Ministarstvo prostornog planiranja je jedno od onih koje samim svojim postojanjem i pokušajem da radi svoj posao pravi neprocenjivu štetu. Danas saznajemo da pumpe duž Koridora 10 od sada mogu da se izgrađuju tek nakon kupovine zemljišta na tenderu. Neko bi rekao da je to sasvim u redu, jer ako je zemljište državno onda i treba tako da se prodaje. Ali avaj, radi se o privatnom zemljištu! A da bi se prodalo putem tendera, država prethodno namerava da izvrši eksproprijaciju. Ali da pogledamo gde leži problem koji agilno Ministarstvo namerava da reši:
Ministarstvo je zaustavilo izgradnju pumpi duž celog koridora 10, kako bi se lokacije za to namenjene prvo eksproprisale, a zatim prodavale isključivo putem tendera. Od ovog posla do sada su najviše koristi imali posrednici, koji su zemljište kupovali od privatnih vlasnika, a zatim ih prodavali naftašima i po sto puta većoj ceni.
Znači umesto da se dozvole slobodne transakcije između privatnih lica, država želi da ih zabrani, navodeći kao razlog da se onda zemljište prodaje naftašima po sto puta većoj ceni. Ali ne vidim i dalje u čemu je problem, jer sve dok neko želi da plati tu cenu sasvim je legitimno da se transakcija obavi. Ako ne plati, taj zločesti posrednik će ostvariti manji profit ili čak gubitak ako ne proda zemljište, ali to je već njegova stvar. On je slobodan da preuzima bilo kakav rizik koji želi da preuzme budući da sam snosi koristi i troškove tog posla. A pored toga nije mi poznato da je država po definiciji i agent naftnih kompanija pa da treba da brine koju cenu će one platiti za zemljište.
I onda država dolazi sa idejom da umesto da privatno lice snosi rizik, njega će snositi svi poreski obveznici! Poreski obveznici će platiti eksproprijaciju, a ako se ne proda zemljište na tenderu biće(mo) na gubitku.
Osim promene Zakona o putevima, planiramo da menjamo i postojeći prostorni plan na koridoru 10, zbog čega će doći i do promena lokacija koje su predviđene za izgradnju pumpi.
A šanse da zemljište, koje je nakon eksproprijacije u vlasništvu države, ne bude prodato na tenderu svakako rastu samom činjenicom da država određuje lokacije gde će se pumpe nalaziti. Zašto bi to bio njen posao? Valjda naftne kompanije najbolje poznaju svoj posao, i mogu da odrede koja lokacija im je najpovoljnija za njihov objekat, kupe zemljište koje im je potrebno direktno od privatnih vlasnika i počnu sa radom.
Ali, da pogledamo pozadinu svega:
Dozvole za postavljanje pumpnih stanica duž autoputeva do sada su dodeljivale lokalne samouprave, dok je država urbanističkim planovima samo grubo određivala mesta na kome će one biti sagrađene. Neki su, međutim, takve zakonske odredbe vešto koristili.
“U praksi je to izgledalo ovako - neko iz državne birokratije dojavi bliskim ljudima koja je lokacija predviđena za pumpe. On je zatim kupuje od privatnog vlasnika u trenutku kada to zemljište ne vredi više od 10 evra po kvadratu. Kada postane izvesno da će u tom delu Srbije biti sagrađen koridor, tu lokaciju prodaje i po sto puta većoj ceni nekoj od naftnih kompanija”,kaže izvor „Blica” iz Vlade Srbije.
Ali da država ne određuje lokacije, onda taj pohlepni pojedinac iz državne uprave i ne bi bio u vlasništvu poverljive informacije koju može da unovči. Znači država samim time što pokušava nešto da reguliše proizvodi novi problem koji onda pokušava da rešava dodatnom regulacijom, nerazmišljajući o tome da samo ukine sva prethodna pravila.
Pošto ovaj tekst iz Blica kreće od kraja pa dolazi do početka, onda je potrebno obrnuti redosled da bi bilo jasno šta se zapravo dešava. Najpre država određuje lokacije, što nije njen posao, i to onda ima za posledicu opisano ponašanje državnog službenika, a zatim i prodaju zemljišta po visokoj ceni budući da se samo na njemu može sagrati benzinska pumpa pa mu cena na veštački način raste. Ali da bi se stvari vratile u normalu, potrebno je samo pustiti da se zemljištem slobodno trguje i da naftne kompanije same grade pumpe gde žele i onda će sve strane biti zadovoljne (osim naravno ovog državnog službenika koji neće imati na čemu da zaradi, pa se njemu može pripisati i ceo ovaj problem). Ovde smo zapravo saznali da taj posrednik koji zarađuje na preprodaji zemljišta i koji predstavlja suštinu problema jeste državni službenik. Dakle, kao i uvek nije u pitanju nikakva greška tržišta, kako bi mnogi zaključili, već posledica prevelikih ovlašćenja države.
