EPS-ova "logika" određivanja cena

U poslovanju firme iz koje socijalizam nikada nije ni izašao, najavljuju se neke socijalističke novine. Tako je ministarka energetike danas izjavila da će se promeniti tarifni sistem, tako da najveći potrošači plaćaju više, a mali potrošači plaćaju manje, sve u skladu sa politikom ove vlade da treba posebno nagaziti one koji dobro zarađuju.

Šta je problem u vezi sa tim?

Rast prodaje a samim tim i proizvodnje nekog proizvoda/usluge snižava njegove prodajne odnosno proizvodne troškove, tako da kupci koji kupuju veće količine proizvoda treba da imaju manju cenu po jedinici proizvoda (bilo da je to kilogram, metar, litar ili kilovat-čas). U prodajnoj politici to funkcioniše preko rabata, tako da oni koji kupuju veće količine dobijaju manju cenu kao popust na količinu. Na taj način se povećava obim prodaje i portfolio kupaca koje to preduzeće ima, kao pretpostavka njegovog uspešnog poslovanja (interesantno da je isti argument upotrebio i bivši ruski ambasador Konuzin kada je objašnjavao zašto je cena gasa za Nemačku dosta niža od one koju plaća Srbija).

Međutim, to je situacija sa preduzećima koja nastoje da budu profitabilna i uspešna. EPS nema taj cilj. Njegov, tj. cilj države je da EPS bude gubitaš i nikad ne postane profitabilna kompanija. Što su veći gubici, to je veći strateški značaj te kompanije za državu, jer država posebno voli kompanije koje prave gubitke (pored EPS-a tu je Železara Smederevo i mnoge druge). Time se samo potvrđuje teza da najviše štićena preduzeća, tj. monopolisti na neliberalizovanom tržištu moraju da propadaju, tj. da nijedan proizvod ili usluga ne može biti element socijalne politike.

Posledice takve odluke će biti da će najveći potrošači (a to su preduzeća) imati rast troškova energije, zbog čega će im se smanjiti dobitak a time i sposobnost da rastu, investiraju, izmiruju svoje obaveze i dr. To će uticati i generalno na niži rast ekonomije.

Prilog istoriji promašaja države: krediti za likvidnost privrede

Slušam obrazloženje ministra finansija i ekonomije za uvođenje subvencionisanih kredita. Privreda je u krizi, ima problem sa likvidnošću, ne može da vrati kredite, preduzeća su opterećena visokim kamatama. I šta je njegovo rešenje? Da banke zarađuju još para. A kako im to omogućiti ako ne naplaćuju ni kamate na trenutne plasmane? Tako što će država po svojoj dobroj navici da uskoči kao treća strana, u jedan aranžman između banke i pojedinačne privatne firme koji sa njom nema nikakve veze. Ona će sada dobrovoljno da plaća deo kamate umesto preduzeća, kako bi istima bili odobreni dodatni krediti.

Zašto je to pogrešno?

Situacija u kojoj pojedina preduzeća ne mogu da izmiruju svoje obaveze (prema bankama, dobavljačima i drugima) je apsolutno posledica njihovih poslovnih odluka i poslovnog okruženja (btw, da li na ovaj način država priznaje da je poslovno okruženje izuzetno nepovoljno, pa naknadno želi da plaća posledice svoje loše politike?). Ali kad se uzmu faktori na koje sama preduzeća mogu da utiču, to se svodi na njihovu poslovnu politiku i isključivo njihove odluke. Nemogućnost izmirenja obaveza preduzeća prema bankama je stvar pogrešne procene (a) preduzeća da će njihovi projekti koji su finansirani iz kredita doneti prinos dovoljan za pokriće troškova kamate i vraćanje glavnice (b) banaka da je rizik odobravanja kredita prihvatljiv za banku i da je stepen obezbeđenja zadovoljavajući.

Srpska preduzeća koja većim delom potiču iz perioda kada su dobijala kredite koje nisu morala da vraćaju i dalje se suočavaju sa situacijom da ne mogu pravilno da procene rizik u koji ulaze određenim kreditnim aranžmanom. To je zato što to nikada i nisu radili i nisu imali od koga da nauče. Retko koje preduzeće u Srbiji ima ozbiljan finansijski sektor koji će analizirati jedan takav poduhvat. Takođe, mnoga preduzeća su one-man show, personifikacija svojih vlasnika koji sve i da imaju neke obrazovane ljude najčešće ih ne slušaju i samostalno donose odluke misleći da razumeju potpuno sve aspekte poslovanja.

Na drugoj strani su banke koje zapravo i nemaju nekakvu ozbiljnu intenciju da im budu vraćeni svi krediti koje su odobrili. Njima je često zadovoljavajući i konstantni priliv koji ostvaruju po osnovu visokih kamata. U želji da plasiraju što više sredstava, bili su spremni da prihvate krajnje nerealne iznose procene nekretnina i druge imovine koja je prihvatana kao sredstvo obezbeđenja.

Dakle, u celoj toj priči u kojoj nigde nema države, ona se pojavljuje i nanosi štetu po najmanje dva osnova: (a) time što razvija poslovanje banaka i omogućuje im dodatne zarade na štetu poreskih obveznika i (b) odvraća preduzeća od nužnih promena i prilagođavanja novonastaloj situaciji nudeći im finansijska sredstava mimo tržišnih uslova.