"Uputstvo za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje"

Neke od početnih doktrina liberalne ideologije definisale su državu kao “noćnog čuvara” privatne svojine. Ovakva, minimalistički zamišljena država, imala je za zadatak da garantuje onaj minimum pravila koji omogućava očuvanje individualnih prava. Vremenom, kako su se stvari usložnjavale, državni aparati su se unekoliko promenili i, iako se i dalje smatraju ustanovama tzv. liberalne demokratije obuhvatili su i one nadležnosti koje bi rodonačelnicima liberalizma bile nezamislive.

Ipak, neke države ipak odu predaleko. Na sajtu www.zastitnik.rs se nalazi Uputstvo za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje. Izdao da je zaštitnik građana Republike Srbije (ombudsman wanna be). Različite stvari ovde možete pronaći. Od toga da se izbacuje pojam "gospođica", obavezno genderisanje imenica koje su u muškom rodu, a odnose se i na žene (psiholog- psihološkinja, sociolog-sociološkinja) do toga da "zvanične delegacije koje zatraže prijem, a predstavljaju grane, kolektive ili grupe ljudi treba da budu informisane da u tom sastavu treba da imaju lica oba pola" (sreća pa se ova odredba izričito ne odnosi na rudare). U delu posvećenom LGBT osobama, moj omiljeni deo je onaj gde se kaze da ako vas gay kolega (za koga se automatski pretpostavlja da će biti obučen u "življe" boje?!... sta je to nego predrasuda?) u tim istim bojama dođe na neki važan događaj, vi ne smete da mu kažete "makar na ovom važnom događaju probaj da ne izgledaš šašavo". Posebno je i interesantno da se prohibira sintagma "lice sa posebnim potrebama", koju je srpsko društvo jedva naučilo, a kao jedina ispravna uvodi se "lice sa invaliditetom".

Ako pročitate celo Uputstvo, vidi se da ono jezikom, tonom i posebno, "moralnom uzvišenošću" podseća na one bračne priručnike iz 1890-tih (u kojima se žene savetuju da muževima nikada ne "daju", osim u svrhu oplođavanja) ili nekog pamfleta SKP(B)/KPJ/SKJ. Tužno je posmatrati vaskrsavanje moralno-političke podobnosti, stvorene ovog puta od nosioca državne institucije, čija uloga nije prevazišla loše osmišljen garnirung. I zašto jedan državni organ, koga plaćaju poreski obveznici Republike Srbije, preuzima one nadležnosti kojima treba da se bave instituti SANU ili drugih naučno-obrazovnih institucija ili crkve i verske zajednice ili možda organizacije civilnog društva, pošto spadaju u sfere jezika, pravopisa i morala?

Preteraću, ali mogu reći da je to onaj momenat kada država lagano počinje da interveniše u polju društva i skreće u totalitarizam. Posebno je interesantno da inače (u toj oblasti) liberali, borci i borkinje za ljudska prava, postaju upravo oni koji upravo prenormiranjem i naturanjem svoje vizije društva krše prava svih drugih.