Beograd na vodi: tržišni pristup

Nekako se pročulo, takoreći na mala vrata, da je država vlasnik nekog atraktivnog zemljišta u glavnom gradu na kome želi da se nalazi nešto drugo, a da istovremeno postoji investitor koji to drugo hoće da realizuje. Poduhvat je zamišljen tako što će država preuzeti na sebe obavezu da pripremi zemljište za gradnju, a zatim ga uneti u zajedničko preduzeće u kome će imati vlasnički udeo u vrednosti tog zemljišta, tj. u proporciji sa vrednošću onoga što u to preduzeće unese drugi partner.

Sa stanovišta uloge države u ekonomiji, koja treba samo da kreira povoljno poslovno okruženje u kome će privatni investitori sami realizovati svoje projekte i snositi sve rizike, sadašnji pristup realizaciji ovog projekta je pogrešan, nije tržišni i blizak je modernom shvatanju državnog intervencionizma pod parolom javno-privatnog partnerstva.

Koji su problemi u vezi sa tim pristupom?

Strani investitori uvek žele da vide državu kao partnera, budući da država ima neograničen izvor sredstava (budžet) a kroz kontrolu brojnih državnih organa im obezbeđuju prioritetan status. To je bitno drugačija situacija kada se okupe samo privatni investitori, koji dobro odmeravaju gde će plasirati svoj novac. Država ne odmerava previše i spremna je da sledi interes drugog partnera kao da se radi o sopstvenom interesu (a oni ne moraju biti isti). To potencijalno stvara okolnost da rizik države može biti veći nego nomilni udeo u zajedničkom preduzeću. U slučaju neuspeha projekta, može se desiti da zemljište ostane zarobljeno u preduzeću u kome je većinski vlasnik privatni investitor i da bez njegove saglasnosti projekat ne može da realizuje neko drugi.

Ako bi se država odlučila za tržišni pristup, redosled poteza bi trebalo da bude sledeći:

1. Raspisivanje oglasa za prodaju 100% državnog zemljišta na kome se projekat želi realizovati
2. Privatni investitor kupuje zemljište i sam realizuje projekat

U javnosti je kritika projekta potpuno pogrešno usmerena na to da li će domaće arhitekte i inženjeri imati posla ili će njihova kreativnost ostati zarobljena. Time se tema sa ekonomskog pomera na teren estetike i niko ne postavlja pitanje zašto državni funkcioner koji prima platu za sasvim drugi opis posla ima potrebu da promoviše privatni projekat? Uloga države nije da investira u bilo kakve poduhvate u cilju podele profita, već da obezbedi funcionisanje minimalno neophodnih javnih funkcija sa minimalno neophodnim budžetom koji je isključivo tome namenjen.

U situaciji kada je finansijska kriza dovela do sunovrata mnogih investicija na tržištu nekretnina u Srbiji i gde svaki privatni investitor pokušava nekako da sačuva nekretnine koje je ranije izgradio a da samo tržište nekretnina u najboljem slučaju stagnira, niko ne primećuje nelogičnost u želji države da se na takvom tržištu oproba. Interesantno da nijedan novinar ili opoziciona stranka ne znaju kako da napadnu tu nameru. Takođe, ni kritika Saše Radulovića, koja se prevashodno oslanja na zahtev za objavljivanjem eventualnih ugovora koji budu sklopljeni, nije previše jaka, jer ako se dozvoli da država sklapa ugovore u kojima je suinvestitor u tako velikom projektu i praktično se ponaša kao komercijalni investitor koji deli rizik i profit, onda je manje bitno šta će u njemu pisati, jer će tada svaka kritika biti prilično zakasnela. Takav ugovor sigurno ne može biti u korist države, jer ako strani partner poseduje sve neophodne resurse za realizaciju projekta, zašto mu država treba kao partner?