O razvojnoj banci Srbije

Za bilo koju ideju državnih službenika ne treba reći da je najgora moguća, jer će se uvek javiti neki ekonomisti da predlože nešto još gore. Tako imamo da Srbija hoće da osnuje razvojnu banku, gde će plasirati 400 miliona evra novca pribavljenog zaduživanjem. Pojedini ekonomisti su kritikovali državu što je odvojila samo 400 miliona, a ne makar celu milijardu, ili idealno nekoliko milijardi! Znači, ono što sprema ekipa na vlasti je dečija igra šta bi sve moglo da se desi kad bi pojedini ekonomski eksperti, kako ih novinari nazivaju, bili na njihovom mestu.

Treba odmah reći da ovo nije još jedna državna banka koja bi prikupljala depozite i odobravala kredite, poput Komercijalne banke. Ona će sva svoja sredstva pribaviti zaduživanjem u inostranstvu, a onda će pomoću komercijalnih banaka ona biti plasirana privredi prema kriterijumima koje ta banka, tj. država odredi (određena industrija ili deo industrije).

Da li je ova ideja loša?

Ne, ona uopšte nije loša. Ona je izuzetno loša, kao što ćemo videti dalje:

1. Države i vlade ne treba da određuju koje sektore i grane privrede će podsticati, na bilo koji način

Nastanak državnih razvojnih banaka u Evropi (poput nemačke KFW, koja se uzima kao uzor) je vezan za pomoć koju je SAD uputila Evropi kroz Maršalov plan, radi obnove nakon II svetskog rata. Tako da vezivanje državne razvojne banke za neki savremeni koncept vođenja ekonomske politike je nemoguće. Međutim i tada je ovaj projekat trpeo snažnu kritiku ekonomista liberalnog opredeljenja kao što su Mizes i Hazlit, sa obrazloženjem da se razvoj ne može podstaći centralnim planiranjem već otvaranjem tržišta i uklanjanjem države iz ekonomije. Čak su i analize potvrdile su zemlje sa manje državnih investicija u ekonomiju imale brži rast posle rata nego one kod kojih je dominirala strana pomoć koja se raspodeljivala prema prioritetima koje država odredi.

Ipak, osnivači ove istitucije veruju u suprotno i dokaz da će ova „banka“ biti korišćena za prevaziđen način vođenja ekonomske politike vidimo u intervjuu profesora Boška Živkovića, jednog od autora predloga zakona o ovoj instituciji:

Razvojna banka će, ako Vlada recimo smatra da je u jednom trenutku vrlo bitno da se podstakne razvoj malinarstva i srodnih delatnosti, nameniti određeni iznos novca za podsticanje te privredne aktivnosti. Kredite pojedinačnim preduzećima će saglasno profesionalnim standardima odobravati poslovne banke, a posao razvojne banke će biti da omogući lakši pristup kreditu određenoj ciljanoj privrednoj delatnosti ili grani.

2. Razvoj korupcije

O mogućnosti razvoja korupcije detaljno je kroz analizu predloga zakona o ovoj banci pisala profesorka Danica Popović. Međutim, ono što je prilog za rubriku verovali ili ne jeste da se i sami kreatori ovog projekta slažu da će dodatne korupcije, kao posledice postojanja ove institucije, zaista i biti. Tako, prof. Živković kaže:

Ako bude postojala korupcija, recimo kod odluke da se podstakne neki sektor u mašinogradnji, molim, takvu vrstu korupcije nije moguće izbeći.

3. Komercijalne banke već imaju slične kreditne linije iz inostranstva

Dakle, pošto taj mehanizam već funkcioniše, ovi krediti mogu biti samo skuplji od onih koje komercijalne banke već nude iz istih izvora, zato što će i određeni troškovi funkcionisanja državne razvojne banke biti ugrađeni u trošak zajmoprimca.

4. Rast državnog duga

Ne najmanje važno, ali došlo je do rasta zaduživanja sa visokom kamatom.

"Ne" znači "ne"

Najpre je JAT bankrotirao. A onda je bankrotirao. Onda je opet bankrotirao. Nakon toga je bankrotirao. I na kraju je bankrotirao. 


Za sve to vreme on je bio državna kompanija. Na dva tendera niko ga nije hteo. Iako bi to trebalo da bude vrlo jasan dokaz da ne treba više da postoji, dešava se suprotno. Biće osnovan ponovo.

Možda ovaj grafik pomogne. Do početka krize, saobraćaj na aerodromu je porastao tokom 5 godina za više od 50%. JAT je za to vreme ostao tamo gde je i bio na početku.

Mrkonjić je na konferenciji za novinare u Vladi Srbije kazao da će dugovi Jata ostati staroj kompaniji, a da će biti osnovana nova aviokompanija, uz pomoć ljudi iz privrede.

Koliko se sećam, poslednji put kad su "ljudi iz privrede" hteli ovde da ulažu u vazdužni saobraćaj, bili su odbijeni, baš da bi se spasao JAT. To je bio pokušaj osnivanja domaće low-cost kompanije Centavia. Znači niko nije mogao da se samostalno oproba u ovom biznisu tako što će svojim novcem da osnuje avio kompaniju i da njom upravlja, a sada će pozajmiti nešto novca državi da ona upravlja pošto se jako dobro pokazala u tome. Deluje smisleno. Insipiraciju za ovu ideju ministar je verovatno našao u svom ranijem "projektu", kada je uporno ubeđivao javnost da Srbija treba da kupi Luku Bar, isto uz pomoć ljudi iz privrede. Nema sumnje da će i ovaj novi poduhvat da se završi na isti način.

Efekti privatizacije

Pojavila se informacija o efektima privatizacije u prvih deset godina u Srbiji. Nisam našao integralni dokument na sajtu Agencije za privatizaciju, tako da postoji samo ova vest. Suprotno svim popularnim shvatanjima, privatizacija je dala efekte kakvi se jedino mogu i desiti, tj. došlo je do unapređenja poslovanja preduzeća koja su dobila privatnog vlasnika, dok ona koja su ostala državna su u najboljem slučaju ostala u životu.

...Prihodi privatizovanih preduzeća su za 75 odsto veći nego u trenutku privatizacije, dok su neprivatizovana preduzeća ostala na istom nivou.

Vrednost imovine u privatizovanim preduzećima porasla je za oko 60 odsto, što je praktično posledica novih investicija koje su došle u ta preduzeća, dok je sa druge strane u neprivatizovanim firmama konstantno prisutno gubljenje materijalne supstance, usled gubitaka.

Kada je reč o zaposlenosti, istraživanje je pokazalo da je do pada došlo gotovo u svim preduzećima, i kod onih koja su privatizovana po Zakonu o svojinskoj transformaciji do 2000. godine i po Zakonu o privatizaciji nakon te godine, kao i u neprivatizovanim preduzećima. 

Firme koje su dobile novog vlasnika su iz gubitaka koje su ostvarivale na nivou od 100 miliona evra, na kraju 2010. godine, uspele da povećaju svoje rezultate na oko 200 miliona evra profita. Neprivatizovana preduzeća konstantno su pravila gubitak i nijedne godine nisu uspela da ostvare pozitivan rezultat, objasnio je direktor Agencije za privatizaciju. 

Dakle jedini negativan parametar je smanjenje zaposlenosti u novim privatnim preduzećima, ali to je bilo očekivano jer sva bivša državna preduzeća su dominatno imala funkciju zapošljavanja a ne ostavarenja profita, pa je smanjenje broja broja zaposlenih bilo očekivano da bi postala profitabilna a samim tim i funkcionalna na duži rok.

Ono što je bitno za privatizaciju u Srbiji je da se proširi krug preduzeća koja će njom biti obuhvaćena. Drugim rečima, kad se završi priča oko industrijskih preduzeća, treba krenuti sa privatizacijom i drugih sektora, kao što su preduzeća koja pružaju komunalne usluge. Zašto je to od esencijalne važnosti, pokazuje i ova studija o privatizaciji vodovoda u Argentini i uticaju koji je imala na smrtnost dece. Korelacija kvaliteta vode i smrtnosti dece je ispitivana i prema podacima Svetske banke, oko 3 miliona dece godišnje umre od bolesti koje su izazvane nedovoljnim kvalitetom vode.

Naime, u Argentini je tokom 90-ih oko 30% opština odlučilo da upravljanje kompanijama koje poseduju vodovodne sisteme putem koncesije poveri privatnim investitorima, dok su ostale opštine zadržale prethodni model državnog upravljanja. Kao što pokazuje grafik ispod, smrtnost dece je manje-više konstatno opadala u svim opštinama u Argentini do 1995. godine, do kada je najveći deo privatnih investitora preuzeo vodovode. Od tada, smrtnost dece brže opada u opštinama gde su privatne kompanije preuzele vodovode nego tamo gde su ostali državni, zbog smanjenja broja oboljenja izazvanih nedovoljnim kvalitetom vode.

Kada se smanjene stope preračunaju na broj dece, rad pokazuje da je broj umrle dece manji za 375 godišnje u onim opštinama koje su dobile privatne investitore u vodovodnim sistemima. Takođe, najveće poboljšanje je registrovano u najsiromašnijim opštinama (pad od 24% godišnje u odnosu na prosek od 5-7% godišnje), suprotno popularnom uverenju da privatizacija najviše pogađa siromašne.