O „ličnim kartama“ državnih preduzeća i javnom pozivu za poslovne ideje Ministarstva privrede

Osim ako niste živeli van Srbije poslednjih meseci, verovatno ste upoznati da budućnost državnih preduzeća zavisi od toga da li će njihovi predstavnici popuniti određene formulare sa osnovnim informacijama o poslovanju (tzv. „lične karte“) ili će odbiti da to učine. Oni koji odbiju izgleda da nemaju čemu da se nadaju, a ostali su „u igri“.

I tako posle nekoliko nedelja tenzija oko celog poduhvata, isti izlazi na svetlost dana i stičemo neki utisak kako je zamišljen. Poenta je da se na sajtu Ministarstva privrede našao oglas kojim se pozivaju investitori da podnesu „poslovne predloge i ideje“ za ova preduzeća, a kao pomoć u definisanju predloga, ponuđeni su im excel i word fajlovi sa informacijama o preduzećima u restrukturiranju (ovde, odabrati kategoriju). Pregledom tih dokumenata može se utvrditi da su vrlo loše sastavljeni, previše detaljni i sa mnoštvom suvišnih informacija (sa popisom svake stolice i ormara koje firme poseduju). Takođe, oni sadrže i informacije o visini dugovanja i potraživanja prema pojedinačnim dobavljačima i kupcima, što je vrlo iznenađujuće, jer se takvi podaci čuvaju kao poverlivi ako ne zbog firme, onda zbog upravo tih poslovnih partnera. Iako sadrže suvišne podatke, dokumenti ne sadrži neke osnovne (npr. detalje o proizvodnom programu firme, karakteristikama proizvoda i slično). Generalno, ovi dokumenti ni vizuelno ni po informacijama koje nude ne izgledaju na dokumente koji se pripremaju za investitore koji treba da razmotre ulaganje u neku firmu.

Verovatno je svemu tome doprinelo iskustvo ministra kao stečajnog upravnika, koji je slične preglede pravio za firme u stečaju, ali ovaj proces ima sasvim drugu namenu, koliko god da su ove firme uporedive sa onima u stečaju. Da ne govorim da ima ogromnih grešaka u klasifikaciji preduzeća, pa recimo ako želite da se raspitate o firmama u oblasti finansijskih delatnosti i delatnosti osiguranja, bićete iznenađeni da se tamo nalaze RTB Bor Grupa, Prva Petoletka, Petar Drapšin, Zorka Holding i drugi (naravno, u pitanju su holding firme koje se bave upravljanjem zavisnim društvima, ali opet to nisu poslovi finansija i osiguranja).

Međutim, važniji od same informacione osnove jeste cilj koji se želi postići ovim putem. U javnom pozivu on formalno glasi:

Pozivamo sve zainteresovane domaće i strane investitore da analiziraju "lične karte" preduzeća koja su predmet njihovog interesovanja i da Ministarstvu privrede pošalju svoje poslovne planove i ideje za preduzeća u restrukturiranju i ostala u nadležnosti Agencije za privatizaciju, sa priloženim osnovnim podacima o pravnom licu i/ili priloženom kratkom biografijom autora i članova tima, ukoliko se radi o fizičkim licima.

Pristigli poslovni planovi i ideje biće predmet analize Agencije za privatizaciju, samog preduzeća i Ministarstva privrede, a zainteresovani investitori će biti obavešteni o daljim aktivnostima. Do kraja godine biće utvrđena strategija za svako od ovih preduzeća.

U cilju obezbeđivanja pune transparentnosti, Ministarstvo privrede će objaviti sve pristigle planove i ideje na veb stranici Ministarstva.

Šta je problem u svemu ovome i zašto mislim da će ceo poduhvat biti neuspešan?

Sam poziv deluje kao poziv na konkurs za nove biznis ideje (gde se kao podloga za razmišljanje koriste državne firme), a ne kao poziv za investiranje u ove firme ili preuzimanje njihovog većinskog vlasništva. Da vlada želi da prepusti većinsko vlasništvo investitorima, onda bi to jasno bilo naznačeno i od investitora bi se tražilo na koji način preferiraju da steknu većinsko vlasništvo (kupovinom kapitala, dokapitalizacijom, zajedničkim ulaganjem u novu firmu itd.), ali to nije slučaj. Investitor je po definiciji neko ko stiče vlasništvo nad firmom, a pošto se ovde ne nudi takva opcija, onda investitori uopšte nisu ciljna grupa koja se prepoznaje u ovom javnom pozivu.

Sama činjenica da ulazite u neki proces bez strategije (koja će navodno biti formulisana do kraja godine) govori da ne znate tačno šta radite. Dodatno, na ovaj način kao da sprovodite neko ispitivanje javnog mnenja da biste formulisali tu strategiju. Međutim, takvo ispitivanje vam nije neophodno jer i praksa i teorija vam nude dovoljno informacija o razlozima neuspeha državnih preduzeća i mogućim strategijama sa njima u budućnosti. Svi problemi tih preduzeća potiču od toga što su u državnom vlasništvu, pa jedina strategija jeste njihova privatizacija ili stečaj, u slučaju da je privatizacija neuspešna (ipak, ministar ima dosta dilema sa tom logikom, što smo znali i ranije).

Razvijati neku poslovnu ideju je svakako korisna stvar, međutim isto tako ako je ona dobra, trudićete se da je čuvate kao poverljivu dok je ne ostvarite u praksi i ne unovčite. Eventualno ćete je objaviti na nekom konkursu gde želite da dobijete novčana sredstva za njenu realizaciju, ali ovo nije takav konkurs (ili bar verujemo da nije). Sve to govori da bilo koji ozbiljan investitor neće sebe dovesti u poziciju da javno budu objavljene njegove ideje u bilo kom segmentu (pa ni u vezi sa srpskim državnim preduzećima), jer bi na taj način omogućio konkurentima da ih realizuju pre njega. Dodatno, investitori testiraju svoje ideje na tržištu i sigurno neće dozvoliti da prethodno budu testirane na veb stranici Ministarstva gde bi od strane državnih birokrata koji sa tržištom veze nemaju bile javno odbačene u poređenju sa drugima (ili zato što ne odgovaraju strategiji).

Iz pristupa Ministarstva ovom problemu se stiče utisak da oni misle da su poslovne ideje i saveti u vezi sa ovim preduzećima potpuno besplatni i da mi treba da se utrkujemo da ih stavimo na raspolaganje. U realnosti to nije slučaj i ne vidim koji izazov neko može imati da učestvuje na ovom konkursu, posebno zato što je svako u poslednjih više od 10 godina imao prilike da se obrati Agenciji za privatizaciju sa idejom da kupi određeno državno preduzeće sa spiska, pa ako do sada nije bilo zainteresovanih, malo je verovatno da će ovaj loše osmišljen poziv nešto promeniti.

Jedino što vidim da može biti proizvod ovog procesa jeste legitimacija neke ideje koja se u ovom trenutku čini kao potpuno nelegitimna ili nezakonita. Ako ne postoji zakonska osnova da se realizuje neki aranžman sa određenim državnim preduzećem, na ovaj način se može ostvariti privid da je ideja potekla od nekog „investitora“ a onda će Ministarstvo uraditi svoj posao da prema tome formuliše „strategiju“ i sve zakonski upakuje da može da se realizuje.

Sve u svemu, iako mislim da neke ideje ministra nisu loše (gašenje Fonda za razvoj, prekid subvencionisanja i slično), čini se da ovim stvarima treba pristupati mnogo ozbiljnije.