Kad se pomoću Google pretražuje "Dinkić sukob interesa" ili bilo koja kombinacija sličnih reči, jedino što izlazi jesu neki bizarni tekstovi o tome kako je pomenuti političar zaposlio suprugu u svom ministarstvu ili istovremeno nastupao kao predlagač zakona o autorskim pravima i kompozitor.
Međutim, mnogo opasnija stvar leži u činjenici da on nastupa kao ministar dva objedinjena ministarstva finansija i privrede. Sukob interesa u ovoj poziciji se ogleda u sledećem primeru:
Ministarstvo privrede ne može da ima ovako jasne interese jer je ono isključivo politička ustanova. Njegovo postojanje u bivšim komunističkim zemljama poput Srbije se može jedino vezati za postojanje određene administracije koja će da dovrši proces privatizacije, nakon čega bi bila ukinuta. Ako njegov cilj nije takav, onda pravi ciljevi ne postoje, mogu se menjati često i vezani su isključivo za političke interese za određena državna preduzeća i slično.
Ako su ovakva dva ministarstva objedinjena u jedno, onda će na šteti sigurno biti ministarstvo finansija, tj. državni budžet, jer proizvoljno definisani ciljevi ministarstva privrede se prenose i na funkcionisanje ovog ministarstva i Poreske uprave. Tako se može doneti odluka da se nekim preduzećima toleriše neplaćanje poreza dok iznos duga ne dostigne takve razmere da njegovom konverzijom u kapital država postaje većinski vlasnik. Dalje, kao većinski vlasnik država će preko objedinjenog ministarstva da zloupotrebljava poreske prihode tako što će da subvencioniše postojanje tog preduzeća u budućem periodu, a onda će da subvencioniše i potencijalnog novog vlasnika te firme ako se isti deklariše kao "strani investitor".
Da ne postoji sukob interesa kreiran spajanjem ministarstava, Poreska uprava bi pokrenula prinudnu naplatu poreza blokadom računa, prodajom imovine kroz stečaj i slično, čime bi naplatila svoja potraživanja od budućih vlasnika Simpa. Ovako, vlasnici Simpa će, ne svojom voljom, postati svi poreski obveznici koji će najpre izmiriti sva zaostala dugovanja ove firme, a onda verovatno preuzeti i neke nove finansijske obaveze.
Međutim, mnogo opasnija stvar leži u činjenici da on nastupa kao ministar dva objedinjena ministarstva finansija i privrede. Sukob interesa u ovoj poziciji se ogleda u sledećem primeru:
Dinkić: Simpo da plati ili je naš
Beograd -- Ministar Mlađan Dinkić kaže da će firma Simpo morati ili da plati dug, što je malo verovatno, ili će taj dug biti pretvoren u državno vlasništvo nad kompanijom.
Dinkić je, u izjavi novinarima u Vladi Srbije, rekao de je realnija opcija da se poreski dug Simpa pretvori u vlasništvo države i da ta kompanija nastavi da radi kao većinski državna.
On je rekao da državu ne zanima da zadrži Simpo u svom vlasništvu, već da za tu kompaniju nađe strateškog partnera ili će, ako to ne žele, otići u blokadu...Interes ministarstva finansija, u čijoj nadležnosti je Poreska uprava jeste prikupljanje poreza, tj. što veći stepen naplate poreza i balansiranje prihoda i rashoda u javnim finansijama (ovde ne ulazimo u to koliki nivo rashoda, prihoda, stope poreza itd je opravdan). U tom smislu, svako neplaćanje poreza treba da upali određenu crvenu lampicu i prema tom dužniku se preduzimaju određene mere u cilju naplate potraživanja (blokada računa, prodaja imovine i naplata kroz stečaj itd).
Ministarstvo privrede ne može da ima ovako jasne interese jer je ono isključivo politička ustanova. Njegovo postojanje u bivšim komunističkim zemljama poput Srbije se može jedino vezati za postojanje određene administracije koja će da dovrši proces privatizacije, nakon čega bi bila ukinuta. Ako njegov cilj nije takav, onda pravi ciljevi ne postoje, mogu se menjati često i vezani su isključivo za političke interese za određena državna preduzeća i slično.
Ako su ovakva dva ministarstva objedinjena u jedno, onda će na šteti sigurno biti ministarstvo finansija, tj. državni budžet, jer proizvoljno definisani ciljevi ministarstva privrede se prenose i na funkcionisanje ovog ministarstva i Poreske uprave. Tako se može doneti odluka da se nekim preduzećima toleriše neplaćanje poreza dok iznos duga ne dostigne takve razmere da njegovom konverzijom u kapital država postaje većinski vlasnik. Dalje, kao većinski vlasnik država će preko objedinjenog ministarstva da zloupotrebljava poreske prihode tako što će da subvencioniše postojanje tog preduzeća u budućem periodu, a onda će da subvencioniše i potencijalnog novog vlasnika te firme ako se isti deklariše kao "strani investitor".
Da ne postoji sukob interesa kreiran spajanjem ministarstava, Poreska uprava bi pokrenula prinudnu naplatu poreza blokadom računa, prodajom imovine kroz stečaj i slično, čime bi naplatila svoja potraživanja od budućih vlasnika Simpa. Ovako, vlasnici Simpa će, ne svojom voljom, postati svi poreski obveznici koji će najpre izmiriti sva zaostala dugovanja ove firme, a onda verovatno preuzeti i neke nove finansijske obaveze.
