Capitalism can save more lives threatened by environmental pollution than all the environmental organizations combined. The Left, accordingly, has no special claim on Earth Day.
To je iz teksta sa Cato Instituta.
четвртак, 22. април 2010.
недеља, 4. април 2010.
Zašto država ne treba da pomogne KK Partizan?
Iako se finansijska podrška države priziva već duže vreme, uspesi koje KK Partizan ostvaruje ne bi bili veći, već naprotiv manji sa uplitanjem države u rad kluba. Finansiranje od strane države bi imalo uticaj na odabir menadžera koji će upravljati klubom, čime bi se omogućila negativna selekcija, koja već postoji u svim organizacijama pod ingerencijom države. Time bi se onemogućio sadašnji menadžment kluba da bude najbolji u onome čime se bavi i da svoje znanje i veštine vrednuje u takmičenju sa ostalima. Takođe, u slučaju da jedan deo budžeta garantuje država, menadžment bi bio manje motivisan da efikasno upravlja resursima kojima raspolaže i maksimalno koristi njihov potencijal za uspeh kluba, budući da bi delom bio finansiran da postoji kao takav.
Da je država do sada finansirala klub, sportski menadžment ne bi morao da se fokusira na razvoj mladih igrača čime ne bi izgradio ugled kakav sada ima u sportskoj zajednici, koji mu povratno obezbeđuje značajno mesto na tržištu igrača.
Neuspeh državne intervencije u sportu se najbolje vidi na primeru jednog drugog, rivalskog kluba iz Beograda, koji je 2001. suočen sa mogućnošću stečaja, dobio pomoć države za svoje funkcionisanje. Klub su preuzeli tzv. menadžeri iz jedne od političkih partija na vlasti i više postali poznati po metodima "borbe" karakterističnim za političke partije (kao što su legendarni plaćeni tekstovi o gepekovanju sudija od strane rivala lansirani pred derbi) nego po sportskim rezultatima. Sada, 9 godina kasnije, taj klub se nalazi tamo gde je i tada bio, dakle pred stečajem.
Ovome treba dodati i da je Partizan svoj najveći uspeh u istoriji ostvario kada je zbog politike tadašnje države bio primoran da sve utakmice na domaćem terenu u jednoj evropskoj sezoni igra u Španiji. Dakle, klub je na tržištu samostalno uspeo da dobije priznanje za svoju vrednost, i nijedan navijač Partizana ne bi trebalo da vidi interes da njegovo funkcionisanje bude ugroženo mešanjem države u njegov rad. Zapravo, taj poziv za pomoć države, iako sa jedne strane motivisan finansijskim razlozima, može biti motivisan i socijalističkim shvatanjem da država, a ne tržište treba da prepozna nečiji uspeh (koji se u slučaju sporta može desiti samo u takmičenju sa drugima, tj. na tržištu) i da treba da pruži adekvatnu nagradu za taj uspeh. A finansijska nagrada države u tom slučaju bi značila primoravanje svih poreskih obveznika da finansiraju klub, iako su oni u stanju da ako žele to učine individualno kupovinom ulaznica, suvenira, uplatom donacija itd.
Država ne treba da ulaže u sport, kao što ne treba da ulaže ni u kulturu, obrazovanje, umetnost, nauku i sl. Ukoliko nisu u privatnom vlasništvu, sportski klubovi treba da se finansiraju iz sopstvenih izvora (bilo da su to ulaznice, prodaja igrača, prodaja reklamnog prostora itd) kao i eksternih izvora poput donacija navijača, privatnih kompanija itd.
Da je država do sada finansirala klub, sportski menadžment ne bi morao da se fokusira na razvoj mladih igrača čime ne bi izgradio ugled kakav sada ima u sportskoj zajednici, koji mu povratno obezbeđuje značajno mesto na tržištu igrača.
Neuspeh državne intervencije u sportu se najbolje vidi na primeru jednog drugog, rivalskog kluba iz Beograda, koji je 2001. suočen sa mogućnošću stečaja, dobio pomoć države za svoje funkcionisanje. Klub su preuzeli tzv. menadžeri iz jedne od političkih partija na vlasti i više postali poznati po metodima "borbe" karakterističnim za političke partije (kao što su legendarni plaćeni tekstovi o gepekovanju sudija od strane rivala lansirani pred derbi) nego po sportskim rezultatima. Sada, 9 godina kasnije, taj klub se nalazi tamo gde je i tada bio, dakle pred stečajem.
Ovome treba dodati i da je Partizan svoj najveći uspeh u istoriji ostvario kada je zbog politike tadašnje države bio primoran da sve utakmice na domaćem terenu u jednoj evropskoj sezoni igra u Španiji. Dakle, klub je na tržištu samostalno uspeo da dobije priznanje za svoju vrednost, i nijedan navijač Partizana ne bi trebalo da vidi interes da njegovo funkcionisanje bude ugroženo mešanjem države u njegov rad. Zapravo, taj poziv za pomoć države, iako sa jedne strane motivisan finansijskim razlozima, može biti motivisan i socijalističkim shvatanjem da država, a ne tržište treba da prepozna nečiji uspeh (koji se u slučaju sporta može desiti samo u takmičenju sa drugima, tj. na tržištu) i da treba da pruži adekvatnu nagradu za taj uspeh. A finansijska nagrada države u tom slučaju bi značila primoravanje svih poreskih obveznika da finansiraju klub, iako su oni u stanju da ako žele to učine individualno kupovinom ulaznica, suvenira, uplatom donacija itd.
Država ne treba da ulaže u sport, kao što ne treba da ulaže ni u kulturu, obrazovanje, umetnost, nauku i sl. Ukoliko nisu u privatnom vlasništvu, sportski klubovi treba da se finansiraju iz sopstvenih izvora (bilo da su to ulaznice, prodaja igrača, prodaja reklamnog prostora itd) kao i eksternih izvora poput donacija navijača, privatnih kompanija itd.
Пријавите се на:
Постови (Atom)