Smanjenje drzavne uprave – anatomija jedne prevare

Da li neko može da zamisli da kasirka u „Merkatoru“ u trenutku kada firma posluje loše, bude, uz platu, proglašena za „neraspoređenu“ na nekoliko meseci, pre nego što dobije otkaz? E, to je privilegija koja je korišćena u državnoj upravi. I sve to o našem trošku.

Jedan od izazova koji se postavio pred svaku zemlju nakon izbijanja svetske ekonomske krize jeste smanjenje javne potrošnje. Neke od prvih mera za kojima su ministarka finansija i Vlada Srbije posegli bile su dodatne takse na korišćenje mobilnih telefona, smanjenje tzv. transfernih sredstava lokalnim samoupravama (kojima se dotiraju gradovi i opstine u cilju pruzanja najosnovnijih usluga gradjanima) i smanjenje drzavne uprave.

Vest je mnogo više nego kod nas odjeknula u susednoj Hrvatskoj, zemlji koja se nezaustavljivo bliži dužničkoj krizi. Vodeći dnevnici su na naslovnim stranama izveštavali da Srbija smanjuje svoju javnu administraciju za 10%. U Srbiji pak nije bilo toliko velikog odjeka. Javnost je bila više fokusirana na novouvedena opterećenja na različite vidove zarada. Onda počinje „puzajuća“ namera države da ne ispuni ono na šta se obavezala i pred predstavnicima međunarodnih finansijskih institucija i pred sopstvenim građanima. Iako je donet zakon kojim se maksimizuje broj zaposlenih u državnoj upravi, neki ministri su izjavljivali da u njihovom resoru ne treba smanjenje, nego povećanje zaposlenih (Milan Marković). Drugi bili rezolutni da nikakvog otpuštanja neće biti (Mrkonjić). Šta se zapravo dešavalo? Ministarstva su radila nove sistematizacije radnih mesta. Time su državni službenici zapravo sami procenjivali ko će od njih ostati na radnim mestima. Sam Zakon nije predvideo buduću strukturu službenika, već samo njihov broj, iako ni za državni budžet niti za radni proces nije isto ako otpustite načelnika nekog sektora ili čistačicu.

Konačna racionalizacija iliti narodski rečeno, otpuštanje, je odlagana mesecima, od posete do posete delegacije MMF-a. Ministarka Dragutinović je čak u nekim TV emisijama izjavljivala da su oni imali nameru da smanje broj zaposlenih odmah, ali da su tek naknadno shvatili (?!) da ti zaposleni imaju neka prava, koja se ne mogu kršiti. Ono što je Dragutinovićka izostavila jeste da je Vlada namerno propustila da prethodno izmeni ili ukine Zakon o državnim službenicima. Pomenuti zakon, koji kao lex specialis važi za njih umesto Zakona o radu, državnim službenicima daje mnogo veća prava- skoro da ih je nemoguće otpustiti. I sve to o našem trošku. Umesto izmene zakonskog okvira, otpuštanja su odlagana mesecima. Mnogi su dobili privilegiju da, uz platu, neko vreme imaju status „neraspoređenog“. Odlaganje otpuštanja i kasnije otpremnine su opasno opterećivale srpski budžet u trenucima kada je čak i isplata penzija i socijalnih prinadležnosti dovođena u pitanje. Šta je epilog ovoga?

Racionalizacija od oko 10% sprovedena je teškom mukom u Vladi, Skupštini i ministarstvima. Jedan deo zaposlenih je otišao „prirodnim odlivom“ – penzionisanjem. Ipak, u Vladi, ministarstvima, agencijama i regulatornim telima ostala je prava armija od 28.400 zaposlenih. Lokalne samouprave (opštinske/ gradske uprave, skupštine opština- gradova) su takođe redukovane. Ono što je ostalo jeste predimenzioniran broj zaposlenih u javnim preduzećima na centralnom nivou (od kojih mnogi čak posluju kao gubitaši- JAT, Srbijagas,...), zatim u zdravstvu, prosveti i sl. (na ove sektore se Zakon uopšte nije odnosio!) Ovde apsolutno nikakve racionalizacije nije bilo. Vlada je na kraju formalno ispunila zacrtano, MMF je klimnuo glavom, iako ne bas odusevljen „napisanom zadaćom“. Nama je ostao i dalje veliki državni sektor da ga finansiramo. I nedopustivo nizak kvalitet javnih usluga koji zauzvrat dobijamo. A meni je kao autoru ovih redova ostalo da i dalje katonovski ciljam u Kartaginu govoreći da „državni sektor treba radikalno smanjiti!“.