U situaciji kada neki poznati ekonomisti Srbiji preporučuju povećanje državnih investicija u sve oblasti koje su im mogle pasti na pamet, dok manje poznati doživljavaju katarzu shvatajući da su kompanije vođene (nećete verovati) profitom kao osnovnim ciljem svog poslovanja, na Kubi se priprema najveća reforma od uvođenja komunizma kako bi se smanjila državna kontrola nad ekonomijom i omogućio razvoj privatnog sektora.
Planira se otpuštanje milion zaposlenih u državnom sektoru do 2015. godine (od čega će pola miliona izgubiti posao do marta sledeće godine) kako bi pronašli zaposlenje u privatnom sektoru ili kroz samozapošljavanje (Vlada trenutno zapošljava 95% stanovništva). Ova najava dolazi ubrzo nakon što je objavljeno da je Fidel Kastro u razgovoru sa jednim novinarom priznao kako kubanski model više ne funkcioniše, što je kasnije demantovao objašnjavajući da reči nisu dobro prenete.
U svakom slučaju, objavljena je lista od oko 1.700 delatnosti kojima se stanovništvo može baviti privatno i procenjuje se da oko 200.000 ljudi obezbeđuje egzistenciju obavljajući neki od tih poslova u formi samozapošljavanja. Umanjeni su zahtevi za dobijanje licenci za obavljanje privatnih delatnosti. Raul Kastro je ranije u govoru pred parlamentom naveo da se mora zaboraviti na gledište da je Kuba jedina zemlja na svetu gde se može živeti bez rada.
Kubancima je omogućeno da trguju voćem i povrćem, a u cilju razvoja turističke infrastrukture period zakupa zemljišta za strane kompanije je produžen sa 50 na 99 godina. Omogućeno je osnivanje privatnih kompanija u oblastima kao što su taksi kompanije ili berbernice. Prema nekim reportažama oko 100 američkih biznismena je, i pored embarga SAD prema Kubi, potpisalo pisma o namerama sa državnim kubanskim kompanijama kako bi počeli poslovanje sa njima nakon uklanjanja embarga. Očekuje se da rast GDP-a ove godine dostigne oko 2%, dok za sledeću može iznositi 3.7%. Reforma uglavnom dolazi kao posledica smanjenih prihoda od turizma i manjeg izvoza.
U javnim nastupima Raula Kastra i ministara se naravno demantuje da se radi o tržišnim reformama, da niko neće biti prepušten sam sebi i da se zapravo razmatra izmena Kubanskog ekonomskog modela u kome će socijalistički ekonomski prioriteti i dalje ostati u prvom planu, a ne tržište. Međutim, postavlja se pitanje zašto je više tržišta i privatnog sektora a manje države potrebno u ekonomiji da bi se ti „socijalistički ekonomski prioriteti” ostvarili u praksi?
Planira se otpuštanje milion zaposlenih u državnom sektoru do 2015. godine (od čega će pola miliona izgubiti posao do marta sledeće godine) kako bi pronašli zaposlenje u privatnom sektoru ili kroz samozapošljavanje (Vlada trenutno zapošljava 95% stanovništva). Ova najava dolazi ubrzo nakon što je objavljeno da je Fidel Kastro u razgovoru sa jednim novinarom priznao kako kubanski model više ne funkcioniše, što je kasnije demantovao objašnjavajući da reči nisu dobro prenete.
U svakom slučaju, objavljena je lista od oko 1.700 delatnosti kojima se stanovništvo može baviti privatno i procenjuje se da oko 200.000 ljudi obezbeđuje egzistenciju obavljajući neki od tih poslova u formi samozapošljavanja. Umanjeni su zahtevi za dobijanje licenci za obavljanje privatnih delatnosti. Raul Kastro je ranije u govoru pred parlamentom naveo da se mora zaboraviti na gledište da je Kuba jedina zemlja na svetu gde se može živeti bez rada.
Kubancima je omogućeno da trguju voćem i povrćem, a u cilju razvoja turističke infrastrukture period zakupa zemljišta za strane kompanije je produžen sa 50 na 99 godina. Omogućeno je osnivanje privatnih kompanija u oblastima kao što su taksi kompanije ili berbernice. Prema nekim reportažama oko 100 američkih biznismena je, i pored embarga SAD prema Kubi, potpisalo pisma o namerama sa državnim kubanskim kompanijama kako bi počeli poslovanje sa njima nakon uklanjanja embarga. Očekuje se da rast GDP-a ove godine dostigne oko 2%, dok za sledeću može iznositi 3.7%. Reforma uglavnom dolazi kao posledica smanjenih prihoda od turizma i manjeg izvoza.
U javnim nastupima Raula Kastra i ministara se naravno demantuje da se radi o tržišnim reformama, da niko neće biti prepušten sam sebi i da se zapravo razmatra izmena Kubanskog ekonomskog modela u kome će socijalistički ekonomski prioriteti i dalje ostati u prvom planu, a ne tržište. Međutim, postavlja se pitanje zašto je više tržišta i privatnog sektora a manje države potrebno u ekonomiji da bi se ti „socijalistički ekonomski prioriteti” ostvarili u praksi?
Нема коментара:
Постави коментар