Libertarijanac za predsednika

Rast socijalizma u SAD za vreme mandata predsednika Obame dovodi do reakcije u vidu popularizacije principa klasičnog liberalizma. Najpre je došlo do masovnog protesta protiv državne intervencije pod nazivom Tea Party Movement, a prethodnog vikenda je na probnom glasanju konzervativaca za budućeg predsedničkog kandidata pobedio jedan od najistaknutijih libertarijanaca Ron Paul, sadašnji republikanski kongresmen iz Teksasa.

U spoljnoj politici se zalaže za odsustvo intervencija, kao i za povlačenje iz UN, NATO, NAFTA i WTO, dok u ekonomskoj politici podržava slobodno tržište, odnosno bazira se na Austrijskoj školi (na Wikipediji stoji da u kabinetu drži slike poznatih predstavnika ove škole Hajeka, Mizesa i Rotbarda).

U nastavku je snimak nedavnog gostovanja na CNN-u:

Desnica na mestu levice

Odavno je primećeno da na srpskoj političkoj sceni vlada ideološka konfuzija, što se vidi i po tome da skoro sve stranke desnice i desnog centra zagovaraju ideje levice u ekonomskoj politici. Sa ambicioznom idejom da profiliše novu, ideološki konzistentnu, srpsku desnicu, nastao je Centar za konzervativne studije. Medjutim, kad malo bolje pogledamo kako ova NVO vidi svoj ideološki profil, onda se zaključuje da u najboljem slučaju i ona pripada upravo takvoj stvarnosti na desnom spektru.

Tako u dokumentu Nova srpska desnica ovog Centra, autor Miša Đurković predstavlja "Aksiome desnice". Na prvom mestu je formulisan odnos prema tržišnoj ekonomiji, gde se ispravno kaže da je tržišna privreda najbolji način za alokaciju resursa i za stimulisanje ekonomskog napretka u jednoj zemlji. Ekonomski aksiomi desnice zauzimaju još sledeće dve tačke u kojima je definisan odnos prema monopolima i odnos prema carinama. Postavlja se pitanje zbog čega je to bitno posebno naglašavati, jer ako je neko pristalica slobodnog tržišta, jasno je da je protivnik monopola, carina, visokih poreza i drugih državnih nameta. Ipak, u odnosu prema monopolima se navodi da je suštinski zadatak države da se bori protiv monopola. Sama formulacija delimično upućuje na zaključak da autor smatra kako su monopoli nekakvo strano telo koje se iznenada pojavljuje na tržištu jedne zemlje, bez ikakvog znanja same države, pa je otuda njen zadatak da se protiv njih "bori". Ipak, monopoli mogu nastati jedino odlukom države da osnuje preduzeće koje će biti monopolista u jednoj delatnosti (državni monopoli) ili dodeljivanjem privatnom preduzeću monopolske pozicije, odnosno privatizacijom prethodnog državnog preduzeća bez otvaranja tržišta (privatni monopoli). Bilo kako bilo, monopol uvek nastaje kao rezultat državne odluke, tako da je njen zadatak da jednostavno stavi tu odluku van snage i otvori tržište, što je vrlo jednostavan proces koji ne mora da podrazumeva dugoročnu "borbu".

Naravno, ova potencijalna jezička zavrzlama ne mora da znači kako autor nije istinski privržen sistemu u kome postoji slobodna konkurencija. Ipak, u sledećoj tački u kojoj se definiše odnos prema carinama, ta istinska privrženost tržišnoj privredi se dovodi u pitanje jer se tvrdi kako je razrušena i bombardovana Srbija morala još jedno vreme da zadrži visoke carine kako bi omogućila razorenim fabrikama da se oporave i osposobe za tržišnu borbu. Dakle saznajemo da autor misli kako najbolji način pripreme za tržišnu borbu predstavlja odsustvo svakog tržišta (kao npr da učite da plivate tako što nećete ući u bazen). Takođe, implicitno se može zaključiti kako Đurković misli da glavni faktor sadašnje nekonkurentnosti naših preduzeća ne predstavlja situacija u kojoj decenijama unazad nisu imala pritisak tržišta da poboljšavaju svoje performanse i kvalitet proizvoda i usluga, već je to činjenica da su "razrušena i bombardovana", čime se dakle optužuje NATO pakt kao glavni krivac za stanje srpske privrede na izlazu iz 90ih.

U tekstu Između načela i prakse u istom dokumentu autor Vladimir Dobrosavljević se detaljnije bavi pomenutim pozicioniranjem stranaka na desnom spektru i njihovim politikama, odnosno učincima politika. Tako se kaže da je srpska izvozna ekonomija urušena prevremenom liberalizacijom uvoza i restriktivnom monetarnom politikom, nestala su bankarska ulaganja u privredu. Dakle, još jednom saznajemo da od zalaganja za tržišnu privredu nema ništa, budući da autor smatra da tržište ne treba da određuje šta će se proizvoditi, već treba raditi na stimulisanju izvoza (verovatno u onim granama koje država proglasi "strateškim"), a istovremeno koristiti protekcionizam za jačanje domaće industrije. Formulacija o nestanku bankarskih ulaganja u privredu je posebno besmislena, budući da je bankarski sektor među prvima bio reformisan, što je kasnije omogućilo rast privredne aktivnosti kroz rast odobrenih kredita.

Naravno da postoji još spornih momenata ali i ovo je dovoljno za ilustraciju. Entuzijasti za stvaranje nove srpske desnice će, očigledno je, morati da se pronađu u nekim drugim krugovima.