Evropski parlament protiv Evrope

Iako se u mnogim zemljama EU, poput Velike Britanije, Portugalije, Irske, Češke itd, planiraju ili sprovode velike mere štednje u državnim budžetima, Evropski parlament je prošle nedelje usvojio predlog budžeta za 2011. godinu koji podrazumeva povećanje od 5.9% u odnosu na prošlu godinu (u strukturi budžeta EU je planirano povećanje od 85% za nešto što se naziva "entertainment budget"). To se desilo istog dana kada je Džordž Ozborn, ministar finansija Velike Britanije, objavio mere štednje u visini od preko 80 milijardi evra u svojoj zemlji do 2015. godine.

Njihova birokratska obrazloženja u pravcu povećanja budžeta EU su očekivano besmislena:

The budget of the EU is not similar to a national budget, it is oriented towards investment and is a tool for fighting the crisis, kaže jedna članica parlamenta.

We must fight the austerity message from ministers — especially the hard-line ideas of governments in the U.K., the Czech Republic and some Scandinavian countries, kaže još jedan parlamentarac.

Ipak, interesantno je da prema rezultatima istraživanja koje je Radio BBC 1 sproveo među mladima od 18 – 24 godine u Velikoj Britaniji čak 76% njih smatra da treba smanjiti javnu potrošnju, pre nego povećati poreze da bi se uravnotežio budžet.

Smanjenje drzavne uprave – anatomija jedne prevare

Da li neko može da zamisli da kasirka u „Merkatoru“ u trenutku kada firma posluje loše, bude, uz platu, proglašena za „neraspoređenu“ na nekoliko meseci, pre nego što dobije otkaz? E, to je privilegija koja je korišćena u državnoj upravi. I sve to o našem trošku.

Jedan od izazova koji se postavio pred svaku zemlju nakon izbijanja svetske ekonomske krize jeste smanjenje javne potrošnje. Neke od prvih mera za kojima su ministarka finansija i Vlada Srbije posegli bile su dodatne takse na korišćenje mobilnih telefona, smanjenje tzv. transfernih sredstava lokalnim samoupravama (kojima se dotiraju gradovi i opstine u cilju pruzanja najosnovnijih usluga gradjanima) i smanjenje drzavne uprave.

Vest je mnogo više nego kod nas odjeknula u susednoj Hrvatskoj, zemlji koja se nezaustavljivo bliži dužničkoj krizi. Vodeći dnevnici su na naslovnim stranama izveštavali da Srbija smanjuje svoju javnu administraciju za 10%. U Srbiji pak nije bilo toliko velikog odjeka. Javnost je bila više fokusirana na novouvedena opterećenja na različite vidove zarada. Onda počinje „puzajuća“ namera države da ne ispuni ono na šta se obavezala i pred predstavnicima međunarodnih finansijskih institucija i pred sopstvenim građanima. Iako je donet zakon kojim se maksimizuje broj zaposlenih u državnoj upravi, neki ministri su izjavljivali da u njihovom resoru ne treba smanjenje, nego povećanje zaposlenih (Milan Marković). Drugi bili rezolutni da nikakvog otpuštanja neće biti (Mrkonjić). Šta se zapravo dešavalo? Ministarstva su radila nove sistematizacije radnih mesta. Time su državni službenici zapravo sami procenjivali ko će od njih ostati na radnim mestima. Sam Zakon nije predvideo buduću strukturu službenika, već samo njihov broj, iako ni za državni budžet niti za radni proces nije isto ako otpustite načelnika nekog sektora ili čistačicu.

Konačna racionalizacija iliti narodski rečeno, otpuštanje, je odlagana mesecima, od posete do posete delegacije MMF-a. Ministarka Dragutinović je čak u nekim TV emisijama izjavljivala da su oni imali nameru da smanje broj zaposlenih odmah, ali da su tek naknadno shvatili (?!) da ti zaposleni imaju neka prava, koja se ne mogu kršiti. Ono što je Dragutinovićka izostavila jeste da je Vlada namerno propustila da prethodno izmeni ili ukine Zakon o državnim službenicima. Pomenuti zakon, koji kao lex specialis važi za njih umesto Zakona o radu, državnim službenicima daje mnogo veća prava- skoro da ih je nemoguće otpustiti. I sve to o našem trošku. Umesto izmene zakonskog okvira, otpuštanja su odlagana mesecima. Mnogi su dobili privilegiju da, uz platu, neko vreme imaju status „neraspoređenog“. Odlaganje otpuštanja i kasnije otpremnine su opasno opterećivale srpski budžet u trenucima kada je čak i isplata penzija i socijalnih prinadležnosti dovođena u pitanje. Šta je epilog ovoga?

Racionalizacija od oko 10% sprovedena je teškom mukom u Vladi, Skupštini i ministarstvima. Jedan deo zaposlenih je otišao „prirodnim odlivom“ – penzionisanjem. Ipak, u Vladi, ministarstvima, agencijama i regulatornim telima ostala je prava armija od 28.400 zaposlenih. Lokalne samouprave (opštinske/ gradske uprave, skupštine opština- gradova) su takođe redukovane. Ono što je ostalo jeste predimenzioniran broj zaposlenih u javnim preduzećima na centralnom nivou (od kojih mnogi čak posluju kao gubitaši- JAT, Srbijagas,...), zatim u zdravstvu, prosveti i sl. (na ove sektore se Zakon uopšte nije odnosio!) Ovde apsolutno nikakve racionalizacije nije bilo. Vlada je na kraju formalno ispunila zacrtano, MMF je klimnuo glavom, iako ne bas odusevljen „napisanom zadaćom“. Nama je ostao i dalje veliki državni sektor da ga finansiramo. I nedopustivo nizak kvalitet javnih usluga koji zauzvrat dobijamo. A meni je kao autoru ovih redova ostalo da i dalje katonovski ciljam u Kartaginu govoreći da „državni sektor treba radikalno smanjiti!“.

Overdose: The Next Financial Crisis

To je naslov dokumentarnog filma koji govori o uzrocima nastanka finansijske krize iz 2008. godine i lošim načinima za njeno prevazilaženje putem upumpavanja novca u ekonomiju i snižavanja kamatnih stopa, a što sve zajedno može voditi i do nove, još veće, krize. U filmu govori nekoliko ekonomista među kojima je i Peter Schiff, koji je postao poznat po tome što je predvideo krizu iz 2008. godine. Film je pripremljen po jednoj od knjiga Johana Norberga, saradnika Cato Instituta (koji je i narator), a koja se zove "Financial Fiasco".

Film se može pogledati ovde.

Kolika je vrednost fudbalera?

U utorak i sredu se igra novo kolo Lige šampiona, a Partizan će igrati protiv Brage. Ono što je odavno praksa u sportskom novinarstvu je da se prilikom najave nekih značajnih utakmica i analize timova novinari po pravilu redovno oslanjaju na sajt transfermarkt.de za koji najčešće tvrde da je „specijalizovan za procenu vrednosti igrača“, pa sa njega preuzimaju podatke kada porede igrače dva tima ili ukupnu vrednost timova. U jednom tekstu u Politici čak se tvrdi da ono što je Blumberg u svetu finansija, to je Transfermarkt u svetu fudbala. Koliko ovo poređenje ima smisla i da li je uopšte relevatno koristiti ovaj izvor za tržišnu vrednost timova i igrača?

Najpre o Blumbergu – to je informativni servis namenjen finansijskom sektoru, gde se svakodnevno prenose cene akcija, obveznica, finansijskih derivata, performanse investicionih fondova, finansijski izveštaji itd. Jedan deo informacija čine i analize na bazi tih podataka, ali najveći deo informacija je preuzet od strane relevantnih izvora, dakle sa berzi, finansijskih izveštaja kompanija itd. Blumberg tako svakodnevno objavljuje tržišnu vrednost neke firme čijim se akcijama trguje na berzi.

Sa druge strane, Transfermarkt takođe svakodnevno objavljuje tržišnu vrednost igrača, iako vi njega ne možete da kupite tada, već samo u periodima kada su transakcije sa igračima moguće (zimski i letnji prelazni rok). Dakle, dok Blumberg preuzima objektivne cene sa tržišta na kome su formirane davanjem naloga za kupovinu i prodaju, Transfermarkt pokušava u svakom trenutku da simulira postojanje tržišta pa se onda njihovi „analitičari“ trude da sami odrede vrednost igrača u tom trenutku. Oni prateći igre tog fudbalera i uspehe tima menjaju njegovu vrednost pokušavajući da procene za koji iznos bi bio prodat u sledećem prelaznom roku. Međutim, sve to nema mnogo smisla jer dok ne postoji ponuda i spremnost da se plati takva cena, onda tržišna vrednost igrača po ovom izvoru ostaje samo u domenu teorije i pretpostavki. Samo klub-kupac može da zna koliko jedan igrač drugog kluba vredi za njegov tim i iz spremnosti da se plati ponuđena cena dobijamo tržišnu vrednost. Dakle, sajt nije indikator tržišta budući da ono kao takvo i ne postoji u najvećem delu sezone.

"Slobodno tržište je neprevaziđeni model"

To je izjavio Farid Zakarija, urednik magazina Time. Da pogledamo deo njegovog kraćeg razgovora sa novinarom Radija Slobodna Evropa:

RSE: Kako će izgledati koncept društva nakon sadašnje finansijske krize. Naime, mnogi smatraju da je za ekonomske probleme odgovoran neoliberalni koncept sa reganomikom i tačerizmom. Stoga je, prema tim mišljenjima, nužna nova paradigma – neka vrsta povratka socijaldemokratskom konceptu države blagostanja, možda „treći put“, i slično.

Zakaria: To je, iskreno govoreći, besmisleno. Činjenica je da je sve zakazalo u ovoj krizi. Finansijska industrija je svakako zakazala, ali, istovremeno, zakazale su i stotine državnih agencija koje su formirane da regulišu finansijski sektor. Takođe, centralne banke širom sveta nisu radile svoj posao kako treba jer su držale preniske kamatne stope. Zatim, zakazale su agencije zadužene za regulisanje tržište nekretnina, pre svega u SAD, Velikoj Britaniji i Španiji, jer su olako omogućavale kredite, što je izavalo efekat prenaduvanog balona. Dakle, treba ukazati na greške u finansijskom sektoru, ali isto i u funcionisanju državnih institucija. Sada treba utvrditi mehanizme neophodne za rešavanje problema sa kojima se suočavamo.

Ali, mogu da vam garantujem da se nećemo odreći osnovnih principa slobodnog tržišta i trgovine, jer je to bio jedini način da mnoge zemlje izađu iz siromaštva u poslednjih 30-tak godina. Niko nema bolju ideju. Svaka zemlja teži ekonomskkom rastu, ali to neće ostvariti nacionalizacijom industrije i ostalih sektora privrede, ili državnim regulisanjem servisnih usluga. Rast se može ostvariti samo otvaranjem tržišta i trgovine. Ljudima se to može sviđati ili ne.

Dve knjige ovog autora su prevedene i kod nas, dok se često citira i u nekim spoljnopolitičkim tekstovima u našim medijima. Ipak, koliko sam putem Gugla uspeo da zaključim, ovaj kraći intervju nije pronašao put do naših medija, što je i razumljivo jer bi time definitivno bili sahranjeni pokušaji širenja optimizma u vezi sa najavom nečega što se naziva „novim modelom razvoja do 2020. godine“, budući da su ideje iza tog poduhvata u potpunoj suprotnosti sa svim što je gore navedeno.

"Privremeni"

U jednom od poslednjih postova na svom blogu, Saša Radulović piše o javnom konkursu koji je Agencija za privatizaciju raspisala za izbor privremenih zastupnika kapitala u preduzećima koja su neuspešno privatizovana, pa se sad ponovo nalaze u državnom vlasništvu. On misli da je to izuzetno značajan momenat za sudbinu naše ekonomije, pa celoj problematici prilazi emotivno upućujući i svoj “privatni lični poziv svim stručnim i pristojnim ljudima… da se jave na ovaj konkurs” jer su oni “potrebni društvu”. Da pogledamo šta čoveka tera na zaključak kako je ovaj konkurs jako bitna stvar.

Ne treba trošiti puno reči na katastrofalne rezultate privatizacije u Srbiji. Umesto generacijske šanse za razvoj, ona se pretvorila u generacijsko pustošenje imovine. Poslediće ćemo osećati još dugo, dugo vremena.

Ovo je već postalo opšte mesto i ako tvrdite drugačije, možete biti samo neka vrsta izdajnika, neznalice itd. Za proces privatizacije je najbitnije da bude javan i da postoji tržište, tj. da se omogući učešće svim zainteresovanim investitorima pod ravnopravnim uslovima, pa će cena koja se postigne za kapital biti maksimalna moguća u tom trenutku. Tamo gde nije tako postupano (kao npr. Sartid) ima osnova da se tvrdi da je cena koja je postignuta mogla biti veća. To što i pored poštovanja gore navedenih uslova u nekim primerima javnost nije bila zadovoljna postignutom cenom pojedinih kompanija, može se jedino ispraviti situacijom u kojoj bi neko od kritičara platio onu cenu koja po njemu predstavlja „pravu“ ili „realnu“ vrednost preduzeća o kome je reč. U odsustvu spremnosti da se plati veća cena od postignute, moraju se prihvatiti rezultati kakvi jesu. Na postignutu cenu pri prodaji preduzeća svakako ima uticaj i širi kontekst u kom se nalazi ekonomija jedne zemlje, a imajući u vidu da je privatizacija u Srbiji ubedljivo najviše kasnila od svih zemalja regiona, to je bio i manji značaj njenih državnih preduzeća za strane investitore pa time i manja cena.

Počev od kriminalnog lošeg zakona u kombinaciji sa nerešenim pitanjem vlasništva nad zemljištem i kriminalnog stanja u katastru i zemljišnim knjigama, potpuno pogrešno koncipiranog modela privatizacije...

U vezi sa modelom, ne znam koji bi to bio model koji sugeriše pisac. Ako se misli na modele sa vaučerskim privatizacijama koji su primenjeni u nekim zemljama regiona, ne vidim kakvu to bitnu promenu donosi u odnosu na samoupravljanje ili državnu svojinu koje su već postojale. Suština tih modela je bila da se podele akcije zaposlenima, direktno ili preko investicionih fondova kojima na kraju upravlja država, tako da se efektivno ništa ne menja. Svaki model koji ne podrazumeva prodaju većinskog kapitala je osuđen na neuspeh. Kod većih kompanija je posebno bitna prodaja većinskog vlasništva jer razuđeno vlasništvo ne omogućuje efikasno upravljanje, dok kod manjih kompanija to nije toliko značajno.

...potpunog odsustva razumevanja društvene svojine i njenog značenja... Društveni kapital je jedna neverovatna konstrukcija našeg samoupravnog socijalističkog društva zasnovana na Zakonu o udruženom radu i njena diskusija prevazilazi okvire ovog bloga. Zapravo ne radi se o kapitalu. Slično je i sa društvenom imovinom. To nije imovina u normalnom značenju te reči. Već pravo korišćenja zajedničke imovine koja sleduje nekom preduzeću na osnovu udruživanja rada onih koju su tu zaposleni. Kada udružite rad, društvo vam da i imovinu sa kojom možete da radite i ostvarite vaše samoupravno i ustavno pravo na rad.

Autor ovde kritikuje što nije napravljena razlika između državnog i društvenog kapitala, a ja baš mislim da je to prednost modela privatizacije upravo iz razloga što je društveni kapital jedna izmišljotina našeg samoupravnog socijalističkog društva, a ne nešto čime bi trebalo da se ponosimo. Ako prihvatimo da je objašnjenje koje Radulović daje tačno, kome bi on pripisao taj „kapital“ i kome bi pripali prihodi od njegove prodaje? Ako je došlo do „udruženog rada“ zaposlenih, a imajući u vidu da oni nisu kupili imovinu koju koriste u proizvodnji već ju je obezbedila država, po čemu se onda društveni kapital razlikuje od državnog? Ko može polagati pravo na prodaju te imovine kada je odnos zaposlenih prema toj imovini isti kao i kod državnog kapitala?

Deo privatizacije se sveo na kupovinu funkcionalnih preduzeća koja su posle planski gašena zbog uspostavljanja monopola.

U vezi sa nastankom monopola, mislim da samo država može biti odgovorna za monopol ako tržište u jednoj delatnosti drži zatvorenim (zabranom uvoza, izdavanjem raznih licenci ili dozvola za obavljanje te delatnosti i sl). O tome je bilo reči ranije.

Javnost je mislila da neko vodi računa o tome ko su direktori društvenih preduzeća koja se privatizuju. Na žalost krivo. Ljudi bez ikakvog ili sa malo iskustva, bez stručnosti, morala i pristojnosti i bez ikakve kontrole su preuzeli hiljade preduzeća i uništili i ono malo što godine sankcija i bombardovanje nisu. Nikakvog javnog konkursa, nikave kontrole poslovanja, potpuno odsustvo korporativnog upravljanja, domaćinskog ponašanja, finansijske kontrole.

Sve što je navedeno predstavlja definiciju poslovanja u državnom/društvenom vlasništvu, i ne znam zašto je autor iznenađen kada se sa tim susretne u praksi. Zato se i sprovodi privatizacija jer jedino privatno vlasništvo ispravlja sve ove nedostatke.

Ali onda dolazimo i do teme posta, a to je konkurs za zastupnike kapitala u državnim preduzećima. Radulović smatra da ako se ne jave ljudi koji nešto znaju, mogu da garantujem da će i to sve propasti. Bez ljudi koji znaju kako se upravlja preduzećem, sigurno nećemo ništa dobiti.

Ne znam kako su mnogi obrazovani ljudi skloni da veruju kako sa drugačijim ljudima i u drugačijem vremenu može nešto drugo da se postigne, a da pravila ostanu ista. Da nije problem u državnoj svojini, već u ljudima koji njome upravljaju. I da se to može ispraviti javnim konkursom. Interesantno je da on priznaje kako je moguće da će se opet javiti „ljudi bez iskustva i bez morala i bez pristojnosti i bez znanja“. To su podsticaji, i čine osnovnu ekonomsku kategoriju. Kako je dokazano da država/društvo ne može da efikasno upravlja ekonomskim aktivnostima, to ne postoji pritisak da direktori državnih firmi budu najbolji mogući menadžeri. I sve dok postoji državna/društvena svojina, biće takvih „menadžera“, bez iskustva, morala, pristojnosti i znanja, jer nema podsticaja da se pojave bolji. Ali to se ne rešava javnim konkursom, već promenom sistema podsticaja transformacijom te imovine u privatnu.