju niko ne čuje bolje nego pre. Bilo bi bolje da svi pričaju tiše, ali pošto ne postoji centralizovana institucija koja reguliše nivo buke na koktelu, kolektivni ishod je iracionalan – svi pričaju glasno (i tako deru grlo, a opet se ne čuju dobro), iako bi mogli da pričaju tiše (čime bi manje drali grlo, a sagovornik ih bolje čuo). Na koncertu na kome se sedi često se dešava da neko ustane da bi bolje video. Sa pojedinačnog stanovišta, to je sasvim racionalno. Ali to onda počnu da rade i drugi. Za sve bi bilo bolje da sede, ali pošto ne postoji centralizovana institucija koja bi regulisala pitanje stajanja i sedenja, svi završavaju u suboptimalnom ishodu: svi stoje i opet niko ne vidi ništa bolje nego kada su svi sedeli. Naprotiv. Buka na koktelu i opšte stajanje je javno zlo, tj. kolektivna iracionalnost koju je stvorilo mnogo pojedinačnih nekoordinisanih racionalnosti.

Ali, zašto pretpostaviti da će svi slediti ponašanje jednog učesnika? Lično sam sa drugaricom ustao na jednom koncertu u Sava Centru kada smo sedeli u prvom redu na balkonu i jedan ljubazni gospodin iza mene koji je bio stranac (mislim Britanac) je takođe ustao ali samo da bi stavio neku crnu majicu ispred mog lica, da mi ilustruje kako izgleda njegov pogled na binu kada ja ustanem (možda je mislio da ne znam engleski, ali svakako da je efektniji pristup nego ubeđivanje). Nas dvoje smo nakon toga napustili mesta na kojima smo sedeli i otišli da stojimo u prostoru između redova gde je bilo još ljudi koji nisu hteli da sede. Ne mislim da smo na taj način pristali na manju protivvrednost za cenu ulaznice, jer nam nije bila namera da sedimo, ali smo na to bili primorani zbog karakteristike prostora. Drugim rečima, zašto zanemariti mogućnost da u odsustvu neke centralizovane institucije koja treba da reguliše ponašanje učesnika, oni sami ne mogu da se dogovore oko optimalnog ponašanja u datoj situaciji? Ili dozvoliti da većinsko ponašanje gostiju prevlada, ako već obe grupe gostiju sa različitim preferencijama ne mogu da konzumiraju svoj željeni vid posmatranja koncerta (gde je ovo drugo najčešće slučaj)? Na kraju, zašto je stajanje na koncertima uopšte iracionalan ishod za sve učesnike, čak iako se radi o koncertu na kome se sedi? Glavni razlog dolaska na koncert nije stajanje ili sedenje već slušanje muzike, a ako posetioci izaberu način posmatranja koncerta drugačiji od onog koji je predvideo organizator, to znači da je organizator pogrešno predvideo karakter koncerta ili njegovih gostiju, a ne da su gosti bili iracionalni.

Kada je u pitanju trka u naoružanju, to je „takmičenje“ između dve države a ne dva pojedinca, što predstavlja bitnu razliku. Država ne deluje racionalno jer, za razliku od pojedinca, nema istu vrstu odgovornosti za svoje odluke: pojedinac sam donosi odluku i snosi posledice, a država (tj. njeni organi) ne moraju da snose posledice donetih odluka jer neće večno biti na poziciji na kojoj se nalaze (bar je tako uobičajeno u demokratskim zemljama) a takođe i troše tuđi novac, a ne svoj, zbog čega ovaj primer nije dobra ilustracija. Činjenica da jedan od učesnika trke u naoružanju nije imao demokratsko uređenje ne menja stvari jer je opet koristio tuđi novac, što kod njega opet ne utiče na visok nivo racionalnosti pri njegovom trošenju.

U vezi sa gužvom u saobraćaju i zagađenjem životne sredine daje se sledeće obrazloženje:

Pojedinačno gledano, za svakog je racionalno da se za svaku potrebu u centar grada vozi sopstvenim automobilom. Međutim, vaša vožnja kolima ne stvara saobraćajnu gužvu samo pod uslovom ste jedini koji u automobile seda svaki put kada mora nešto da obavi u gradu. Ali ako svi tako razmišljaju, stvara se gužva u saobraćaju. Gužva u saobraćaju je suboptimalan ishod, jer niko (na vreme) ne može da stigne tamo gde bi hteo. Isti odnos prema vožnji stvara problem zagađivanja čovekove životne sredine. Nivo zagađenja koji prouzrokujem samostalno zanemarljiv je pod uslovom da niko drugi ne pali automobil za svaku sitnicu. Ako se pale automobil za svaku potrebu koju moraju da obave u gradu, to zagađuje čovekovu sredinu,s tim što se efekti zagađenja okoline, za razliku od saobraćajne gužve, ne vide istog trenutka.

Opet smatram da se ovde vrlo ograničeno posmatra ponašanje pojedinca i izbor koji on vrši. Kao što na koncertima svaki posetilac može dobro da promisli šta će sve da uradi pre nego što jednostavno sledi ponašanje onog ispred njega, tako i u slučaju izbora saobraćajnog sredstva građani se ne ponašaju mehanički i ako je manja verovatnoća da jednim prevoznim sredstvom (npr automobilom) stignu na željenu destinaciju, oni će odabrati neko drugo sredstvo (autobus, taxi, metro) ili će jednostavno ići peške. Ako im nijedno od drugih sredstava prevoza nije na raspolaganju, onda ne postoji slobodno već monopolsko tržište u saobraćaju što jasno dovodi do neefikasnih ishoda, tj. do situacije da ne mogu svi da se prevezu. Nije dobra pretpostavka da je odluka pojedinca da se vozi automobilom racionalna, ako prethodno nije razmotrio izvodljivost da stigne na željenu destinaciju na taj način, kao i prednosti i nedostatke drugih sredstava prevoza za tu svrhu. Onaj ko ne vidi problem u nerazvijenom saobraćaju u ovom primeru, onda će verovatno predložiti da se gužva i zagađenje smanje tako što će se zabraniti svim građanima da kad god oni požele voze automobil u centar grada (sistem par-nepar i slično što je postojalo u socijalizmu). Šteta što je to pravac o kom je autor razmišljao jer kad se dalje u tekstu govori o političkim institucijama koje treba da spreče štetne posledice iracionalnih ishoda po kolektiv, onda je jasno da je to jedino logično rešenje pri datim pretpostavkama.

Takođe, Dušan navodi još jedan primer koji se tiče kontrole visine kamatnih stopa od strane centralnih banaka za koji tvrdi da je „teorijski kontroverzan“:

Ima li centralna banka pravo da se meša kamatnu politiku komercijalnih banaka? Ako je tržišno rešenje najbolje, onda bi banke trebalo samostalno da određuju visinu kamata na kredite i depozite. Ali ako dozvolite bankama da slobodno određuju kamate na depozite građana, onda će, pre ili kasnije, sličan nivo kamata morati da se prelije i na kredite privredi i građanima. To će da poskupi kredite, što će prouzrokovati manje uzimanje kredita ili otežanu otplatu. Oba ishoda, iako posledica ekonomske racionalnosti pojedinaca, loša su za sve tržišne aktere (uključujući naposletku i banke). Centralna banka, prema tome, ima opravdan argument da ograniči rast kamata (kao što bi jeleni, kada bi to bili u stanju, odlučili da ograniče rast sopstvenih rogova).

Kamata je cena kapitala, dakle cena neke robe kao svaka druga cena i u tom smislu na kamatu važe zakoni ponude i tražnje koji i inače važe za sve cene. Dušan ovde uzima za pretpostavku da banke mogu neograničeno povećavati cenu svoje robe, a da to neće imati uticaja na tražnju, već će kupci te robe nastaviti da je kupuju bez obzira na njenu cenu. To kao što znamo nije slučaj i tražnja za bankarskim kreditima će biti manja ako je cena robe nedovoljno atraktivna za potencijalne klijente banaka. Međutim, to ne znači i da tražnja klijenata za kapitalom ostaje nezadovoljena ako nisu postigli dogovor sa bankom već će se razviti drugi načini pribavljanja kapitala pod uslovima pod kojima se obe strane mogu dogovoriti i to će imati za posledicu korišćenje nekih drugih finansijskih instrumenata (npr. preduzeća mogu emitovati obveznice ili akcije, a pojedinci mogu pozajmiti novac od prijatelja ili nekih drugih finansijskih institucija). To će uticati na banke da ne povećavaju svoju cenu iznad nivoa kada počinju da gube klijente, što predstavlja efekat tržišnog delovanja i ne zahteva bilo kakve akcije centralne banke u pogledu ograničenja visine kamata. 

U jednoj rečenici se čak kaže da će posledice takvog ponašanja (neograničenog povećanja kamata od strane banaka) biti loše „za sve tržišne aktere (uključujući naposletku i banke)“.Ovde se pretpostavlja da banke nisu u stanju da predvide posledice svojih odluka i da ih neograničeno povećanje kamata može zateći u situaciji kada otplate kredita ne stižu, odnosno novi klijenti ne dolaze. Šta god mislili o komercijalnim bankama, može se sa velikim osećajem udobnosti reći da takav nivo neracionalnosti nije verovatan. Nadam se da ovde kao podloga tvrdnji nisu korišćeni primeri „propasti“ nekih banaka kroz piramidalne šeme, pošto to sa bankarstvom zaista nije imalo mnogo veze jer je namera vlasnika takvih „banaka“ i bila upravo da neograničeno povećaju kamate i oštete svoje klijente. To je bilo moguće jer klijenti nisu bili ključni oslonac poslovanja takvih banaka. U sistemu tržišne ekonomije, jedino zadovoljni korisnici proizvoda i usluga garantuju opstanak kompanije koja ih pruža. U slučaju piramidalne štednje, ključni garant uspehu takvog poduhvata je bio na drugom mestu (u državi), zbog čega je krajnji ishod vrlo poznat.