Pranje ruku i regulacija

Otvoreno pismo jednog blogera sa Monda predsedniku Evropske komisije Barozu, u kome se skreće pažnja na brojne nedostatke i daju smernice za poboljšanje uputstva za pranje ruku u toaletu zgrade Evropske komisije.


Lično smatram da je proces pranja ruku veoma lepo razložen u pet koraka i pohvaljujem metodološki pristup. No, ako malo pažljivije osmotrimo, videćemo da se kao prvi korak preporučuje kvašenje ruku vodom. Vrlo tačno gospodine Barozo, smatram to važnom prvom stepenicom u pranju ruku koje je, ipak, jedan proces koji mora da ima više faza. No, dozvolite da primetim da bi bilo mnogo uputnije kada bi se u Uputstvu dale i sugestije KAKO da se ruke ovlaže? Recimo, nigde se na kaže da valja najpre odvrnuti slavinu! Takođe, ja bih lično tu dodao da se najstrože zabranjuje odvrtanje slavine ušima, nosom, trepavicama ili ne daj bože ustima. Potom, kaže se dalje u Uputstvu, “stavite 3 do 4 miligrama tečnog sapuna na ruke”. A kako to postići gospodine Barozo ako pri ruci nema precizne vage a bogami ni pipete!

Kad EPS drži predavanje o smanjenju troškova

Ne postoji bolji primer za tvrdnju kako javno preduzeća nikako ne mogu da budu uspešna u poslu kojim se bave od ove današnje izjave jednog od direktora EPS-a, kojom se kritikuju privatna pekarska preduzeća za neefikasnost i prelivanje troškova na potrošače (kao posledica najavljenog povećanja cene struje). Naravno da je takva kritika na mestu jer sa gubitkom od 85 miliona evra iz 2009. godine, EPS je nesumnjivo najbolji sagovornik na temu racionalizacije troškova.

Nakon ove izjave se sa žaljenjem može konstatovati da jedan ovakav stručnjak za pekarsku industriju traći svoje vreme u EPS-u kad sigurno može mnogo bolje da unovči svoje znanje.

Insistirati na prodaji Telekoma

Nakon nekih izjava od strane predstavnika vlasti kako privatizacija Telekoma može biti komplikovana a možda i neuspešna, javili su se i stručnjaci koji pozdravljaju takav eventualni ishod, a na veliko iznenađenje njima se pridružuje i Duško Vujović.

Njegov argument je da je opravdana bojazan prodavca da zbog situacije na svetskom tržištu neće biti postignuta zadovoljavajuća cena, pa ima smisla odustati od prodaje. Međutim, ovim se zanemaruju svi negativni efekti produženog državnog vlasništva i upravljanja nad ovim preduzećem, a koji su daleko bitniji od eventualne razlike u ceni koja se može ugovoriti danas u odnosu na neke drugačije tržišne uslove. Osim lošije konkurencije na tržištu, tu su i sve posledice koje su uvek povezane sa državnim preduzećima, a koje ne treba posebno nabrajati.

Očito je da Vujović, kao i većina političara nakon 2000. godine, privatizaciju posmatra kao sredstvo za popunjavanje budžeta. Međutim, privatizacija bi trebalo da bude cilj sam za sebe, gde je sam čin transformacije državne svojine u privatnu osnovni cilj koji se želi postići, zajedno sa brojnim efektima koje takva promena nosi: promenu ekonomskog ambijenta i načina poslovanja, promenu sistema podsticaja unutar samog preduzeća, odnosa prema okruženju itd. Svakako treba nastojati da i prihodi iz takve transakcije budu maksimalni u datom trenutku, ali oni nisu argument zbog koga se može odustati od transformacije vlasništva. Čekanjem na veću cenu u budućnosti se ne dobija na vremenu, jer se u međuvremenu multiplikuju negativni efekti državnog vlasništva nad takvom imovinom, zbog čega se vrednost takvog preduzeća teško može dodatno uvećati. Šta više, čak i ako cena bude veća, opet postoji preveliki trošak odložene reforme u jednom segmentu (što je i osnovni problem u našim ukupnim reformama).

Inače, interesantno je da je isti ekonomista pre neki dan izjavio i da će nas „partijski interesi udaviti“. Ne znam onda kako misli da se društvo oslobodi te napasti koja hoće da ga udavi, ako dopušta da ona zadrži osnovne poluge koje sada ima.