Jugoslav vs. Milka

Danas sam slučajno pronašao intervju Milke Forcan za B92 na sajtu b92.fm. Iako je verovatno bio zamišljen da baci u zaborav sve što je do sada rečeno i napisano i otvori novo poglavlje u noveli o razlazu Forcanove sa Deltom, intervju je više pokazao nekompetentnost novinara za pitanja kojih se dohvatio, nego što je otkrio nešto bitno u vezi sa poslovanjem ove kompanije. Par interesantnih momenata:

1. Jugoslav Ćosić postavlja nekoliko pitanja o uticaju Delte na medije na koje Milka Forcan ne daje konkretne odgovore, da bi na kraju postavio pitanje o razlozima povlačenja reklama ove firme sa B92 nakon serijala Insajder. Konačan odgovor je bio da privatna kompanija ima pravo da slobodno raspolaže svojim medijskim budžetima. Upitan da se s tim složi, on odgovara „Ne u potpunosti“. Verovatno bi bilo bolje da država umesto privatnih vlasnika propiše budžete za oglašavanje njihovih firmi i kako da se raspodeljuju, da ne bi bilo ovakvih incidenata. Jugoslav očito doživljava medijsku aktivnost kao jedan poseban deo ekonomske sfere, gde treba da vas plaćaju da postojite kao takvi, bez obzira na program i rejtinge koje ostvarujete. On je kasnije čak pokušao da deluje vaspitno na Milku i poslovnu zajednicu u Srbiji pitanjem „da li je to potez za primer“, dok je njen odgovor da se tu ne raspravlja o moralnim aspektima bio ispravan.

Privilegovan položaj medija na koji mnogi novinari računaju će biti sve slabiji razvojem interneta, kojim dolazi do decentralizacije i slobode u informisanju, čime ono napokon postaje privatni a ne „javni“ segment. Time prestaje i potreba za uređenjem te sfere od strane države, statusom novinara kao lica koja obavljaju nekakvo posebno značajno zanimanje, za finansiranjem „javnog servisa“ i sl.

2. Jugoslav dalje postavlja pitanje i o nabavci vakcina za lečenje novog gripa, gde je na tenderu pobedila Jugohemija, koja je u zajedničkom vlasništvu njegove gošće i Delta Holdinga. Njegova teza je da su vakcine bile skuplje jer ih je Jugohemija nabavila posredno preko jednog hrvatskog instituta umesto direktno od proizvođača.

Na ovom blogu sam imao jedan post o tome kako sistem javnog zdravlja ne donosi ništa dobro i da zdravlje treba da bude privatna stvar pojedinca, kao i da sistem u kome ministarstvo vodi računa o zdravlju stanovništva samo ostavlja prostor privatnim kompanijama da deluju mimo tržišta i ostvare dodatnu zaradu. To se desilo i u slučaju Delte koja je iskoristila takvu mogućnost, i umesto da gnev novinara i javnosti bude usmeren prema državnoj administraciji koja umesto nas želi da vodi računa o našem zdravlju, novinari su besni zašto je jedna privatna kompanija bila dovitljiva da zaradi pare na prevelikim ovlašćenjima države. Milka naravno i to koristi u svoju odbranu i zaklanja se iza sistema javnih nabavki objašnjavajući kako one funkcionišu.

Voditelj pak insistira na svom viđenju situacije po kome je država dobra i brine o svojim građanima, a biznismeni su loši i hoće samo da ostvare profit, pa se pita zašto sama država nije uvezla vakcine preko ministarstva zdravlja, umesto što je to poverila privatnoj kompaniji? Zaista, zašto je država odustala i od proizvodnje automobila marke Zastava? Ili od proizvodnje televizora u Nišu? Ćosiću izgleda do sada niko nije dao ubedljive odgovore na ova pitanja, pa je u drugoj formi morao još jednom da ih postavi.

3. Kada je video da Milka ne želi previše da otkuca bivše kolege, Jugoslav se fokusirao na pitanja o poslovanju Jugohemije, gde je očekivao konkretnije odgovore budući da je njegova sagovornica i sada predsednica upravnog odbora u toj firmi. Tako se došlo do pitanja o učešću ove firme (koja posluje u farmaceutskoj industriji) na tenderu za remont vojnih aviona. Međutim, interesantniji od toga je uvod u pitanje koji je uključivao jadikovanje nad ekonomijom Srbije u kojoj Delta vodi glavnu reč u mnogim sektorima, pa se Jugoslav skoro zapitao odakle im hrabrost da krenu da se bave i remontom vojnih aviona?

Kompanije koje posluju na slobodnom tržištu su pod pritiskom da se specijalizuju u oblastima u kojima su najuspešnije, pa se tako bave samo jednom ili nekoliko srodnih oblasti u kojima mogu da budu konkurentne. Sa druge strane, na tržištima koja su zatvorena, kompanije lako mogu da osvajaju nove grane i bave se svim i svačim sve dok nemaju pravu konkurenciju. To je razlog što diversifikovane holdinge poput Delte pre možete naći u zemljama u razvoju nego u nekoj razvijenoj ekonomiji.

Reforme i na Kubi

U situaciji kada neki poznati ekonomisti Srbiji preporučuju povećanje državnih investicija u sve oblasti koje su im mogle pasti na pamet, dok manje poznati doživljavaju katarzu shvatajući da su kompanije vođene (nećete verovati) profitom kao osnovnim ciljem svog poslovanja, na Kubi se priprema najveća reforma od uvođenja komunizma kako bi se smanjila državna kontrola nad ekonomijom i omogućio razvoj privatnog sektora.

Planira se otpuštanje milion zaposlenih u državnom sektoru do 2015. godine (od čega će pola miliona izgubiti posao do marta sledeće godine) kako bi pronašli zaposlenje u privatnom sektoru ili kroz samozapošljavanje (Vlada trenutno zapošljava 95% stanovništva). Ova najava dolazi ubrzo nakon što je objavljeno da je Fidel Kastro u razgovoru sa jednim novinarom priznao kako kubanski model više ne funkcioniše, što je kasnije demantovao objašnjavajući da reči nisu dobro prenete.

U svakom slučaju, objavljena je lista od oko 1.700 delatnosti kojima se stanovništvo može baviti privatno i procenjuje se da oko 200.000 ljudi obezbeđuje egzistenciju obavljajući neki od tih poslova u formi samozapošljavanja. Umanjeni su zahtevi za dobijanje licenci za obavljanje privatnih delatnosti. Raul Kastro je ranije u govoru pred parlamentom naveo da se mora zaboraviti na gledište da je Kuba jedina zemlja na svetu gde se može živeti bez rada.

Kubancima je omogućeno da trguju voćem i povrćem, a u cilju razvoja turističke infrastrukture period zakupa zemljišta za strane kompanije je produžen sa 50 na 99 godina. Omogućeno je osnivanje privatnih kompanija u oblastima kao što su taksi kompanije ili berbernice. Prema nekim reportažama oko 100 američkih biznismena je, i pored embarga SAD prema Kubi, potpisalo pisma o namerama sa državnim kubanskim kompanijama kako bi počeli poslovanje sa njima nakon uklanjanja embarga. Očekuje se da rast GDP-a ove godine dostigne oko 2%, dok za sledeću može iznositi 3.7%. Reforma uglavnom dolazi kao posledica smanjenih prihoda od turizma i manjeg izvoza.

U javnim nastupima Raula Kastra i ministara se naravno demantuje da se radi o tržišnim reformama, da niko neće biti prepušten sam sebi i da se zapravo razmatra izmena Kubanskog ekonomskog modela u kome će socijalistički ekonomski prioriteti i dalje ostati u prvom planu, a ne tržište. Međutim, postavlja se pitanje zašto je više tržišta i privatnog sektora a manje države potrebno u ekonomiji da bi se ti „socijalistički ekonomski prioriteti” ostvarili u praksi?

Stručnjak

Jedan domaći ekonomista je uspeo da dokaže da državni organ nema tržišnu orijentaciju i zbog toga ga kritikuje:

Robne rezerve su, kaže Đogović, već na bazi svojih procena trebalo da znaju da li će i kada da intervenišu, i da blagovremeno reaguju, brže i efikasnije, što bi se odmah odrazilo na nivo cena na tržištu. „To ukazuje da Rezerve nemaju tržišnu orijentaciju", smatra Đogović.

Baš čudno da jedan državni organ ne ume da se ponaša tržišno, to uglavnom nije praksa. Kao i svaki drugi socijalista, Đogović veruje da je to samo trenutni problem državnog organa i da njegova misija nije dovedena u pitanje jer država može da ima sve potrebne informacije za upravljanje ekonomskim tokovima u jednoj zemlji. On je razočaran jer njegovo verovanje da država može da reši „problem“ na tržištu sada nije doživelo svoju potvrdu u praksi. Ali socijalista u ovoj situaciji neće pomisliti da je rast cena možda rezultat ograničene ponude, koja je rezultat nemogućnosti uvoza, pa bi ukidanjem te barijere došlo do veće konkurencije na tržištu a samim tim i nižih cena.

Poslednja vest na ovu temu kaže da je dogovor između Imleka i Ministarstva postignut tako da će Imlek robu namenjenu izvozu plasirati na srpsko tržište, a za uzvrat će mu biti omogućene subvencije. Dakle, neće doći do otvaranja tržišta što bi vodilo padu cena, već će cene ostati iste, samo što će potrošači jedan deo cene direktno platiti Impleku kad kupe proizvod, a drugi deo će platiti preko državnog budžeta. Drugim rečima, potrošači nastavljaju da plaćaju visoku cenu zatvorenog tržišta.