Zašto treba ukinuti Studio B?

Danas je smenjen direktor Studija B, Timofejev. Široj javnosti nešto poznatiji po neuspešnom talk-show poduhvatu na TV B92, radom na Studiju B uspeo je da nas podseti na brojne domete novinarskog stila RTS-a karakterističnog za period obnove zemlje. Naravno, on je bio fokusiran na poduhvate bivšeg šefa Đilasa koji su imali okosnicu u glavnoj beogradskoj privrednoj grani u njegovom periodu (poljoprivredi, tj. PKB-u) i glavnom infrastrukturnom poduhvatu u vidu jednog gigantskog mosta sa primarnom funkcijom obezbeđivanja dekorativne rasvete.

Međutim, kako i ne bi, jer da nije finansijski podržan od strane gradonačelnika, Studio B ne bi ni postojao. Organizacija koja uspeva da prodajom oglasnog prostora ostvari oko 1 milion evra prihoda (oko 1% relevantnog tržišta)  istovremeno dobija 2 miliona evra od Grada Beograda, što je sasvim sigurno čini javnim preduzećem koje ima najmanje ekonomskog opravdanja da postoji.

Iako su subvencije prema drugim javnim preduzećima neuporedivo veće u apsolutnom iznosu (Železnice Srbije, Putevi Srbije i drugi), nigde kao u slučaju Studija B nisu skoro 2x veće od osnovnih prihoda tih firmi. To govori da bi uz određeno prilagođavanje prihoda i troškova, ova preduzeća lako mogla da budu dovedena u red, dok sa ovom televizijom bi trebalo postupiti kao po predloženom modelu za RTS.

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović - Piskaralo

Anita Mitić

Biljana - Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult - B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin'

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija - blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski - B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas - blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Slobodno tržište

Staša Koprivica - 100 lisica

Vazda nešto

VladanBa's Blog

Vladan Slavković - Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović - B92 blog

Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Beograd na vodi: tržišni pristup

Nekako se pročulo, takoreći na mala vrata, da je država vlasnik nekog atraktivnog zemljišta u glavnom gradu na kome želi da se nalazi nešto drugo, a da istovremeno postoji investitor koji to drugo hoće da realizuje. Poduhvat je zamišljen tako što će država preuzeti na sebe obavezu da pripremi zemljište za gradnju, a zatim ga uneti u zajedničko preduzeće u kome će imati vlasnički udeo u vrednosti tog zemljišta, tj. u proporciji sa vrednošću onoga što u to preduzeće unese drugi partner.

Sa stanovišta uloge države u ekonomiji, koja treba samo da kreira povoljno poslovno okruženje u kome će privatni investitori sami realizovati svoje projekte i snositi sve rizike, sadašnji pristup realizaciji ovog projekta je pogrešan, nije tržišni i blizak je modernom shvatanju državnog intervencionizma pod parolom javno-privatnog partnerstva.

Koji su problemi u vezi sa tim pristupom?

Strani investitori uvek žele da vide državu kao partnera, budući da država ima neograničen izvor sredstava (budžet) a kroz kontrolu brojnih državnih organa im obezbeđuju prioritetan status. To je bitno drugačija situacija kada se okupe samo privatni investitori, koji dobro odmeravaju gde će plasirati svoj novac. Država ne odmerava previše i spremna je da sledi interes drugog partnera kao da se radi o sopstvenom interesu (a oni ne moraju biti isti). To potencijalno stvara okolnost da rizik države može biti veći nego nomilni udeo u zajedničkom preduzeću. U slučaju neuspeha projekta, može se desiti da zemljište ostane zarobljeno u preduzeću u kome je većinski vlasnik privatni investitor i da bez njegove saglasnosti projekat ne može da realizuje neko drugi.

Ako bi se država odlučila za tržišni pristup, redosled poteza bi trebalo da bude sledeći:

1. Raspisivanje oglasa za prodaju 100% državnog zemljišta na kome se projekat želi realizovati
2. Privatni investitor kupuje zemljište i sam realizuje projekat

U javnosti je kritika projekta potpuno pogrešno usmerena na to da li će domaće arhitekte i inženjeri imati posla ili će njihova kreativnost ostati zarobljena. Time se tema sa ekonomskog pomera na teren estetike i niko ne postavlja pitanje zašto državni funkcioner koji prima platu za sasvim drugi opis posla ima potrebu da promoviše privatni projekat? Uloga države nije da investira u bilo kakve poduhvate u cilju podele profita, već da obezbedi funcionisanje minimalno neophodnih javnih funkcija sa minimalno neophodnim budžetom koji je isključivo tome namenjen.

U situaciji kada je finansijska kriza dovela do sunovrata mnogih investicija na tržištu nekretnina u Srbiji i gde svaki privatni investitor pokušava nekako da sačuva nekretnine koje je ranije izgradio a da samo tržište nekretnina u najboljem slučaju stagnira, niko ne primećuje nelogičnost u želji države da se na takvom tržištu oproba. Interesantno da nijedan novinar ili opoziciona stranka ne znaju kako da napadnu tu nameru. Takođe, ni kritika Saše Radulovića, koja se prevashodno oslanja na zahtev za objavljivanjem eventualnih ugovora koji budu sklopljeni, nije previše jaka, jer ako se dozvoli da država sklapa ugovore u kojima je suinvestitor u tako velikom projektu i praktično se ponaša kao komercijalni investitor koji deli rizik i profit, onda je manje bitno šta će u njemu pisati, jer će tada svaka kritika biti prilično zakasnela. Takav ugovor sigurno ne može biti u korist države, jer ako strani partner poseduje sve neophodne resurse za realizaciju projekta, zašto mu država treba kao partner?

"Vest"

Neuobičajeno veliki broj netržišnih elemenata u vesti o početku "tržišnog poslovanja":

Železnice od juna "tržišno posluju"

IZVOR: TANJUG

Beograd -- Železnice Srbije najavljuju da će 1. juna započeti transformaciju u holding i tako označiti početak tržišnog poslovanja.

Holding će imati jedno kontrolno i dva zavisna preduzeća, izjavio je danas Tanjugu generalni direktor srpskih železnica Dragoljub Simonović. 

U Železnicama kažu da je uslov za transformaciju rebalans budžeta u toku ove godine koji bi predvideo sredstva za izmenjenu strukturu železnica, koja će imati jedno matično i dva posebna preduzeća za železničku infrastrukturu i prevoz robe i putnika. 

Na taj način će Železnice Srbije započeti poslovanje po evropskim principima organizacije železnica i u narednom periodu postepeno će biti otvoreno tržište i uvedeni strani operateri u robnom i putničkom saobraćaju.

Simonović je rekao da će se preduzeće za infrastrukturu finansirati iz budžeta, kao i putnički prevoz, dok će robni obezbeđivati novac sa tržišta.

Očekuje se da bi već u 2015. godini robni prevoz, kada bude ojačao, mogao da se izdvoji iz zajedničkog preduzeća za prevoz i bude formirano četvrto posebno preduzeće za transport robe. 

Što se tiče finansiranja putničkog prevoza, planirano je da železnice uzimaju subvencije od države ili lokalnih samouprava, na osnovu obaveze javnog prevoza, samo za one linije vozova koje ne budu profitabilne.

On je rekao da je predlog Železnica Srbije o modelu transformacije upućen vladi, koja treba da ga usvoji.

Simonović je naveo da je i Unija železnica Evrope zadovoljna takvim načinom restrukturiranja i da ta organizacija smatra bi Vlada Srbije trebalo da finansira infrastrukturu i prevoz putnika koji je za njih interesantan, a da prevoz robe ide na tržište.

Zašto je predlog novog Zakona o privatizaciji bio loš?

Ideja ovog posta je da pokaže da se ne mogu svi potezi bivšeg ministra privrede smatrati korisnim po unapređenje poslovnog ambijenta (ili popularno "reformski", ako se pod reformom podrazumeva neka promena koja donosi poboljšanje, a ne samo promena kao takva). Značajan deo njegovih ideja bi doprinosio poboljšanju poslovnog ambijenta (ukidanje subvencionisanja npr) ali to ne znači za sve poteze.

Sam predlog zakona o privatizaciji (kao i izmene zakona o stečaju, ali su one manje važne) nije bio predmet značajne javne debate, kao što je bio slučaj sa zakonom o radu. Pošto će se time baviti neki novi kabinet, koji će verovatno pre pisati svoj predlog zakona, ovde su primedbe na elemente postojećeg predloga koje nisu previše korisne po sam proces privatizacije a samim tim i ukupnu ekonomiju, pa bi bilo korisno izostaviti ih u novim varijantama zakona (ili izmena postojećeg)

1. Ciljevi koji se žele postići

U najkraćem, ideja zakona je bila da se privatizacija završi do kraja 2014. godine. To je bio vrlo ambiciozan cilj čak i da nisu menjana pravila igre (a samim tim što se donosi novi zakon, ona su potpuno izmenjena). Međutim, kada je već ambiciozan cilj postavljen (što je vrlo opravdano), onda je postupak privatizacije trebalo da bude prilagođen tako ambicioznom cilju. Ono što je urađeno jeste da je sam proces dodatno zakomplikovan kroz uvođenje novih profesija (privatizacioni upravnici), uvođenje metoda privatizacije koji zapravo nisu privatizacija i druge postupke, tako da se čini da bi privatizaciju bilo jednostavnije okončati po starom zakonu ako je cilj da se to obavi što pre (a svakako jeste).

2. Priprema za privatizaciju

Novi zakon je predvideo da se uvedu tzv. privatizacioni upravnici, kao paralela sa stečajnim upravnicima za preduzeća u stečaju. Oni bi morali da polažu određeni ispit i dobiju licencu, pripremaju lične karte a da istovremeno krivično odgovaraju ako podaci u njima nisu tačni. To značajno komplikuje proceduru i obesmišljava razne profesionalne delatnosti koje su zadužene za utvrđivanje tačnosti finansijskih izveštaja (revizija), i verovatno dovodi u čudnu poziciju potencijalne investitore koji ne bi mogli da sprovedu svoju analizu preduzeća koja budu hteli da preuzmu.

Na ovom linku se nalazi prospekt Galenike na celoj jednoj strani. Takav dokument je bio zamišljen da služi investitorima da pošalju pismo o zainteresovanosti, a konačnu odluku da donesu na osnovu "ličnih karata". Ranije smo imali post o tome da ovi dokumenti teško mogu biti dovoljni stranim investtiorima za donošenje bilo kakve smislene odluke (ili čak razmišljanje). Ono što je vrlo čudno i iznenađujuće, bilo je predviđeno da oni budu jedini izvor informacija investitoru, a da se ukine procedura dijagnostičke analize (due diligence) koja je standardna za bilo kakve postupke sticanja većinskog vlasništva. 

3. Metodi prodaje

U pogledu metoda prodaje, umesto ranijih tendera i aukcije, uzima se najlošiji od svih metoda: kombinacija aukcije sa dostavljanjem zatvorenih ponuda, kao u slučaju Mobi 63. U javnosti se nekako stekao utisak da je prodaja ove firme na javnoj aukciji pred TV kamerama bio najveći poduhvat reformi u Srbiji. Ne uzima se u obzir da se možda radi o vrlo atraktivnoj delatnosti, koja privlači interesovanje investitora u bilo kom delu sveta (pa time se podiže i prodajna cena), a da je TV aukcija uzeta u obzir zbog brojnih problema sa transparentnošću celog procesa (prethodno oduzimanje licence, nerešeni vlasnički odnosi itd.)? Kako bilo, ovde je to jedini dozvoljeni metod. Zašto je on loš?

Jednostavno iz razloga što investitori koji imaju priliku da posmatraju ponašanje svojih konkurenata na ponuđenu cenu (što je slučaj na aukciji gde svi sede u istom redu) nikada neće biti primorani da ponude svoju najveću cenu. Oni će postati pobednici odmah nakon što odustane poslednji njihov konkurent. Cena koja se tada postigne je jedan prag iznad cene na kojoj je odustao pretposlednji učesnik aukcije. Ali, to nije nužno i maksimalna cena koju je spreman da plati poslednji učesnik aukcije, koji istovremeno postaje pobednik.

4. Novi metodi

Osim prodaje kapitala ili imovine, zakon je predviđao nove metode privatizacije kao što su zajedničko ulaganje, dokapitalizacija, opcija kupovine kapitala i poveravanje upravljanja uz podelu dobiti. Čudno je što se neke od tih metoda nalaze ovde, jer se na primer ministar protivio jednom zajedničkom ulaganju (Air Serbia), kao što je naveo u obrazloženju ostavke. Kad je reč o poveravanju upravljanja uz podelu dobiti, ta metoda nije u skladu sa idejom privatizacije (transformacijom državnog vlasnistva u privatno), konfliktna je (razdvojenost vlasništva od upravljanja uglavnom nije dobra stvar) i nije u skladu sa ambicijom da se privatizacija završi do kraja godine jer predstavlja u najblažoj formulaciji samo međufazu do privatizacije (a u realnosti verovatno odustajanje od toga).

Zakonom se predviđa da se privatizacija može smatrati okončanom ako je za državna preduzeća usvojen Unapred pripremljen plan reorganizacije koji može (ali i ne mora) da sadrži jednu od ovih metoda. U realnosti dakle, moguće je da većina preduzeća ostane u većinskom državnom vlasništvu a da se smatra da je privatizacija okončana, što bi bio veliki paradoks.

Zaključak

Metod prodaje putem aukcije je verovatno odabran sa stanovišta transparentnosti, tj. većeg poverenja javnosti u ispravnost procesa. Međutim, takav pristup ne garantuje i maksimalnu cenu za ponuđeni kapital/imovinu, kao što smo prethodno objasnili, a to je glavni cilj postupka prodaje.

Dobra strana zakona je bila ta što u slučaju da do kraja godine ne bi bili sprovedeni postupci koje on predviđa (prodaja imovine ili kapitala ili usvajanje plana reorganizacije), državna preduzeća bi krenula u likvidaciju. Međutim, problem je što plan reorganizacije ne predstavlja privatizaciju, a budući da većina preduzeća zahteva neku vrstu reorganizacije, usvajanjem takvog plana do kraja godine bio bi postignut samo formalni uspeh, jer bi većina preduzeća mogla da ostanu u većinskom državnom vlasništvu. U pravnom smislu njihov status bi bio drugačiji, ali u vlasničkom (koji je jedini relevantan) većina stvari bi ostala ista.

Zbog toga, ovaj zakon se ne može smatrati "reformskim". Pravilno iskazivanje obaveza i imovine preduzeća, procene po tržišnim metoda i ostalo što on propisuje su svakako korisni, ali ne i opredeljujući faktor da bi neka preduzeća bila interesantna stranim investitorima. Dodatno, investitori će svoje ponude bazirati uvek na svojoj proceni vrednosti preduzeća (ili imovine) a ne na proceni tzv. privatizacionih upravnika (koji mogu biti i sadašnji direktori). U tom smislu, čini se da je bivši ministar bio previše ograničen svojim iskustvom stečajnog upravnika, budući da iako su neka od državnih preduzeća uporediva sa onim u stečaju, dobar deo njih koji treba da budu u postupku privatizacije (Telekom Srbija, Dunav Osiguranje, Komercijalna banka itd) ipak nije.

Ekonomija protiv obnovljivih izvora energije

List Danas je pre par dana objavio tekst o tome da EU kritikuje Srbiju zbog nedovoljnog razvoja obnovljivih izvora energije u našoj zemlji. 

U deklaraciji Evropski parlament ističe da „žali zbog izostanka napretka i stalnog kašnjenja u praktičnoj primeni okvira za obnovljive izvore energije i primećuje da Srbija zaostaje za drugim zemljama kandidatima u korišćenju obnovljivih izvora energije i izražava zabrinutost zbog toga što ciljevi za obnovljive izvore energije za 2020. u Srbiji neće biti ispunjeni“. EP, takođe, „naglašava potrebu za transparentnošću u postupcima savetovanja vlade i žali zbog neuspeha vlasti Srbije u vođenju računa o stavovima međunarodnih finansijskih institucija pri usvajanju modela ugovora o otkupu električne energije“. Uz to, Evropski parlament je izrazio negodovanje zbog toga što je postignuto vrlo malo napretka u oblasti životne sredine i klimatskih promena te je pozvao vlasti u Srbiji da što je brže moguće usvoje sveobuhvatnu strategiju za klimu u skladu sa ciljevima Evropske unije. 

Trenutno je cilj da se do 2020. godine postigne minimalno učešče energije proizvedene iz obnovljivih izvora od minimalno 20% u ukupno proizvedenoj energiji. Istovremeno, Njujork Tajms piše da EU odustaje od ciljeva u vezi sa obnovljivim izvorima energije. Naime, na sastancima Evropske komisije prošle nedelje je razmatrano da nakon 2020. godine budu ukinute obaveze država članica prema ciljevima u domenu učešća energije proizvedene iz obnovljivih izvora. Kako se navodi, Evropa je dugo godina pokušavala da "spase planetu" postavljajući globalne standarde u domenu klimatskih promena, korišćenja obnovljivih izvora energije i emisije gasova, istovremeno žrtvujuću ekonomski rast. 

High energy costs, declining industrial competitiveness and a recognition that the economy is unlikely to rebound strongly any time soon are leading policy makers to begin easing up in their drive for more aggressive climate regulation.

On Wednesday, the European Union proposed an end to binding national targets for renewable energy production after 2020. Instead, it substituted an overall European goal that is likely to be much harder to enforce.

But the proposals were seen as a substantial backtrack by environmental groups, and evidence that economic factors were starting to influence the climate debate in ways they previously had not in Europe.

O „ličnim kartama“ državnih preduzeća i javnom pozivu za poslovne ideje Ministarstva privrede

Osim ako niste živeli van Srbije poslednjih meseci, verovatno ste upoznati da budućnost državnih preduzeća zavisi od toga da li će njihovi predstavnici popuniti određene formulare sa osnovnim informacijama o poslovanju (tzv. „lične karte“) ili će odbiti da to učine. Oni koji odbiju izgleda da nemaju čemu da se nadaju, a ostali su „u igri“.

I tako posle nekoliko nedelja tenzija oko celog poduhvata, isti izlazi na svetlost dana i stičemo neki utisak kako je zamišljen. Poenta je da se na sajtu Ministarstva privrede našao oglas kojim se pozivaju investitori da podnesu „poslovne predloge i ideje“ za ova preduzeća, a kao pomoć u definisanju predloga, ponuđeni su im excel i word fajlovi sa informacijama o preduzećima u restrukturiranju (ovde, odabrati kategoriju). Pregledom tih dokumenata može se utvrditi da su vrlo loše sastavljeni, previše detaljni i sa mnoštvom suvišnih informacija (sa popisom svake stolice i ormara koje firme poseduju). Takođe, oni sadrže i informacije o visini dugovanja i potraživanja prema pojedinačnim dobavljačima i kupcima, što je vrlo iznenađujuće, jer se takvi podaci čuvaju kao poverlivi ako ne zbog firme, onda zbog upravo tih poslovnih partnera. Iako sadrže suvišne podatke, dokumenti ne sadrži neke osnovne (npr. detalje o proizvodnom programu firme, karakteristikama proizvoda i slično). Generalno, ovi dokumenti ni vizuelno ni po informacijama koje nude ne izgledaju na dokumente koji se pripremaju za investitore koji treba da razmotre ulaganje u neku firmu.

Verovatno je svemu tome doprinelo iskustvo ministra kao stečajnog upravnika, koji je slične preglede pravio za firme u stečaju, ali ovaj proces ima sasvim drugu namenu, koliko god da su ove firme uporedive sa onima u stečaju. Da ne govorim da ima ogromnih grešaka u klasifikaciji preduzeća, pa recimo ako želite da se raspitate o firmama u oblasti finansijskih delatnosti i delatnosti osiguranja, bićete iznenađeni da se tamo nalaze RTB Bor Grupa, Prva Petoletka, Petar Drapšin, Zorka Holding i drugi (naravno, u pitanju su holding firme koje se bave upravljanjem zavisnim društvima, ali opet to nisu poslovi finansija i osiguranja).

Međutim, važniji od same informacione osnove jeste cilj koji se želi postići ovim putem. U javnom pozivu on formalno glasi:

Pozivamo sve zainteresovane domaće i strane investitore da analiziraju "lične karte" preduzeća koja su predmet njihovog interesovanja i da Ministarstvu privrede pošalju svoje poslovne planove i ideje za preduzeća u restrukturiranju i ostala u nadležnosti Agencije za privatizaciju, sa priloženim osnovnim podacima o pravnom licu i/ili priloženom kratkom biografijom autora i članova tima, ukoliko se radi o fizičkim licima.

Pristigli poslovni planovi i ideje biće predmet analize Agencije za privatizaciju, samog preduzeća i Ministarstva privrede, a zainteresovani investitori će biti obavešteni o daljim aktivnostima. Do kraja godine biće utvrđena strategija za svako od ovih preduzeća.

U cilju obezbeđivanja pune transparentnosti, Ministarstvo privrede će objaviti sve pristigle planove i ideje na veb stranici Ministarstva.

Šta je problem u svemu ovome i zašto mislim da će ceo poduhvat biti neuspešan?

Sam poziv deluje kao poziv na konkurs za nove biznis ideje (gde se kao podloga za razmišljanje koriste državne firme), a ne kao poziv za investiranje u ove firme ili preuzimanje njihovog većinskog vlasništva. Da vlada želi da prepusti većinsko vlasništvo investitorima, onda bi to jasno bilo naznačeno i od investitora bi se tražilo na koji način preferiraju da steknu većinsko vlasništvo (kupovinom kapitala, dokapitalizacijom, zajedničkim ulaganjem u novu firmu itd.), ali to nije slučaj. Investitor je po definiciji neko ko stiče vlasništvo nad firmom, a pošto se ovde ne nudi takva opcija, onda investitori uopšte nisu ciljna grupa koja se prepoznaje u ovom javnom pozivu.

Sama činjenica da ulazite u neki proces bez strategije (koja će navodno biti formulisana do kraja godine) govori da ne znate tačno šta radite. Dodatno, na ovaj način kao da sprovodite neko ispitivanje javnog mnenja da biste formulisali tu strategiju. Međutim, takvo ispitivanje vam nije neophodno jer i praksa i teorija vam nude dovoljno informacija o razlozima neuspeha državnih preduzeća i mogućim strategijama sa njima u budućnosti. Svi problemi tih preduzeća potiču od toga što su u državnom vlasništvu, pa jedina strategija jeste njihova privatizacija ili stečaj, u slučaju da je privatizacija neuspešna (ipak, ministar ima dosta dilema sa tom logikom, što smo znali i ranije).

Razvijati neku poslovnu ideju je svakako korisna stvar, međutim isto tako ako je ona dobra, trudićete se da je čuvate kao poverljivu dok je ne ostvarite u praksi i ne unovčite. Eventualno ćete je objaviti na nekom konkursu gde želite da dobijete novčana sredstva za njenu realizaciju, ali ovo nije takav konkurs (ili bar verujemo da nije). Sve to govori da bilo koji ozbiljan investitor neće sebe dovesti u poziciju da javno budu objavljene njegove ideje u bilo kom segmentu (pa ni u vezi sa srpskim državnim preduzećima), jer bi na taj način omogućio konkurentima da ih realizuju pre njega. Dodatno, investitori testiraju svoje ideje na tržištu i sigurno neće dozvoliti da prethodno budu testirane na veb stranici Ministarstva gde bi od strane državnih birokrata koji sa tržištom veze nemaju bile javno odbačene u poređenju sa drugima (ili zato što ne odgovaraju strategiji).

Iz pristupa Ministarstva ovom problemu se stiče utisak da oni misle da su poslovne ideje i saveti u vezi sa ovim preduzećima potpuno besplatni i da mi treba da se utrkujemo da ih stavimo na raspolaganje. U realnosti to nije slučaj i ne vidim koji izazov neko može imati da učestvuje na ovom konkursu, posebno zato što je svako u poslednjih više od 10 godina imao prilike da se obrati Agenciji za privatizaciju sa idejom da kupi određeno državno preduzeće sa spiska, pa ako do sada nije bilo zainteresovanih, malo je verovatno da će ovaj loše osmišljen poziv nešto promeniti.

Jedino što vidim da može biti proizvod ovog procesa jeste legitimacija neke ideje koja se u ovom trenutku čini kao potpuno nelegitimna ili nezakonita. Ako ne postoji zakonska osnova da se realizuje neki aranžman sa određenim državnim preduzećem, na ovaj način se može ostvariti privid da je ideja potekla od nekog „investitora“ a onda će Ministarstvo uraditi svoj posao da prema tome formuliše „strategiju“ i sve zakonski upakuje da može da se realizuje.

Sve u svemu, iako mislim da neke ideje ministra nisu loše (gašenje Fonda za razvoj, prekid subvencionisanja i slično), čini se da ovim stvarima treba pristupati mnogo ozbiljnije.

Sukob interesa

Kad se pomoću Google pretražuje "Dinkić sukob interesa" ili bilo koja kombinacija sličnih reči, jedino što izlazi jesu neki bizarni tekstovi o tome kako je pomenuti političar zaposlio suprugu u svom ministarstvu ili istovremeno nastupao kao predlagač zakona o autorskim pravima i kompozitor.

Međutim, mnogo opasnija stvar leži u činjenici da on nastupa kao ministar dva objedinjena ministarstva finansija i privrede. Sukob interesa u ovoj poziciji se ogleda u sledećem primeru:

Dinkić: Simpo da plati ili je naš 

Beograd -- Ministar Mlađan Dinkić kaže da će firma Simpo morati ili da plati dug, što je malo verovatno, ili će taj dug biti pretvoren u državno vlasništvo nad kompanijom. 

Dinkić je, u izjavi novinarima u Vladi Srbije, rekao de je realnija opcija da se poreski dug Simpa pretvori u vlasništvo države i da ta kompanija nastavi da radi kao većinski državna. 

On je rekao da državu ne zanima da zadrži Simpo u svom vlasništvu, već da za tu kompaniju nađe strateškog partnera ili će, ako to ne žele, otići u blokadu...

Interes ministarstva finansija, u čijoj nadležnosti je Poreska uprava jeste prikupljanje poreza, tj. što veći stepen naplate poreza i balansiranje prihoda i rashoda u javnim finansijama (ovde ne ulazimo u to koliki nivo rashoda, prihoda, stope poreza itd je opravdan). U tom smislu, svako neplaćanje poreza treba da upali određenu crvenu lampicu i prema tom dužniku se preduzimaju određene mere u cilju naplate potraživanja (blokada računa, prodaja imovine i naplata kroz stečaj itd).

Ministarstvo privrede ne može da ima ovako jasne interese jer je ono isključivo politička ustanova. Njegovo postojanje u bivšim komunističkim zemljama poput Srbije se može jedino vezati za postojanje određene administracije koja će da dovrši proces privatizacije, nakon čega bi bila ukinuta. Ako njegov cilj nije takav, onda pravi ciljevi ne postoje, mogu se menjati često i vezani su isključivo za političke interese za određena državna preduzeća i slično.

Ako su ovakva dva ministarstva objedinjena u jedno, onda će na šteti sigurno biti ministarstvo finansija, tj. državni budžet, jer proizvoljno definisani ciljevi ministarstva privrede se prenose i na funkcionisanje ovog ministarstva i Poreske uprave. Tako se može doneti odluka da se nekim preduzećima toleriše neplaćanje poreza dok iznos duga ne dostigne takve razmere da njegovom konverzijom u kapital država postaje većinski vlasnik. Dalje, kao većinski vlasnik država će preko objedinjenog ministarstva da zloupotrebljava poreske prihode tako što će da subvencioniše postojanje tog preduzeća u budućem periodu, a onda će da subvencioniše i potencijalnog novog vlasnika te firme ako se isti deklariše kao "strani investitor".

Da ne postoji sukob interesa kreiran spajanjem ministarstava, Poreska uprava bi pokrenula prinudnu naplatu poreza blokadom računa, prodajom imovine kroz stečaj i slično, čime bi naplatila svoja potraživanja od budućih vlasnika Simpa. Ovako, vlasnici Simpa će, ne svojom voljom, postati svi poreski obveznici koji će najpre izmiriti sva zaostala dugovanja ove firme, a onda verovatno preuzeti i neke nove finansijske obaveze.

O govoru profesorke Filološkog fakulteta

Govor profesorke Rajne Dragicevic, koji je koliko vidim izazvao veliku pažnju, prava je slika propalog državnog obrazovanja u ovoj zemlji.

Opšte je poznato da ljudi u državnim institucijama imaju privilegiju da ne moraju da brinu za svoje plate jer ih mi finansiramo. Upravo dugogodišnje tavorenje u takvom sistemu podsticaja dovodi do toga da posmatrate realni svet oko sebe (koji se neprestano menja i zahteva od vas da mu se prilagođavate) sa mešavinom prezira i gađenja, kao što je vidljivo u navedenom govoru. Profesorka zbog svega toga ne razume sledeće:

• Sve urušene vrednosti u društvu su posledica delovanja državnih institucija, od kojih sistemu obrazovanja pripada jedna od najvećih zasluga
• Nastava srpskog jezika i knjizevnosti predstavljala je najvažnije mesto za utemeljenje ideološke pozicije vlasti, verovatno više nego časovi raznih izmišljenih komunističkih nauka (poput sociologije)
• Smisao obrazovanja iz srpskog jezika nije utemeljenje nacionalizma i kolektivizma („učite učenike da vole svoju zemlju“) već obrazovanje iz srpskog jezika
• Foliranti nisu oni sa zvučnim zanimanjima nego upravo oni koji imaju posao zato što im je profesija monopolizovana (osnovno obrazovanje je obavezno)
• Dostojanstvo profesije ne postoji. Postoji (lično i profesionalno) dostojanstvo pojedinca.

U vezi sa krajnjim pozivom na rat, sugerisao bih profesorki da bude oprezna, jer ne vidim koje oružje ona i njena profesija imaju da krenu u rat protiv nas. Sa druge strane, ako mi krenemo u rat na njih i odbijemo da finansiramo predimenzionirani, zastareli i nefunkcionalni sistem državnog obrazovanja, bojim se da se njoj i njenim kolegama ne piše dobro.

Dado Topić, evroskeptik

Jedino što mi pada na pamet u vezi sa nedavnim ulaskom Hrvatske u EU jeste jedna još neobjavljena pesma Dade Topića "Europe" koju već odavno izvodi na koncertima. U jednom intervjuu za Blic (koji je čak iz 2001. i kada je retko ko razmišljao o EU na ovaj način) je rekao:

- Imam nekolicinu (pesama) koje se tiču Evrope. Govore o tome da li je taj ponuđeni smisao stvarno smisao ili besmisao. Evropa se fura na priču i retoriku, ali ona nije to zašto se izdaje. Stvarno ne želim biti komercijalni pjevač čije pjesme pjevaju djeca u vrtiću ili mame dok kuhaju ručak.

Hoćete li da čitaocima 'Blica' premijerno otkrijete neki stih?

- Ima jedan bezobrazan: 'Donedavno sam bio suveren i samouvjeren da je tvoja ljubav iskrena...', počinje kao ljubavna tema, ali završava se refrenom 'Stop fucking me, jer ti si meni obećala demokraciju'.

Masters Of Money: Friedrich Hayek (2012)

U pitanju je serijal BBC-a u tri epizode od kojih je jedna posvećena Hajeku. Pošto iza ovog dokumentarca stoji "javni servis", naravno da im nije bio cilj da otvoreno zagovaraju primenu Hajekovih ideja u praksi, već da pokušaju da prikažu koliko su one, tokom njegovog života, bile zastupljene i gde im je bilo mesto u odnosu na mainstream.

Tako se tenzija tokom ove epizode održava doziranim pojavljivanjima zagovornika simulacije invazije vanzemaljaca i snažnog odgovora države na tu invaziju u vidu rekordne javne potrošnje koja će nas izvući iz recesije. Dodatno, na kraju autorka na vrlo loš način zatvara epizodu konstatujući kako ne može da zamisli da će doživeti da bilo koja vlada danas ili u budućnosti zastupa Hajekove neintervencionističke ideje u rešavanju ekonomske krize, što više ostavlja utisak odbacivanja ideja kao bizarnih nego kritike savremenika u državnim administracijama širom sveta. Naravno, od levičarskog BBC-a se ne može više i očekivati, ali opet pokušaj je vredan gledanja uz rezerve.

Fraud. Why the Great Recession? (2012)

Odličan dokumentarni film koji je producirao prof. Jesús Huerta de Soto, iz jula ove godine. Govori o finansijskoj krizi iz 2008. godine iz ugla austrijske škole. Zvanični sajt filma se nalazi ovde.

EPS-ova "logika" određivanja cena

U poslovanju firme iz koje socijalizam nikada nije ni izašao, najavljuju se neke socijalističke novine. Tako je ministarka energetike danas izjavila da će se promeniti tarifni sistem, tako da najveći potrošači plaćaju više, a mali potrošači plaćaju manje, sve u skladu sa politikom ove vlade da treba posebno nagaziti one koji dobro zarađuju.

Šta je problem u vezi sa tim?

Rast prodaje a samim tim i proizvodnje nekog proizvoda/usluge snižava njegove prodajne odnosno proizvodne troškove, tako da kupci koji kupuju veće količine proizvoda treba da imaju manju cenu po jedinici proizvoda (bilo da je to kilogram, metar, litar ili kilovat-čas). U prodajnoj politici to funkcioniše preko rabata, tako da oni koji kupuju veće količine dobijaju manju cenu kao popust na količinu. Na taj način se povećava obim prodaje i portfolio kupaca koje to preduzeće ima, kao pretpostavka njegovog uspešnog poslovanja (interesantno da je isti argument upotrebio i bivši ruski ambasador Konuzin kada je objašnjavao zašto je cena gasa za Nemačku dosta niža od one koju plaća Srbija).

Međutim, to je situacija sa preduzećima koja nastoje da budu profitabilna i uspešna. EPS nema taj cilj. Njegov, tj. cilj države je da EPS bude gubitaš i nikad ne postane profitabilna kompanija. Što su veći gubici, to je veći strateški značaj te kompanije za državu, jer država posebno voli kompanije koje prave gubitke (pored EPS-a tu je Železara Smederevo i mnoge druge). Time se samo potvrđuje teza da najviše štićena preduzeća, tj. monopolisti na neliberalizovanom tržištu moraju da propadaju, tj. da nijedan proizvod ili usluga ne može biti element socijalne politike.

Posledice takve odluke će biti da će najveći potrošači (a to su preduzeća) imati rast troškova energije, zbog čega će im se smanjiti dobitak a time i sposobnost da rastu, investiraju, izmiruju svoje obaveze i dr. To će uticati i generalno na niži rast ekonomije.

Prilog istoriji promašaja države: krediti za likvidnost privrede

Slušam obrazloženje ministra finansija i ekonomije za uvođenje subvencionisanih kredita. Privreda je u krizi, ima problem sa likvidnošću, ne može da vrati kredite, preduzeća su opterećena visokim kamatama. I šta je njegovo rešenje? Da banke zarađuju još para. A kako im to omogućiti ako ne naplaćuju ni kamate na trenutne plasmane? Tako što će država po svojoj dobroj navici da uskoči kao treća strana, u jedan aranžman između banke i pojedinačne privatne firme koji sa njom nema nikakve veze. Ona će sada dobrovoljno da plaća deo kamate umesto preduzeća, kako bi istima bili odobreni dodatni krediti.

Zašto je to pogrešno?

Situacija u kojoj pojedina preduzeća ne mogu da izmiruju svoje obaveze (prema bankama, dobavljačima i drugima) je apsolutno posledica njihovih poslovnih odluka i poslovnog okruženja (btw, da li na ovaj način država priznaje da je poslovno okruženje izuzetno nepovoljno, pa naknadno želi da plaća posledice svoje loše politike?). Ali kad se uzmu faktori na koje sama preduzeća mogu da utiču, to se svodi na njihovu poslovnu politiku i isključivo njihove odluke. Nemogućnost izmirenja obaveza preduzeća prema bankama je stvar pogrešne procene (a) preduzeća da će njihovi projekti koji su finansirani iz kredita doneti prinos dovoljan za pokriće troškova kamate i vraćanje glavnice (b) banaka da je rizik odobravanja kredita prihvatljiv za banku i da je stepen obezbeđenja zadovoljavajući.

Srpska preduzeća koja većim delom potiču iz perioda kada su dobijala kredite koje nisu morala da vraćaju i dalje se suočavaju sa situacijom da ne mogu pravilno da procene rizik u koji ulaze određenim kreditnim aranžmanom. To je zato što to nikada i nisu radili i nisu imali od koga da nauče. Retko koje preduzeće u Srbiji ima ozbiljan finansijski sektor koji će analizirati jedan takav poduhvat. Takođe, mnoga preduzeća su one-man show, personifikacija svojih vlasnika koji sve i da imaju neke obrazovane ljude najčešće ih ne slušaju i samostalno donose odluke misleći da razumeju potpuno sve aspekte poslovanja.

Na drugoj strani su banke koje zapravo i nemaju nekakvu ozbiljnu intenciju da im budu vraćeni svi krediti koje su odobrili. Njima je često zadovoljavajući i konstantni priliv koji ostvaruju po osnovu visokih kamata. U želji da plasiraju što više sredstava, bili su spremni da prihvate krajnje nerealne iznose procene nekretnina i druge imovine koja je prihvatana kao sredstvo obezbeđenja.

Dakle, u celoj toj priči u kojoj nigde nema države, ona se pojavljuje i nanosi štetu po najmanje dva osnova: (a) time što razvija poslovanje banaka i omogućuje im dodatne zarade na štetu poreskih obveznika i (b) odvraća preduzeća od nužnih promena i prilagođavanja novonastaloj situaciji nudeći im finansijska sredstava mimo tržišnih uslova. 

Ivica Dačić je već zabrljao

Tako zaključuje Dimitrije Boarov u tekstu o mandataru za sastav nove Vlade u listu Vreme:

Dačić uvek s neskrivenim gađenjem govori o profitu kao motivu poslovanja, naročito ako on nije reinvestiran "u funkciji razvoja", to jest po naredbama države. Vidi se da je bio odličan đak u svim "šuvaricama", u vreme kada se profit bio sinonim omraženog kapitalizma, kada se u domaćem sistemu uporno sakrivao iza raznovrsnih floskula ("ostatak dohotka za raspodelu" itd) i kada su činjeni uzaludni napori da se izgradnja socijalizma, to jest postizanje socijalne pravde postavi kao osnovni motiv privređivanja. Što je istorijski gledano i urušilo socijalizam – kada dodavanje državnog nasilja nije više moglo da zameni motiv privatnog interesa za rad.

Ceo tekst se nalazi ovde. Međutim, izgleda da Dačić nije jedini koji je zabrljao ovih dana. Isto je uradio i Žare, glodur pomenutog lista u svom uvodniku ovog broja, gde iznosi neke ideje potpuno suprotne onima koje daje njegov ekonomski novinar ("srpska privreda vapi za podsticajima i svežim novcem, makar on bio iz deviznih rezervi" itd itsl). I to sa uverenjem kao da zna o čemu govori. Ili se može reći da taj virus Delta Holdinga u redakciji Vremena nije zahvatio baš celu redakciju već samo njega. Ne čitam baš redovno taj list, ali mi njihova uređivačka politika deluje kao bizaran miks tugovanja za komunističkom Jugoslavijom i promovisanja atraktivnosti dobrovoljnog penzijskog osiguranja u Delta Generali, između kojih krajnosti se provuče poneki dobar tekst.

O krizi evro-zone i perspektivi evropskih integracija

Odličan tekst na ovu temu na sajtu britanskog Telegrafa, sa osvrtom na nedavno upozorenje Džordža Soroša da je ostalo još tri meseca za rasplet.

O uzrocima produbljivanja krize evro-zone:

When Lehman Brothers collapsed in September 2008, I made the point in this space that the consequences of the credit crunch would, ultimately, be even worse for the eurozone than for Britain or America, because the zone had “no clear, democratic authority”. “In the next twist of the crisis,” I went on, “the eurozone will have to decide: does it want the birth of a European nation at last, or break up?” What I did not expect, I must admit, was that nearly four years later, this question would still pop up in the world’s media every single day, and still remain unanswered.

O perspektivama:

For most Continental leaders and bureaucrats, European integration is their life’s work, not to mention their salary, meal ticket and startlingly attractive pension. They will now try yet again, harder than ever and presumably very soon, to rescue it. To the sceptic, this looks no more sensible, and scarcely more moral, than the Soviet Union trying to hold its empire together by making Poland impose martial law in 1981. But if some countries wish to do this – as Mrs Merkel, talking across David Cameron, said on Thursday that she did – then we cannot prevent them.

What we can do is insist that this is a parting of the ways. The most likely eventual result is some sort of euro in a much smaller, fiscally united zone, centred on Germany, with France agonising about whether it can fit inside. Beyond it will be a wider ring, including ourselves, of non-euro countries no longer agonising at all. We could fairly happily be part of a loose association of more than 30 countries called, say, the European Community, but we, and most others, would be out of any Union. We would be unconstrained by the institutions and rules – the court, the parliament, the Common Agricultural Policy, the arrest warrant etc – which that Union imposed upon itself.

Ceo tekst se nalazi ovde.

Najposećeniji libertarijanski sajtovi

Top lista najposećenijih libertarijanskih sajtova na bazi broja jedinstvenih posetilaca se nalazi ovde. Na prvom mestu je LewRockwell.com, a među prvih 5 stranica, dve se odnose na kampanju Ron Paul-a.

Analiza efekata privatizacije

U vezi sa jednim prethodnim postom, gde se govori o efektima privatizacije u Srbiji na bazi analize koju je sprovela Agencija za privatizaciju, sada se pojavio i originalni dokument sa rezultatima te analize. Može se pogledati na sajtu Agencije ovde.

Dan zaljubljenih i ekonomija

Onima koji ga slave, srećan Dan zaljubljenih!

O razvojnoj banci Srbije

Za bilo koju ideju državnih službenika ne treba reći da je najgora moguća, jer će se uvek javiti neki ekonomisti da predlože nešto još gore. Tako imamo da Srbija hoće da osnuje razvojnu banku, gde će plasirati 400 miliona evra novca pribavljenog zaduživanjem. Pojedini ekonomisti su kritikovali državu što je odvojila samo 400 miliona, a ne makar celu milijardu, ili idealno nekoliko milijardi! Znači, ono što sprema ekipa na vlasti je dečija igra šta bi sve moglo da se desi kad bi pojedini ekonomski eksperti, kako ih novinari nazivaju, bili na njihovom mestu.

Treba odmah reći da ovo nije još jedna državna banka koja bi prikupljala depozite i odobravala kredite, poput Komercijalne banke. Ona će sva svoja sredstva pribaviti zaduživanjem u inostranstvu, a onda će pomoću komercijalnih banaka ona biti plasirana privredi prema kriterijumima koje ta banka, tj. država odredi (određena industrija ili deo industrije).

Da li je ova ideja loša?

Ne, ona uopšte nije loša. Ona je izuzetno loša, kao što ćemo videti dalje:

1. Države i vlade ne treba da određuju koje sektore i grane privrede će podsticati, na bilo koji način

Nastanak državnih razvojnih banaka u Evropi (poput nemačke KFW, koja se uzima kao uzor) je vezan za pomoć koju je SAD uputila Evropi kroz Maršalov plan, radi obnove nakon II svetskog rata. Tako da vezivanje državne razvojne banke za neki savremeni koncept vođenja ekonomske politike je nemoguće. Međutim i tada je ovaj projekat trpeo snažnu kritiku ekonomista liberalnog opredeljenja kao što su Mizes i Hazlit, sa obrazloženjem da se razvoj ne može podstaći centralnim planiranjem već otvaranjem tržišta i uklanjanjem države iz ekonomije. Čak su i analize potvrdile su zemlje sa manje državnih investicija u ekonomiju imale brži rast posle rata nego one kod kojih je dominirala strana pomoć koja se raspodeljivala prema prioritetima koje država odredi.

Ipak, osnivači ove istitucije veruju u suprotno i dokaz da će ova „banka“ biti korišćena za prevaziđen način vođenja ekonomske politike vidimo u intervjuu profesora Boška Živkovića, jednog od autora predloga zakona o ovoj instituciji:

Razvojna banka će, ako Vlada recimo smatra da je u jednom trenutku vrlo bitno da se podstakne razvoj malinarstva i srodnih delatnosti, nameniti određeni iznos novca za podsticanje te privredne aktivnosti. Kredite pojedinačnim preduzećima će saglasno profesionalnim standardima odobravati poslovne banke, a posao razvojne banke će biti da omogući lakši pristup kreditu određenoj ciljanoj privrednoj delatnosti ili grani.

2. Razvoj korupcije

O mogućnosti razvoja korupcije detaljno je kroz analizu predloga zakona o ovoj banci pisala profesorka Danica Popović. Međutim, ono što je prilog za rubriku verovali ili ne jeste da se i sami kreatori ovog projekta slažu da će dodatne korupcije, kao posledice postojanja ove institucije, zaista i biti. Tako, prof. Živković kaže:

Ako bude postojala korupcija, recimo kod odluke da se podstakne neki sektor u mašinogradnji, molim, takvu vrstu korupcije nije moguće izbeći.

3. Komercijalne banke već imaju slične kreditne linije iz inostranstva

Dakle, pošto taj mehanizam već funkcioniše, ovi krediti mogu biti samo skuplji od onih koje komercijalne banke već nude iz istih izvora, zato što će i određeni troškovi funkcionisanja državne razvojne banke biti ugrađeni u trošak zajmoprimca.

4. Rast državnog duga

Ne najmanje važno, ali došlo je do rasta zaduživanja sa visokom kamatom.