Beograd na vodi: tržišni pristup

Nekako se pročulo, takoreći na mala vrata, da je država vlasnik nekog atraktivnog zemljišta u glavnom gradu na kome želi da se nalazi nešto drugo, a da istovremeno postoji investitor koji to drugo hoće da realizuje. Poduhvat je zamišljen tako što će država preuzeti na sebe obavezu da pripremi zemljište za gradnju, a zatim ga uneti u zajedničko preduzeće u kome će imati vlasnički udeo u vrednosti tog zemljišta, tj. u proporciji sa vrednošću onoga što u to preduzeće unese drugi partner.

Sa stanovišta uloge države u ekonomiji, koja treba samo da kreira povoljno poslovno okruženje u kome će privatni investitori sami realizovati svoje projekte i snositi sve rizike, sadašnji pristup realizaciji ovog projekta je pogrešan, nije tržišni i blizak je modernom shvatanju državnog intervencionizma pod parolom javno-privatnog partnerstva.

Koji su problemi u vezi sa tim pristupom?

Strani investitori uvek žele da vide državu kao partnera, budući da država ima neograničen izvor sredstava (budžet) a kroz kontrolu brojnih državnih organa im obezbeđuju prioritetan status. To je bitno drugačija situacija kada se okupe samo privatni investitori, koji dobro odmeravaju gde će plasirati svoj novac. Država ne odmerava previše i spremna je da sledi interes drugog partnera kao da se radi o sopstvenom interesu (a oni ne moraju biti isti). To potencijalno stvara okolnost da rizik države može biti veći nego nomilni udeo u zajedničkom preduzeću. U slučaju neuspeha projekta, može se desiti da zemljište ostane zarobljeno u preduzeću u kome je većinski vlasnik privatni investitor i da bez njegove saglasnosti projekat ne može da realizuje neko drugi.

Ako bi se država odlučila za tržišni pristup, redosled poteza bi trebalo da bude sledeći:

1. Raspisivanje oglasa za prodaju 100% državnog zemljišta na kome se projekat želi realizovati
2. Privatni investitor kupuje zemljište i sam realizuje projekat

U javnosti je kritika projekta potpuno pogrešno usmerena na to da li će domaće arhitekte i inženjeri imati posla ili će njihova kreativnost ostati zarobljena. Time se tema sa ekonomskog pomera na teren estetike i niko ne postavlja pitanje zašto državni funkcioner koji prima platu za sasvim drugi opis posla ima potrebu da promoviše privatni projekat? Uloga države nije da investira u bilo kakve poduhvate u cilju podele profita, već da obezbedi funcionisanje minimalno neophodnih javnih funkcija sa minimalno neophodnim budžetom koji je isključivo tome namenjen.

U situaciji kada je finansijska kriza dovela do sunovrata mnogih investicija na tržištu nekretnina u Srbiji i gde svaki privatni investitor pokušava nekako da sačuva nekretnine koje je ranije izgradio a da samo tržište nekretnina u najboljem slučaju stagnira, niko ne primećuje nelogičnost u želji države da se na takvom tržištu oproba. Interesantno da nijedan novinar ili opoziciona stranka ne znaju kako da napadnu tu nameru. Takođe, ni kritika Saše Radulovića, koja se prevashodno oslanja na zahtev za objavljivanjem eventualnih ugovora koji budu sklopljeni, nije previše jaka, jer ako se dozvoli da država sklapa ugovore u kojima je suinvestitor u tako velikom projektu i praktično se ponaša kao komercijalni investitor koji deli rizik i profit, onda je manje bitno šta će u njemu pisati, jer će tada svaka kritika biti prilično zakasnela. Takav ugovor sigurno ne može biti u korist države, jer ako strani partner poseduje sve neophodne resurse za realizaciju projekta, zašto mu država treba kao partner?

Zašto je predlog novog Zakona o privatizaciji bio loš?

Ideja ovog posta je da pokaže da se ne mogu svi potezi bivšeg ministra privrede smatrati korisnim po unapređenje poslovnog ambijenta (ili popularno "reformski", ako se pod reformom podrazumeva neka promena koja donosi poboljšanje, a ne samo promena kao takva). Značajan deo njegovih ideja bi doprinosio poboljšanju poslovnog ambijenta (ukidanje subvencionisanja npr) ali to ne znači za sve poteze.

Sam predlog zakona o privatizaciji (kao i izmene zakona o stečaju, ali su one manje važne) nije bio predmet značajne javne debate, kao što je bio slučaj sa zakonom o radu. Pošto će se time baviti neki novi kabinet, koji će verovatno pre pisati svoj predlog zakona, ovde su primedbe na elemente postojećeg predloga koje nisu previše korisne po sam proces privatizacije a samim tim i ukupnu ekonomiju, pa bi bilo korisno izostaviti ih u novim varijantama zakona (ili izmena postojećeg)

1. Ciljevi koji se žele postići

U najkraćem, ideja zakona je bila da se privatizacija završi do kraja 2014. godine. To je bio vrlo ambiciozan cilj čak i da nisu menjana pravila igre (a samim tim što se donosi novi zakon, ona su potpuno izmenjena). Međutim, kada je već ambiciozan cilj postavljen (što je vrlo opravdano), onda je postupak privatizacije trebalo da bude prilagođen tako ambicioznom cilju. Ono što je urađeno jeste da je sam proces dodatno zakomplikovan kroz uvođenje novih profesija (privatizacioni upravnici), uvođenje metoda privatizacije koji zapravo nisu privatizacija i druge postupke, tako da se čini da bi privatizaciju bilo jednostavnije okončati po starom zakonu ako je cilj da se to obavi što pre (a svakako jeste).

2. Priprema za privatizaciju

Novi zakon je predvideo da se uvedu tzv. privatizacioni upravnici, kao paralela sa stečajnim upravnicima za preduzeća u stečaju. Oni bi morali da polažu određeni ispit i dobiju licencu, pripremaju lične karte a da istovremeno krivično odgovaraju ako podaci u njima nisu tačni. To značajno komplikuje proceduru i obesmišljava razne profesionalne delatnosti koje su zadužene za utvrđivanje tačnosti finansijskih izveštaja (revizija), i verovatno dovodi u čudnu poziciju potencijalne investitore koji ne bi mogli da sprovedu svoju analizu preduzeća koja budu hteli da preuzmu.

Na ovom linku se nalazi prospekt Galenike na celoj jednoj strani. Takav dokument je bio zamišljen da služi investitorima da pošalju pismo o zainteresovanosti, a konačnu odluku da donesu na osnovu "ličnih karata". Ranije smo imali post o tome da ovi dokumenti teško mogu biti dovoljni stranim investtiorima za donošenje bilo kakve smislene odluke (ili čak razmišljanje). Ono što je vrlo čudno i iznenađujuće, bilo je predviđeno da oni budu jedini izvor informacija investitoru, a da se ukine procedura dijagnostičke analize (due diligence) koja je standardna za bilo kakve postupke sticanja većinskog vlasništva. 

3. Metodi prodaje

U pogledu metoda prodaje, umesto ranijih tendera i aukcije, uzima se najlošiji od svih metoda: kombinacija aukcije sa dostavljanjem zatvorenih ponuda, kao u slučaju Mobi 63. U javnosti se nekako stekao utisak da je prodaja ove firme na javnoj aukciji pred TV kamerama bio najveći poduhvat reformi u Srbiji. Ne uzima se u obzir da se možda radi o vrlo atraktivnoj delatnosti, koja privlači interesovanje investitora u bilo kom delu sveta (pa time se podiže i prodajna cena), a da je TV aukcija uzeta u obzir zbog brojnih problema sa transparentnošću celog procesa (prethodno oduzimanje licence, nerešeni vlasnički odnosi itd.)? Kako bilo, ovde je to jedini dozvoljeni metod. Zašto je on loš?

Jednostavno iz razloga što investitori koji imaju priliku da posmatraju ponašanje svojih konkurenata na ponuđenu cenu (što je slučaj na aukciji gde svi sede u istom redu) nikada neće biti primorani da ponude svoju najveću cenu. Oni će postati pobednici odmah nakon što odustane poslednji njihov konkurent. Cena koja se tada postigne je jedan prag iznad cene na kojoj je odustao pretposlednji učesnik aukcije. Ali, to nije nužno i maksimalna cena koju je spreman da plati poslednji učesnik aukcije, koji istovremeno postaje pobednik.

4. Novi metodi

Osim prodaje kapitala ili imovine, zakon je predviđao nove metode privatizacije kao što su zajedničko ulaganje, dokapitalizacija, opcija kupovine kapitala i poveravanje upravljanja uz podelu dobiti. Čudno je što se neke od tih metoda nalaze ovde, jer se na primer ministar protivio jednom zajedničkom ulaganju (Air Serbia), kao što je naveo u obrazloženju ostavke. Kad je reč o poveravanju upravljanja uz podelu dobiti, ta metoda nije u skladu sa idejom privatizacije (transformacijom državnog vlasnistva u privatno), konfliktna je (razdvojenost vlasništva od upravljanja uglavnom nije dobra stvar) i nije u skladu sa ambicijom da se privatizacija završi do kraja godine jer predstavlja u najblažoj formulaciji samo međufazu do privatizacije (a u realnosti verovatno odustajanje od toga).

Zakonom se predviđa da se privatizacija može smatrati okončanom ako je za državna preduzeća usvojen Unapred pripremljen plan reorganizacije koji može (ali i ne mora) da sadrži jednu od ovih metoda. U realnosti dakle, moguće je da većina preduzeća ostane u većinskom državnom vlasništvu a da se smatra da je privatizacija okončana, što bi bio veliki paradoks.

Zaključak

Metod prodaje putem aukcije je verovatno odabran sa stanovišta transparentnosti, tj. većeg poverenja javnosti u ispravnost procesa. Međutim, takav pristup ne garantuje i maksimalnu cenu za ponuđeni kapital/imovinu, kao što smo prethodno objasnili, a to je glavni cilj postupka prodaje.

Dobra strana zakona je bila ta što u slučaju da do kraja godine ne bi bili sprovedeni postupci koje on predviđa (prodaja imovine ili kapitala ili usvajanje plana reorganizacije), državna preduzeća bi krenula u likvidaciju. Međutim, problem je što plan reorganizacije ne predstavlja privatizaciju, a budući da većina preduzeća zahteva neku vrstu reorganizacije, usvajanjem takvog plana do kraja godine bio bi postignut samo formalni uspeh, jer bi većina preduzeća mogla da ostanu u većinskom državnom vlasništvu. U pravnom smislu njihov status bi bio drugačiji, ali u vlasničkom (koji je jedini relevantan) većina stvari bi ostala ista.

Zbog toga, ovaj zakon se ne može smatrati "reformskim". Pravilno iskazivanje obaveza i imovine preduzeća, procene po tržišnim metoda i ostalo što on propisuje su svakako korisni, ali ne i opredeljujući faktor da bi neka preduzeća bila interesantna stranim investitorima. Dodatno, investitori će svoje ponude bazirati uvek na svojoj proceni vrednosti preduzeća (ili imovine) a ne na proceni tzv. privatizacionih upravnika (koji mogu biti i sadašnji direktori). U tom smislu, čini se da je bivši ministar bio previše ograničen svojim iskustvom stečajnog upravnika, budući da iako su neka od državnih preduzeća uporediva sa onim u stečaju, dobar deo njih koji treba da budu u postupku privatizacije (Telekom Srbija, Dunav Osiguranje, Komercijalna banka itd) ipak nije.

O „ličnim kartama“ državnih preduzeća i javnom pozivu za poslovne ideje Ministarstva privrede

Osim ako niste živeli van Srbije poslednjih meseci, verovatno ste upoznati da budućnost državnih preduzeća zavisi od toga da li će njihovi predstavnici popuniti određene formulare sa osnovnim informacijama o poslovanju (tzv. „lične karte“) ili će odbiti da to učine. Oni koji odbiju izgleda da nemaju čemu da se nadaju, a ostali su „u igri“.

I tako posle nekoliko nedelja tenzija oko celog poduhvata, isti izlazi na svetlost dana i stičemo neki utisak kako je zamišljen. Poenta je da se na sajtu Ministarstva privrede našao oglas kojim se pozivaju investitori da podnesu „poslovne predloge i ideje“ za ova preduzeća, a kao pomoć u definisanju predloga, ponuđeni su im excel i word fajlovi sa informacijama o preduzećima u restrukturiranju (ovde, odabrati kategoriju). Pregledom tih dokumenata može se utvrditi da su vrlo loše sastavljeni, previše detaljni i sa mnoštvom suvišnih informacija (sa popisom svake stolice i ormara koje firme poseduju). Takođe, oni sadrže i informacije o visini dugovanja i potraživanja prema pojedinačnim dobavljačima i kupcima, što je vrlo iznenađujuće, jer se takvi podaci čuvaju kao poverlivi ako ne zbog firme, onda zbog upravo tih poslovnih partnera. Iako sadrže suvišne podatke, dokumenti ne sadrži neke osnovne (npr. detalje o proizvodnom programu firme, karakteristikama proizvoda i slično). Generalno, ovi dokumenti ni vizuelno ni po informacijama koje nude ne izgledaju na dokumente koji se pripremaju za investitore koji treba da razmotre ulaganje u neku firmu.

Verovatno je svemu tome doprinelo iskustvo ministra kao stečajnog upravnika, koji je slične preglede pravio za firme u stečaju, ali ovaj proces ima sasvim drugu namenu, koliko god da su ove firme uporedive sa onima u stečaju. Da ne govorim da ima ogromnih grešaka u klasifikaciji preduzeća, pa recimo ako želite da se raspitate o firmama u oblasti finansijskih delatnosti i delatnosti osiguranja, bićete iznenađeni da se tamo nalaze RTB Bor Grupa, Prva Petoletka, Petar Drapšin, Zorka Holding i drugi (naravno, u pitanju su holding firme koje se bave upravljanjem zavisnim društvima, ali opet to nisu poslovi finansija i osiguranja).

Međutim, važniji od same informacione osnove jeste cilj koji se želi postići ovim putem. U javnom pozivu on formalno glasi:

Pozivamo sve zainteresovane domaće i strane investitore da analiziraju "lične karte" preduzeća koja su predmet njihovog interesovanja i da Ministarstvu privrede pošalju svoje poslovne planove i ideje za preduzeća u restrukturiranju i ostala u nadležnosti Agencije za privatizaciju, sa priloženim osnovnim podacima o pravnom licu i/ili priloženom kratkom biografijom autora i članova tima, ukoliko se radi o fizičkim licima.

Pristigli poslovni planovi i ideje biće predmet analize Agencije za privatizaciju, samog preduzeća i Ministarstva privrede, a zainteresovani investitori će biti obavešteni o daljim aktivnostima. Do kraja godine biće utvrđena strategija za svako od ovih preduzeća.

U cilju obezbeđivanja pune transparentnosti, Ministarstvo privrede će objaviti sve pristigle planove i ideje na veb stranici Ministarstva.

Šta je problem u svemu ovome i zašto mislim da će ceo poduhvat biti neuspešan?

Sam poziv deluje kao poziv na konkurs za nove biznis ideje (gde se kao podloga za razmišljanje koriste državne firme), a ne kao poziv za investiranje u ove firme ili preuzimanje njihovog većinskog vlasništva. Da vlada želi da prepusti većinsko vlasništvo investitorima, onda bi to jasno bilo naznačeno i od investitora bi se tražilo na koji način preferiraju da steknu većinsko vlasništvo (kupovinom kapitala, dokapitalizacijom, zajedničkim ulaganjem u novu firmu itd.), ali to nije slučaj. Investitor je po definiciji neko ko stiče vlasništvo nad firmom, a pošto se ovde ne nudi takva opcija, onda investitori uopšte nisu ciljna grupa koja se prepoznaje u ovom javnom pozivu.

Sama činjenica da ulazite u neki proces bez strategije (koja će navodno biti formulisana do kraja godine) govori da ne znate tačno šta radite. Dodatno, na ovaj način kao da sprovodite neko ispitivanje javnog mnenja da biste formulisali tu strategiju. Međutim, takvo ispitivanje vam nije neophodno jer i praksa i teorija vam nude dovoljno informacija o razlozima neuspeha državnih preduzeća i mogućim strategijama sa njima u budućnosti. Svi problemi tih preduzeća potiču od toga što su u državnom vlasništvu, pa jedina strategija jeste njihova privatizacija ili stečaj, u slučaju da je privatizacija neuspešna (ipak, ministar ima dosta dilema sa tom logikom, što smo znali i ranije).

Razvijati neku poslovnu ideju je svakako korisna stvar, međutim isto tako ako je ona dobra, trudićete se da je čuvate kao poverljivu dok je ne ostvarite u praksi i ne unovčite. Eventualno ćete je objaviti na nekom konkursu gde želite da dobijete novčana sredstva za njenu realizaciju, ali ovo nije takav konkurs (ili bar verujemo da nije). Sve to govori da bilo koji ozbiljan investitor neće sebe dovesti u poziciju da javno budu objavljene njegove ideje u bilo kom segmentu (pa ni u vezi sa srpskim državnim preduzećima), jer bi na taj način omogućio konkurentima da ih realizuju pre njega. Dodatno, investitori testiraju svoje ideje na tržištu i sigurno neće dozvoliti da prethodno budu testirane na veb stranici Ministarstva gde bi od strane državnih birokrata koji sa tržištom veze nemaju bile javno odbačene u poređenju sa drugima (ili zato što ne odgovaraju strategiji).

Iz pristupa Ministarstva ovom problemu se stiče utisak da oni misle da su poslovne ideje i saveti u vezi sa ovim preduzećima potpuno besplatni i da mi treba da se utrkujemo da ih stavimo na raspolaganje. U realnosti to nije slučaj i ne vidim koji izazov neko može imati da učestvuje na ovom konkursu, posebno zato što je svako u poslednjih više od 10 godina imao prilike da se obrati Agenciji za privatizaciju sa idejom da kupi određeno državno preduzeće sa spiska, pa ako do sada nije bilo zainteresovanih, malo je verovatno da će ovaj loše osmišljen poziv nešto promeniti.

Jedino što vidim da može biti proizvod ovog procesa jeste legitimacija neke ideje koja se u ovom trenutku čini kao potpuno nelegitimna ili nezakonita. Ako ne postoji zakonska osnova da se realizuje neki aranžman sa određenim državnim preduzećem, na ovaj način se može ostvariti privid da je ideja potekla od nekog „investitora“ a onda će Ministarstvo uraditi svoj posao da prema tome formuliše „strategiju“ i sve zakonski upakuje da može da se realizuje.

Sve u svemu, iako mislim da neke ideje ministra nisu loše (gašenje Fonda za razvoj, prekid subvencionisanja i slično), čini se da ovim stvarima treba pristupati mnogo ozbiljnije.

Sukob interesa

Kad se pomoću Google pretražuje "Dinkić sukob interesa" ili bilo koja kombinacija sličnih reči, jedino što izlazi jesu neki bizarni tekstovi o tome kako je pomenuti političar zaposlio suprugu u svom ministarstvu ili istovremeno nastupao kao predlagač zakona o autorskim pravima i kompozitor.

Međutim, mnogo opasnija stvar leži u činjenici da on nastupa kao ministar dva objedinjena ministarstva finansija i privrede. Sukob interesa u ovoj poziciji se ogleda u sledećem primeru:

Dinkić: Simpo da plati ili je naš 

Beograd -- Ministar Mlađan Dinkić kaže da će firma Simpo morati ili da plati dug, što je malo verovatno, ili će taj dug biti pretvoren u državno vlasništvo nad kompanijom. 

Dinkić je, u izjavi novinarima u Vladi Srbije, rekao de je realnija opcija da se poreski dug Simpa pretvori u vlasništvo države i da ta kompanija nastavi da radi kao većinski državna. 

On je rekao da državu ne zanima da zadrži Simpo u svom vlasništvu, već da za tu kompaniju nađe strateškog partnera ili će, ako to ne žele, otići u blokadu...

Interes ministarstva finansija, u čijoj nadležnosti je Poreska uprava jeste prikupljanje poreza, tj. što veći stepen naplate poreza i balansiranje prihoda i rashoda u javnim finansijama (ovde ne ulazimo u to koliki nivo rashoda, prihoda, stope poreza itd je opravdan). U tom smislu, svako neplaćanje poreza treba da upali određenu crvenu lampicu i prema tom dužniku se preduzimaju određene mere u cilju naplate potraživanja (blokada računa, prodaja imovine i naplata kroz stečaj itd).

Ministarstvo privrede ne može da ima ovako jasne interese jer je ono isključivo politička ustanova. Njegovo postojanje u bivšim komunističkim zemljama poput Srbije se može jedino vezati za postojanje određene administracije koja će da dovrši proces privatizacije, nakon čega bi bila ukinuta. Ako njegov cilj nije takav, onda pravi ciljevi ne postoje, mogu se menjati često i vezani su isključivo za političke interese za određena državna preduzeća i slično.

Ako su ovakva dva ministarstva objedinjena u jedno, onda će na šteti sigurno biti ministarstvo finansija, tj. državni budžet, jer proizvoljno definisani ciljevi ministarstva privrede se prenose i na funkcionisanje ovog ministarstva i Poreske uprave. Tako se može doneti odluka da se nekim preduzećima toleriše neplaćanje poreza dok iznos duga ne dostigne takve razmere da njegovom konverzijom u kapital država postaje većinski vlasnik. Dalje, kao većinski vlasnik država će preko objedinjenog ministarstva da zloupotrebljava poreske prihode tako što će da subvencioniše postojanje tog preduzeća u budućem periodu, a onda će da subvencioniše i potencijalnog novog vlasnika te firme ako se isti deklariše kao "strani investitor".

Da ne postoji sukob interesa kreiran spajanjem ministarstava, Poreska uprava bi pokrenula prinudnu naplatu poreza blokadom računa, prodajom imovine kroz stečaj i slično, čime bi naplatila svoja potraživanja od budućih vlasnika Simpa. Ovako, vlasnici Simpa će, ne svojom voljom, postati svi poreski obveznici koji će najpre izmiriti sva zaostala dugovanja ove firme, a onda verovatno preuzeti i neke nove finansijske obaveze.

Fraud. Why the Great Recession? (2012)

Odličan dokumentarni film koji je producirao prof. Jesús Huerta de Soto, iz jula ove godine. Govori o finansijskoj krizi iz 2008. godine iz ugla austrijske škole. Zvanični sajt filma se nalazi ovde.

Ivica Dačić je već zabrljao

Tako zaključuje Dimitrije Boarov u tekstu o mandataru za sastav nove Vlade u listu Vreme:

Dačić uvek s neskrivenim gađenjem govori o profitu kao motivu poslovanja, naročito ako on nije reinvestiran "u funkciji razvoja", to jest po naredbama države. Vidi se da je bio odličan đak u svim "šuvaricama", u vreme kada se profit bio sinonim omraženog kapitalizma, kada se u domaćem sistemu uporno sakrivao iza raznovrsnih floskula ("ostatak dohotka za raspodelu" itd) i kada su činjeni uzaludni napori da se izgradnja socijalizma, to jest postizanje socijalne pravde postavi kao osnovni motiv privređivanja. Što je istorijski gledano i urušilo socijalizam – kada dodavanje državnog nasilja nije više moglo da zameni motiv privatnog interesa za rad.

Ceo tekst se nalazi ovde. Međutim, izgleda da Dačić nije jedini koji je zabrljao ovih dana. Isto je uradio i Žare, glodur pomenutog lista u svom uvodniku ovog broja, gde iznosi neke ideje potpuno suprotne onima koje daje njegov ekonomski novinar ("srpska privreda vapi za podsticajima i svežim novcem, makar on bio iz deviznih rezervi" itd itsl). I to sa uverenjem kao da zna o čemu govori. Ili se može reći da taj virus Delta Holdinga u redakciji Vremena nije zahvatio baš celu redakciju već samo njega. Ne čitam baš redovno taj list, ali mi njihova uređivačka politika deluje kao bizaran miks tugovanja za komunističkom Jugoslavijom i promovisanja atraktivnosti dobrovoljnog penzijskog osiguranja u Delta Generali, između kojih krajnosti se provuče poneki dobar tekst.

O razvojnoj banci Srbije

Za bilo koju ideju državnih službenika ne treba reći da je najgora moguća, jer će se uvek javiti neki ekonomisti da predlože nešto još gore. Tako imamo da Srbija hoće da osnuje razvojnu banku, gde će plasirati 400 miliona evra novca pribavljenog zaduživanjem. Pojedini ekonomisti su kritikovali državu što je odvojila samo 400 miliona, a ne makar celu milijardu, ili idealno nekoliko milijardi! Znači, ono što sprema ekipa na vlasti je dečija igra šta bi sve moglo da se desi kad bi pojedini ekonomski eksperti, kako ih novinari nazivaju, bili na njihovom mestu.

Treba odmah reći da ovo nije još jedna državna banka koja bi prikupljala depozite i odobravala kredite, poput Komercijalne banke. Ona će sva svoja sredstva pribaviti zaduživanjem u inostranstvu, a onda će pomoću komercijalnih banaka ona biti plasirana privredi prema kriterijumima koje ta banka, tj. država odredi (određena industrija ili deo industrije).

Da li je ova ideja loša?

Ne, ona uopšte nije loša. Ona je izuzetno loša, kao što ćemo videti dalje:

1. Države i vlade ne treba da određuju koje sektore i grane privrede će podsticati, na bilo koji način

Nastanak državnih razvojnih banaka u Evropi (poput nemačke KFW, koja se uzima kao uzor) je vezan za pomoć koju je SAD uputila Evropi kroz Maršalov plan, radi obnove nakon II svetskog rata. Tako da vezivanje državne razvojne banke za neki savremeni koncept vođenja ekonomske politike je nemoguće. Međutim i tada je ovaj projekat trpeo snažnu kritiku ekonomista liberalnog opredeljenja kao što su Mizes i Hazlit, sa obrazloženjem da se razvoj ne može podstaći centralnim planiranjem već otvaranjem tržišta i uklanjanjem države iz ekonomije. Čak su i analize potvrdile su zemlje sa manje državnih investicija u ekonomiju imale brži rast posle rata nego one kod kojih je dominirala strana pomoć koja se raspodeljivala prema prioritetima koje država odredi.

Ipak, osnivači ove istitucije veruju u suprotno i dokaz da će ova „banka“ biti korišćena za prevaziđen način vođenja ekonomske politike vidimo u intervjuu profesora Boška Živkovića, jednog od autora predloga zakona o ovoj instituciji:

Razvojna banka će, ako Vlada recimo smatra da je u jednom trenutku vrlo bitno da se podstakne razvoj malinarstva i srodnih delatnosti, nameniti određeni iznos novca za podsticanje te privredne aktivnosti. Kredite pojedinačnim preduzećima će saglasno profesionalnim standardima odobravati poslovne banke, a posao razvojne banke će biti da omogući lakši pristup kreditu određenoj ciljanoj privrednoj delatnosti ili grani.

2. Razvoj korupcije

O mogućnosti razvoja korupcije detaljno je kroz analizu predloga zakona o ovoj banci pisala profesorka Danica Popović. Međutim, ono što je prilog za rubriku verovali ili ne jeste da se i sami kreatori ovog projekta slažu da će dodatne korupcije, kao posledice postojanja ove institucije, zaista i biti. Tako, prof. Živković kaže:

Ako bude postojala korupcija, recimo kod odluke da se podstakne neki sektor u mašinogradnji, molim, takvu vrstu korupcije nije moguće izbeći.

3. Komercijalne banke već imaju slične kreditne linije iz inostranstva

Dakle, pošto taj mehanizam već funkcioniše, ovi krediti mogu biti samo skuplji od onih koje komercijalne banke već nude iz istih izvora, zato što će i određeni troškovi funkcionisanja državne razvojne banke biti ugrađeni u trošak zajmoprimca.

4. Rast državnog duga

Ne najmanje važno, ali došlo je do rasta zaduživanja sa visokom kamatom.

Efekti privatizacije

Pojavila se informacija o efektima privatizacije u prvih deset godina u Srbiji. Nisam našao integralni dokument na sajtu Agencije za privatizaciju, tako da postoji samo ova vest. Suprotno svim popularnim shvatanjima, privatizacija je dala efekte kakvi se jedino mogu i desiti, tj. došlo je do unapređenja poslovanja preduzeća koja su dobila privatnog vlasnika, dok ona koja su ostala državna su u najboljem slučaju ostala u životu.

...Prihodi privatizovanih preduzeća su za 75 odsto veći nego u trenutku privatizacije, dok su neprivatizovana preduzeća ostala na istom nivou.

Vrednost imovine u privatizovanim preduzećima porasla je za oko 60 odsto, što je praktično posledica novih investicija koje su došle u ta preduzeća, dok je sa druge strane u neprivatizovanim firmama konstantno prisutno gubljenje materijalne supstance, usled gubitaka.

Kada je reč o zaposlenosti, istraživanje je pokazalo da je do pada došlo gotovo u svim preduzećima, i kod onih koja su privatizovana po Zakonu o svojinskoj transformaciji do 2000. godine i po Zakonu o privatizaciji nakon te godine, kao i u neprivatizovanim preduzećima. 

Firme koje su dobile novog vlasnika su iz gubitaka koje su ostvarivale na nivou od 100 miliona evra, na kraju 2010. godine, uspele da povećaju svoje rezultate na oko 200 miliona evra profita. Neprivatizovana preduzeća konstantno su pravila gubitak i nijedne godine nisu uspela da ostvare pozitivan rezultat, objasnio je direktor Agencije za privatizaciju. 

Dakle jedini negativan parametar je smanjenje zaposlenosti u novim privatnim preduzećima, ali to je bilo očekivano jer sva bivša državna preduzeća su dominatno imala funkciju zapošljavanja a ne ostavarenja profita, pa je smanjenje broja broja zaposlenih bilo očekivano da bi postala profitabilna a samim tim i funkcionalna na duži rok.

Ono što je bitno za privatizaciju u Srbiji je da se proširi krug preduzeća koja će njom biti obuhvaćena. Drugim rečima, kad se završi priča oko industrijskih preduzeća, treba krenuti sa privatizacijom i drugih sektora, kao što su preduzeća koja pružaju komunalne usluge. Zašto je to od esencijalne važnosti, pokazuje i ova studija o privatizaciji vodovoda u Argentini i uticaju koji je imala na smrtnost dece. Korelacija kvaliteta vode i smrtnosti dece je ispitivana i prema podacima Svetske banke, oko 3 miliona dece godišnje umre od bolesti koje su izazvane nedovoljnim kvalitetom vode.

Naime, u Argentini je tokom 90-ih oko 30% opština odlučilo da upravljanje kompanijama koje poseduju vodovodne sisteme putem koncesije poveri privatnim investitorima, dok su ostale opštine zadržale prethodni model državnog upravljanja. Kao što pokazuje grafik ispod, smrtnost dece je manje-više konstatno opadala u svim opštinama u Argentini do 1995. godine, do kada je najveći deo privatnih investitora preuzeo vodovode. Od tada, smrtnost dece brže opada u opštinama gde su privatne kompanije preuzele vodovode nego tamo gde su ostali državni, zbog smanjenja broja oboljenja izazvanih nedovoljnim kvalitetom vode.

Kada se smanjene stope preračunaju na broj dece, rad pokazuje da je broj umrle dece manji za 375 godišnje u onim opštinama koje su dobile privatne investitore u vodovodnim sistemima. Takođe, najveće poboljšanje je registrovano u najsiromašnijim opštinama (pad od 24% godišnje u odnosu na prosek od 5-7% godišnje), suprotno popularnom uverenju da privatizacija najviše pogađa siromašne.

Kako se urušene ekonomije brzo oporavljaju kad se država ne meša

To je naslov teksta iz magazina Forbes, koji govori o politikama koje su dovele do ubrzanog rasta ekonomija Nemačke i Japana posle II svetskog rata, Čilea u vreme Pinočea, SAD-a nakon izbora predsednika Regana, Bolivije nakon godišnje inflacije od 60.000 % tokom 1980-ih, kao i Hong Kong-a, Kine i Brazila.

Tekst se nalazi ovde.

Kinezi drže lekciju

“I think if you look at the troubles which happened in European countries, this is purely because of the accumulated troubles of their worn out welfare societies,” Jin Liqun said in an interview with Al Jazeera television. “I think the labour laws are outdated – the labour laws induce sloth, indolence rather than hard working. The incentive system is totally out of whack.”

To je rekao predsednik nadzornog odbora kineskog državnog fonda, koji upravlja delom njihovih deviznih rezervi, u ovom članku.

Inflacija za početnike

Isečak iz videa ispod:

"Dumm logic is at the core of modern economic theory.

- So is there a good alternative to modern economic theory?

Yes.

- What is it? 

It's called common sense."

Javno mnenje o državnoj potrošnji

Rezultati jednog istraživanja u Evropi i SAD:

Kako izgleda kad se država preraspodelom novca bori protiv siromaštva?

Na primeru SAD:

Detaljnije na blogu Cato@Liberty.

"Svaki ljudski problem ne zaslužuje zakon"

To je rečenica iz dopisa kojim je guverner Kalifornije Džeri Braun iskoristio svoje pravo veta na usvajanje zakona kojim je bilo planirano da se uvede kazna u visini od 25 dolara za decu koja skijaju ili upravljaju snoubordom bez kacige.

Iako prihvatam korisnost nošenja kacige prilikom skijanja, zabrinut sam zbog kontinuiranog i naizgled neumoljivog prenosa odgovornosti sa roditelja na državu. Svaki ljudski problem ne zaslužuje zakon.

Verujem da roditelji imaju sposobnost i odgovornost da donose dobre odluke za svoju decu.

Interesantno je da je zakon predložila Demokratska stranka čiji je on član (!), a da ovo nije prvi put da on iskazuje takvu „neposlušnost“. Zapravo, prošle nedelje to je bio samo jedan od 12 predloga zakona na koje je stavio veto, a 11 od njih je predložila njegova stranka. Takođe, u junu je odbio da potpiše i predlog državnog budžeta, sa sledećim obrazloženjem:

Buždet nastavlja da stvara velike deficite u narednim godinama i dodaje milijarde dolara novog duga… sadrži pravno upitne odredbe, skupo zaduživanje i nerealne uštede.

Takođe, on je odbio i da potpiše zakon kojim se osobe koje skupljaju potpise za kandidate na izborima obavezuju da nose odgovarajuće bedževe na sebi, odbio da poveća kazne za vozače koji ne koriste hands-free za mobilne telefone tokom vožnje, liberalizovao je zakon o marihuani, dekriminalizovao homoseksualnost. Kada je predložen zakon kojim bi se povećale novčane kazne za određene kriminalne prestupe u cilju prikupljanja novca za lokalnu službu hitne pomoći, on je rekao da se sigurno radi o dobroj nameri trošenja tih dodatnih sredstava, ali da se ona ne mogu uzeti od jednog dela stanovništa već se moraju naći bolji načini za finansiranje tih službi koji će uključiti sve građane u celini.

Za Dejvida Boaza iz Cato Institute, ovi potezi nisu iznenađenje, obzirom da je Džeri Braun, kada je 1975. nasledivši Ronalda Regana prvi put postao guverner Kalifornije, povećao državnu potrošnju za manji procenat nego njegov prethodnik. 

Sa druge strane, kako se njegova stranka (a samim tim i izbor na mesto guvernera) oslanja na podršku sindikata, njima je morao da se oduži kroz podršku jednom zakonu koji je predložio sindikat zatvorskih radnika, a kojim su dobili dodatne privilegije na teret poreskih obveznika. Ipak, većina ostalih poteza su predstavljali korake u dobrom pravcu. 

Bob Geldof je shvatio

Nakon što je više puta, a svakako najupečatljivije u organizaciji Live 8 koncerata, demonstrirao klasični levičarski selebriti aktivizam, gde je pozivao političare da troše tuđi novac tako što će ga poslati zemljama Afrike u najefikasnijem mehanizmu za nestajanje istog (a koji se zove "strana pomoć"), Bob Geldof je sada uradio nešto drugačije. Kako piše Forbes, on je prikupio 200 miliona dolara u jedan private-equity fond koji će investirati u Africi (private equity fondovi investiraju u kompanije koje imaju potencijal rasta i nisu listirane na berzi). Tako smo umesto javnih paničnih napada altruizma od pre nekoliko godina sada dobili razmišljanje sa primesama razuma:

“Trenutno, 80% izvoza iz Afrike predstavljaju sirovine bez višeg nivoa prerade. To je šansa (za investitora): njima nedostaje proizvodnja.”, kaže Bob.

Prema podacima jednog istraživanja kompanije McKinsey, prinos na strane investicije u Africi je mnogo veći nego u bilo kom drugom regionu u razvoju. Prema istom izvoru, udeo urbanog stanovništa se već približava 40%, što je slično kao u Kini. U tekstu "Africa is making itself reach despite the West" sa bloga Adam Smit Instituta, navodi se rezultat istraživanja Afričke banke za razvoj, prema kome već 35% stanovništa Afrike se može svrstati u srednju klasu. U tom smislu, ova inicijativa Boba Geldofa se ne može smisleno dovesti u vezu sa njegovom Live 8 kampanjom, osim što se u oba slučaja pominje Afrika. Tada je pokušavao da ubedi političare iz G8 da povećaju stranu pomoć ovom kontinentu i time produže njegovo propadanje, a sada stoji iza jednog investicionog fonda koji pokušava da iskoristi mogućnosti koje tamošnje tržište nudi, a koje sigurno nemaju veze sa količinom strane pomoći koja se Africi isporučuje. 


Međutim, kada su u pitanju neki drugi elementi Live 8 kampanje, postoje i drugačija mišljenja. Tako, Geldof se zalagao i za otpis duga za 38 zemalja, što postaje prihvatljivo ako se prihvati teorija o "odious debt". Po tom shvatanju, građani jedne zemlje ne mogu biti odgovorni za dugove koji su napravili njihovi državni funkcioneri za svrhe koje nisu bile u korist građana (poistovećuje se sa potpisivanjem ugovora pod prinudom). Dennis McCarthy na svom blogu piše o tome:

The concept of “odious debt” is as simple as it is just and beneficent:  The people of a nation should not be held liable for loans to their governments if the officials then use that money in an obviously self-serving manner, e.g., to strengthen their command, to live lavishly, to pay off friends, etc.  Obviously, if a nation or bank lends money to an African dictator who buys himself mansions and funds his cronies, then such debts must not bind future citizens. They can only bind the borrowing regime.

All libertarians should support this view, not only because of its importance in helping prevent third world citizens from remaining victimized by past corrupt leaders, but because, of course, essentially all government debt is “odious debt.”  When the Feds bail out companies with politically powerful unions,  and those unions then turn around and kick back some of that money for their campaigns — or when politically connected groups work backroom deals to secure astronomical pensions — or when Wall Street billionaire-campaign-contributors get bailouts — isn’t all of this odious?

O tome zašto se strana pomoć ovde pominje samo u negativnoj konotaciji pisali su mnogi, npr Miroslav Prokopijević: Why foreign aid fails? Takođe, tu je i ovaj intervju preveden na NSPM sa Martinom Durkinom, autorom dokumentarnih filmova o Africi.


---


Inače, prilikom organizacije Live 8 koncerta, desilo se da su neke besplatne karte bile prodavane na sajtu eBay. Geldof je naravno u najboljem altruističkom maniru popizdeo zbog toga što eBay na taj način profitira čineći nepravdu prema siromašnima. Evo kako je jedan bloger to prokomentarisao:

Bob, please, get over yourself and your desire to control everything that people do. Fine, you want debt to be forgiven? Very noble (even though you're forcing the taxpayers to absorb the cost for something that they might not have chosen, when they could instead, say, do whatever the hell they want with their own money). Now, even though the sale of these tickets will in no way take money out of anyone's hands, except those who voluntary agree to exchange their money for these tickets, you think they should be prevented from doing so. Well screw you, and your anti-market bullshit. If something is mine, it's mine to do with whatever I like, whether that means sell it, keep it, or destroy it.

Slobodno tržište novca

Britanski konzervativac Douglas Carswell se zalaže za ukidanje monopola države na štampanje novca i omogućavanje plaćanja sa nekoliko stranih valuta koje bi bile legalizovane. Dakle, građani i firme bi sami mogli da biraju valutu u kojoj će vršiti transakcije, čime bi postojalo slobodno tržište novca. Koristi ovog rešenja su jasne kada se uporede sa koristima liberalizacije bilo koje oblasti u kojoj je ranije vladao monopol, a u ovom slučaju još važnije kada se ima u vidu moć centralne banke koja proizilazi iz mogućnosti štampanja novca, time njegovog devalviranja i transfera bogatstva od pojedinaca ka državi.

"If we believe in competition and choice then this is what we should be doing. Is there any good reason why would not do it?" said the Harwich MP.

"If people are allowed to decide what music they listen to, why not give them control over the really important things like what currency they use to plan their financial future."

Cela vest se nalazi ovde.

Za dalje čitanje:

Kome treba monetarna politika?

Šta je država uradila našem novcu? - Marej Rotbard (postoji i prevod knjige na srpski)

Stimulans

Često se u kontekstu ekonomske politike pominje "stimulans", što je termin Kejnzijanske doktrine i podrazumeva korišćenje mera fiskalne i monetarne politike da bi se podstakao rast ekonomije (npr. niskim kamatnim stopama centralne banke, rastom javne potrošnje itd) . Ipak, da bi bilo jasnije šta to u suštini podrazumeva, sledi kraća priča iz teksta koji je Richard Rumelt napisao za Fortune magazin na ovu temu:

In the mid-1960s, when I was in college, one of my best friends dropped out. An indifferent student, Paul had a girlfriend and wanted to get on with life, so he went to a school for big-rig truckers. When I saw Paul again after two years, I was shocked. His eyes were sunken and shadowed and his body had gone to fat. Yet he smiled and proudly pointed out an award on his wall announcing that he was the "Driver of the Year."

"How did you get that?" I asked. Paul dug into his pocket and pulled out a clear envelope holding a number of large black torpedo-shaped pills.

"These are west coast turnarounds," he explained. "They let you drive from New York to San Francisco, turn around, and come back without stopping."

I spouted the usual cautions about what he was doing.

Six months later, Paul's girlfriend called me because she couldn't wake him up. I arrived at their apartment at the same time as Andy, one of Paul's truck driver colleagues. Paul sputtered awake when Andy poured water on his face. Then, Andy offered Paul some strong coffee because he "needed a stimulant."

A chemical stimulant provides a temporary speed up, a boost that must be paid for later. Notwithstanding Paul's award for "Driver of the Year," taking stimulants is not a path to long-term productivity. Andy's diagnosis that Paul needed "a stimulant" was dead wrong. Paul had been living on stimulants for so long that his body could no longer respond to them. Paul needed to recover and get back to normal.

Like its chemical analog, an economic stimulus is a temporary jolt aimed at helping the economy over a rough patch, with the cost of the jolt paid for out of normal-times incomes. Unfortunately, like Paul, the U.S. has been taking economic stimuli every quarter for a decade, pretending that a sequence of temporary jolts is the same thing as economic growth. But true per-capita economic growth is the outcome of productivity-increasing innovation. You cannot engineer true economic growth by fiddling with fiscal or monetary policy or by financing excess consumption with shaky loans.

U istom tekstu se nalazi i pregled mera koje su u ovom kontekstu sprovedene u SAD tokom poslednjih 10 godina i njihovih efekata.

Economic Freedom & Quality of Life

U socijalizmu nikad nije vreme za reforme

Ivan Vujačić, bivši ambasador u SAD i član Političkog saveta DS govori za prošli broj srpskog Ekonomista:

Zašto u Srbiji tranzicija nije okončana ni posle 10 godina?

I. Vujačić: Dominantni razlog je što nije ni postojao konsenzus u društvu da bi suštinski trebalo da se odreknemo socijalizma, da u tržišnoj privredi država ne bi trebalo da igra ključnu ulogu. U socijalizmu nikad nije vreme za reforme. U dobra vremena nema potrebe za reformama, a kad je kriza niko ne želi bilo šta da menja, da se stvari ne pogoršaju. Zato javni sektor nije restrukturiran i živimo u začaranom krugu. Tog pogrešnog mišljenja se do danas nismo odrekli, a zbog krize sve je više razočaranih i protivnika tržišnog sistema, koji govore da bi država trebalo da rešava sve ekonomske probleme. Bez obzira na povratak „kejnzijanizma“, nigde se nije odustalo od tržišne privrede. Nema, dakle, povratka, koji ovde mnogi priželjkuju.

Novost je da ljudi koji ovako razmišljaju i dalje pripadaju DS-u.
Ima i nekih stvari sa kojima se ne slažem, npr u delu kada govori o privatizaciji:

Bilo je grešaka, koje su bile plod žurbe, neadekvatne kontrole pranja novca i načina sprovođenja aukcija. Nije dovoljno praćeno šta se dešava u privatizovanim firmama, pa se reagovalo kasno. Možda je model i bio dobar, ali njegova realizacija sigurno nije jer je poništeno 25 odsto kupoprodajnih ugovora.

Mislim da nije problem nedovoljne kontrole tih preduzeća nakon privatizacije, već činjenice da se smatralo da Agencija treba da ima bilo kakvu kontrolu nad njima nakon prodaje. Samim činom sticanja većinskog vlasništva, privatni vlasnik je jedini koji je odgovoran za njihovo poslovanje.

Porez na dobit

Iako se porez na dobit korporacija od 10% u Srbiji često naziva vrlo niskim i time stimulativnim za strane investicije, na sledećoj slici vidimo kakva je situacija sa ostalim zemljama u Evropi (članice EU su prikazane). Srbija se dakle nalazi samo na polovini liste (kliknite na sliku za uvećanje).