Najveći faktor dužničke krize nekih država evro zone je...

... broj muškaraca od 25 - 34 godine koji žive sa roditeljima. Sve se lepo vidi ispod:

Ovo je grafik iz 2008. godine, a kasniji razvoj situacije je samo potvrdio korelaciju. Na y osi je broj baznih poena za petogodišnji credit default swap (CDS), finansijski instrument koji pokazuje rizik da država dođe u situaciju da ne može da servisira svoje dugove. 2008. godine je najveći broj baznih poena imala Grčka, koja je tada imala i najveći broj muškaraca od 25 - 34 koji žive sa matorcima.

O Izveštaju o medijima Saveta za borbu protiv korupcije

Savet za borbu protiv korupcije je sastavio dokument bombastičnog naziva "Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji" (pdf). Imajući u vidu blamaže ove institucije po nekim drugim pitanjima, zanimalo me šta su napravili u ovom slučaju. Izveštaj jeste rezultat jednog detaljnog pristupa i sa te strane ima određeni kvalitet jer je dosta relevantnih informacija prikupljeno i izloženo. Sa druge strane, manjkavosti koje se mogu istaći potiču pre svega iz shvatanja medijske industrije i načina kako ona treba da funkcioniše. Takođe, kako bi izveštaj bio povezan za osnovnim delovanjem saveta (a to je nominalno borba protiv korupcije), mediji se kritikuju zbog nedovoljnog zalaganja za otkrivanje slučajeva korupcije.

Savet je identifikovao tri glavna problema u vezi sa medijima u Srbiji, i ceo izveštaj je strukturisan na način da izlaže detaljne informacije koje, po njima, potkrepljuju postojanje ova tri problema, pa i u ovom kraćem osvrtu je logično slediti taj redosled.

1. Netransparentnost medijskog vlasništva

Netransparentnost vlasništva (koje se dokazuje navođenjem vlasnika medija iz ofšor zona) bi se mogla shvatiti kao problem da je to pojava koja je karakteristična samo za firme koje posluju u medijskoj industriji. Međutim, kako je ta pojava prisutna i u drugim industrijama, onda se postavlja pitanje zašto bi to bilo tako alarmantno shvaćeno ovde? Razlog je naravno u tome što relevantna medijska regulativa u Srbiji ne dozvoljava učešće stranog vlasnika veće od 49% u kapitalu medija u Srbiji. Da bi se ta odredba ispoštovala, neophodno je transparentno vlasništvo. A njega nema, pa nije sigurno da li se zakon poštuje. I onda Savet kaže – obezbedite transparentno vlasništvo, ne dovodeći u pitanje opravdanost postojanja tog ograničenja od maksimalnih 49%. Šta bi bilo kada bi se slična odredba uvela u neke druge industrije, na primer telekomunikacije, industriju čelika, automobilsku industriju, bankarstvo itd? Jasno je da se ne bi desile skoro sve strane investicije u Srbiji u poslednjih 10 godina.

Kroz izveštaj Saveta naravno provejava mišljenje da su mediji neka posebna vrsta i ne mogu se tek tako izložiti tržištu i posmatrati kao svaki drugi biznis. U realnosti je drugačije i program koji mediji nude je proizvod kao i svaki drugi i od spremnosti gledalaca da taj proizvod kupuju zavisi i opstanak medija.

Međutim, savet smatra da problem netransparentnog vlasništva nije samo bitan kao takav, već ima manifestaciju i u tome da se „interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana“. Ovde postoji jedan logički kratak spoj, jer da mediji ne rade u interesu građana, onda ih ovi ne bi gledali/slušali/čitali i oni bi se vrlo brzo ugasili. Teza o protivurečnom interesu biznismena u bilo kojoj industriji i potrošača njihovih proizvoda (a i njihovih zaposlenih i još čega sve ne, na drugoj strani) je opšte mesto levičarske kritike stvarnosti. Odabir čitaoca jednog dnevnog lista da svaki dan kupuje taj list na trafici je ekonomska transakcija kao i svaka druga. Vlasnik tog lista je time što je obezbedio da se njegovo izdanje svakodnevno pojavi u prodaji zadovoljio interese jednog dela građana. Tek kada bi se povukao iz posla, moglo bi se reći da se njegovi interesi „ne poklapaju sa interesima građana“. Međutim, pošto bi interes građana bio poznat, neko drugi bi uleteo na njegovo mesto i nastavio da zadovoljava interese građana preuzimanjem njegovog lista ili osnivanjem novog.

2. Ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja

U ovom delu se detaljno navode primeri brojnih ugovora o oglašavanju, istraživanju tržišta i raznim drugim aktivnostima koje su mediji sprovodili za državne organe, a gde je prvenstveni cilj bio promocija političkih funkcionera koji vode te organe, odnosno amortizovanje kritike medija prema njihovom radu (akcije tipa Očistimo Srbiju i slične gluposti). Mislim da se na ovaj deo ne može dati neka konkretna primedba, ali jasno je da ovo nije problem samih medija već državne uprave i kontrole njihovih budžeta, finansija itd.

3. Problem RTS-a koji umesto javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita

I ovo je pravilno uočen problem, ali je njega nemoguće ukloniti na bilo koji drugi način osim napuštanjem ideje javnog servisa kao takvog, tj. gašenjem RTS-a. O tome je pisao i Borislav Ristić na blogu Mizes kafe (gde je prevashodni povod bio osvrt na poznato izvinjenje RTS-a za „uređivačku politiku“ Dnevnika 90-ih):

Ja pripadam onoj školi mišljenja koja u posvemašnjoj „zloupotrebi“ i moralnoj i fizičkoj devastaciji svih državnih institucija za vreme Miloševića, vidi dobar razlog da se te institucije ukinu a ne popravljaju. Miloševićev režim je demonstrirao krajnje konsekvence socijalizma primenjenog u praksi u nekoliko oblasti. Izazivanjem ratova je pokazao da je krajnja konsekvenca socijalističkog socijalnog inženjeringa ne „izgradnja društva“ nego njegov raspad i uništenje. Hiperinflacijom je pokazao šta sve država može kada imamo instituciju centralne banku. RTS-ovskom propagandom je pokazao krajnje mogućnosti institucije državnog informisanja… Jako malo smo naučili iz iskustva total(itar)ne destrukcije društva do koje je doveo nacional-socijalistički režim SM, ako nam je jedina pouka to da se radilo o jednom u osnovi ispravnom sistemu, a da je destrukcija bila samo posledica „zloupotrebe“ ili „izopačavanja“ njenih inače korisnih i neophodnih socijalnih institucija…

Inflacija za početnike

Isečak iz videa ispod:

"Dumm logic is at the core of modern economic theory.

- So is there a good alternative to modern economic theory?

Yes.

- What is it? 

It's called common sense."

Još regulacije u igri - UEFA smanjuje "nejednakost" u evropskom fudbalu

Iako su naši klubovi ispali već u kvalifikacionim utakmica evropskih takmičenja ove sezone, navijači su bili oduševljeni igrama nekih mladih igrača, koji kao i uvek predstavljaju „budućnost“ tih klubova. Tako se u Partizanu govorilo o desnom beku Nikoli Aksentijeviću, dok se u Zvezdi velikim potencijalom smatra centralni defanzivac Uroš Ćosić, koji ipak nije igrač ovog kluba već je na pozajmici. Imajući u vidu i da mnogi inostrani igrači kod nas ne daju doprinos igri koji se od njih očekuje, čini se da je među onima koji prate fudbal većinsko shvatanje da klubovi treba se okrenu svojim omladinskim školama i odatle regrutuju igrače za prvi tim. Takav pristup zastupaju i mnogi bivši fudbaleri, ne samo u našoj zemlji.

Međutim, čak i da je to tačno i da razvoj mladih igrača predstavlja najbolji način funkcionisanja jednog fudbalskog kluba, zašto ih sve obavezati da funkcionišu na taj način i nametati jedan način rada, koliko god se on činio opravdan i podržan od strane stručnjaka? Zašto ograničavati slobodu klubova da sami formulišu svoj način poslovanja? Nažalost, najnovija regulativa UEFA-e, ima upravo taj cilj. Oni smatraju da je sadašnji model funkcionisanja mnogih evropskih klubova „neodrživ“, obzirom na ogromne iznose novca koji troše na transfere i plate igrača, zbog čega pred njih postavljaju sledeće zahteve:

1. Najpre, definisali su maksimalni iznos gubitka koji klub može da ostvari i iznosi 5 miliona evra, a može se povećati do 45 miliona evra (do 2015. godine) odnosno do 30 miliona evra gubitka (od 2015 – 2018) samo ako je takav gubitak pokriven novim uplatama kapitala od strane vlasnika
2. Klubovi će morati da uravnoteže prihode i rashode generisane od fudbala, tj. da ono što troše za plate igrača i transfere bude pokriveno od prihoda od prodaje igrača, TV prava, ulaznica i drugih marketinških prihoda. Znači ne mogu trošiti više za transfere od onoga što su zaradili svojim osnovnim prihodima (gde ne bi spadali npr prihodi od iznajmljivanja objekta, hotela u okviru stadiona i sl).
3. Sponzorski ugovori visokih vrednosti neće biti dozvoljeni, tačnije neće biti priznavani u celom iznosu u prethodno navedene „fudbalske prihode“, pa prihodi po tom osnovu neće moći u celini da se koriste za kupovinu igrača. Sankcije su takve da klubu može biti zabranjeno da koristi određene igrače koje je kupio u UEFA kupovima ili čak da mu bude zabranjeno učešće u evropskim takmičenjima.

Da li sve ovo ima smisla sa finansijske strane?

Kada je u pitanju iznos gubitaka, oni mogu nastati i zbog okolnosti na koje klub ne može uvek da utiče. Pored toga, klubovi će biti kažnjeni uobičajenim tržišnim mehanizmom zbog neuspešnog poslovanja. Ako klub kontinuirano ostvaruje gubitke, vlasnici će najpre najuriti menadžere (sportske direktore, trenere itd), kako bi probali sa novim, a ostvarene gubitke će pokriti upumpavanjem dodatnih novčanih sredstava u klub. Ako gubici nastave da se generišu i pored nekoliko promena menadžmenta, a vlasnici izgube apetit da i dalje prosipaju svoj novac, verovatno će prodati klub drugome, a ako ni to ne uspe klub će otići u stečajni postupak (kao što se desilo sa Portsmutom), što opet ne mora da znači kraj njegovog postojanja. U svakom slučaju, tržište ima mehanizam kojim disciplinuje učesnike i kažnjava neuspešne, a ovaj zahtev za određenim nivoom gubitka koji će se tolerisati može samo da utiče na menadžment da se više nego inače bavi podešavanjem svojih izveštaja. Promene vlasništva, menadžmenta, bankrot kluba zbog prevelikih dugova pa čak i gašenje treba da budu potpuno normalne stvari u fudbalu kao što su normalne i u bilo kojoj drugoj delatnosti i ne mogu se posmatrati kao neka nestabilnost ili problem koji se može sprečiti dodatnom regulacijom.

Pored toga, kako je određeno da maksimalni gubitak bude 45 miliona, ako su vlasnici spremni da uplatama svojih sredstava pokriju i veće gubitke? Uostalom, da bi neki klubovi došli na veći nivo od onoga na kome se trenutno nalaze, logično je da u jednom periodu dosta investiraju i ulaze u gubitke u prvim godinama, da bi im se kasnije (ako ostvare svoje planove) ta sredstva vratila, kao i u svakom drugom biznisu. Ova regulativa u tom smislu obeshrabruje rizik.

Ovim pravilima će biti zabranjeni i sponzorski ugovori ogromne vrednosti, kakve ima npr Mančester Siti. Naime, UEFA neće priznavati ceo prihod po osnovu tog ugovora kao „fudbalski prihod“ već će ga porediti sa sličnim ugovorima za druge klubove, pa priznavati onaj deo koji je do tada bio uobičajen za vrednost sponzorskih ugovora. Na primer, to znači da ako je neki klub pribavio sponzora koji će mu upumpati 400 miliona evra, a do tada je najveći takav ugovor bio na 100 miliona, klubu će biti priznato samo 100 miliona evra kao prihod koji se može koristiti za troškove igrača, prelaznog roka itd. Međutim, to je opet besmisleno jer su takvi ugovori upravo odraz potencijala kluba, zbog čega dobijaju finansijsku injekciju kao nagradu.

Ovim pravilima se postavlja mera uspeha koja ignoriše činjenicu da su fudbalski klubovi kompanije kao i sve druge. Ako neki bogataš upumpava novac u klub i ako se to vraća rezultatima (ili na bilo koji drugi način koji on smatra rezultatom), zašto bi to bilo sankcionisano? Ako bi investitor shvatio da to sipanje novca ne vodi ciljevima koje želi da postigne, onda bi sam odustao bez obzira da li UEFA ima neke kriterijume ili ne.

Ako je sve tako nelogično, koje je onda objašnjenje za sva ova ograničenja? Odgovor daje Jean-Luc Dehaene, UEFA-in čovek koji je zadužen da precizira i nadzire sprovođenje ove regulacije:

„Platini želi da bude više jednakosti između klubova.“

Znači, nejednakost je problem, ta večna boljka čovečanstva koja se nikako ne da sama od sebe izlečiti, a uvek predstavlja zid pred progresom i blagostanjem. Dalje, kaže se da je Platini zabrinut nad visinom duga koji imaju pojedini evropski klubovi i zbog činjenice da samo oko 20% njih posluje sa profitom, zbog čega želi da uvede novi održiviji biznis model. Ali ako je postojeći model neodrživ, zašto se mnogi klubovi nisu jednostavno ugasili? Valjda je to momenat kada se potvrđuje neodrživost modela pod kojim posluju.

Najveći deo ovih rešenja je iniciran preuzimanjem Mančester Sitija od strane konzorcijuma iz Abu Dabija kao i Čelsija od strane poznatog investitora sličnog kapaciteta. Ova dva kluba su prošle godine poslovali sa gubicima koji se ne uklapaju u novu regulativu (odnosno regulativa je definisana tako da se oni ne uklapaju u nju), i to Siti sa oko 140 miliona evra gubitka, a Čelsi sa približno 60 miliona evra.

Međutim, napredak u sportskim rezultatima ovih klubova je očigledan nakon dolaska novih vlasnika. Oni su imali jasan plan da ih dovedu u sam vrh evropskog fudbala i prve uspehe su već ostvarili. Tako je novi vlasnik Sitija od kad je 2008. godine preuzeo klub potrošio jednu milijardu evra na njega, ali je uspeo da mu obezbedi prvi trofej posle 35 godina (FA kup) i mesto u Ligi šampiona u ovoj sezoni. Čelsi je imao nekoliko osvojenih kup takmičenja, ali jedinu titulu u ligi je osvojio 1955. godine, pre nego što je 2003. dobio novog vlasnika iz Istočne Evrope. Od tada do danas je već tri puta bio šampion u Premijer ligi. Sa druge strane, Arsenal koji se ponosi činjenicom da vodi „održivo“ fudbalsko poslovanje nije osvojio nijedan trofej u poslednjih 7 godina.

Stav koji je UEFA zauzela je potpuno paternalistički. Njen generalni sekretar G. Infantino kaže da oni nisu tu da kazne klubove, već da im „pomognu“, a Platini u jednoj izjavi čak kaže da su oni tu da ih „zaštite“. Zašto je potrebno da UEFA pomaže klubovima i od koga će da ih zaštiti? Oni sami nisu fudbalski klub, već asocijacija koja se bavi organizacijom takmičenja, marketingom itd. Menadžeri klubova treba sami da znaju šta je najbolje za njihov klub, a to ne mora biti isto ono što je najbolje i za UEFA.

Posledice?

Generalno, doćiće do usporavanja razvoja evropskog fudbala, jer će biti manje prostora za investiranje. Takođe, trenutno najmoćniji klubovi će lakše zadržati svoje pozicije jer neće biti opasnosti da ih neki trenutno slabiji konkurenti za 2-3 godine potpuno nadmaše zahvaljujući investicijama od više stotina miliona evra godišnje, budući da one neće biti moguće kao do sada (što je i razlog podrške ovom planu od vodećih klubova). Ako se ova regulativa bude zaista striktno primenjivala, klubovi koji nisu u vrhu će mnogo sporije napredovati na sledeći stepenik zato što neće biti u mogućnosti da u kraćem periodu značajno investiraju u svoj tim, unaprede rezultate i povećaju prihode već će se kretati u nekom začaranom krugu u kom se sada nalaze.

Za dalje čitanje:

1. European Soccer Goes Feudal, Wall Street Journal

2. UEFA Club Licensing and Financial Fair Play Regulations (ceo dokument sa novom regulativom)

Citat

Sometime in the 1970s, an Eastern European premier convened a meeting of his most trusted economic advisors. While viewing films about how the reintroduction of small private plots in agriculture had filled the formerly barren shelves of grocery stores with bountiful supplies of food, the premier, now riding the crest of unprecedented popularity, leaned over to the young architect of the reforms and asked, "Tell me, comrade, what is socialism?" "Socialism, Mr. Premier," smiled the advisor, "is the longest road from capitalism to capitalism." 

Izvor.